Vlasnik novosadskog dnevnog lista Građanski list, u iznenadnoj akciji, testirao je u ponedeljak sve zaposlene na drogu.
Novinar jednog drugog lista iz kojeg saznajem za ovo, prenosi da je “u svim rubrikama zavladala nervoza“. I još napominje da niko nije ni slutio da će “posle možda burnog vikenda” biti testiran na drogu na svom radnom mestu. Potom zaključuje da “niko iz zaplašene redakcije” nije hteo pod punim imenom da potvrdi ili demantuje ovu vest.
Eto kako je meni od vesti da je napravljena ovakva jedna neobična akcija zanimljivije kako nas jedna druga redakcija indukuje sumnjama da u onoj svakako morabiti da ima narkomana. Kako implicira da možda buran vikend obavezno podrazumeva konzumiranje droge, dok opis stanja i raspoloženja zaposlenih stvara sliku da su svi, ili većina koja se osećala i ponašala kako je navedeno u tekstu, narkomani ili makar vikend-uživaoci različitih psiho-moto pokretača.
Kada bismo izbacili ove konstrukcije, dobili bismo vest. Ovako smo dobili kvalifikaciju: posejana je sumnja u kredibilitet konkurentske redakcije.
A vest je da je neko odlučio da proveri svoje zaposlene da li su konzumetni droge i možemo da pretpostavimo da je vlasnik ove ideje imao neke sumnje, pretpostavimo na konkretne osobe, ali da je svoju sumnju na pojedince pokrio proverom cele grupe zaposlenih. Meni je još i vest da niko nije smeo tome da se usprotivi niti da napusti zgradu u trenutku testiranja, smatrajući se automatski pozitivnim na narkotike.
Vest je, dakle, i da Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu reguliše ovo pravo vlasniku ili direktoru i to kroz dva člana (da angažuje službu medicine rada da to učini i da lični podaci prikupljeni na ovaj način spadaju u poverljive i ne mogu biti predmet diskiminacije), te da je vlasnik lista postupio (za sada) po zakonu.
Međutim, taj isti Zakon ne reguliše prava zaposlenog da to odbije makar samo zato što ovakva provera zadire u njegovu privatnost i možda i ugožava njegov integritet, čime se povređuju i njegova ustavna prava, na primer. Ili, grešim?
Da sam ostala do danas u toj redakciji, bila bih izuzeta iz testiranja, kao i ostali urednici. Izuzeti su bili i stariji od 50 godina, kao i trudnice. Ipak, plašim se da bih odmah imala na pameti da se usprotivim tome, da sam kojim slučajem u poziciji da sam primorana da uđem u sobicu i piškim u flašicu. Jednostavno, ne mogu da zamislim da na jutarnjem kolegijumu slušam kako ćemo danas, pre svega, da piškimo po azbučnom redu, a onda ćemo da pravimo novine.
Šta bi se u stvari dogodilo onome ko odbije, i šta će se zaista dogoditi onome čiji nalazi budu pozitivni, odnosno, da li će organizator prikupljanja urina uspeti da ne prekrši onaj član zakona koji zaposlenom garantuje da neće biti diskriminacije? I, konačno, da li smo kao čitaoci mogli da preživimo bez onih indukujućih kvalifikacija: nervozni, zaplašeni, ne sluteći ništa nakon možda burnog vikenda.
Kakogod, ne bih mu piškila, majci…
33 Comments
Evo reakcije urednika i novinara iz jedne druge izdavačke kuće
http://www.color.co.yu/blog.php?p=25
E, hvala ti. Vidiš, iz potpuno drugog ugla.
Tanja, evo ja sad listam Zakon o bezbednosti i zaštiti na radu ali nikako da nađem tvoje tumačenje kako je poslodavcu dozvoljeno da samostalno sprovodi testove na prisustvo psihoaktivnih supstanci niti da na bilo koji način tim podacima kasnije raspolaže ili bude upoznat sa rezultatom testa bez saglasnosti zaposlenog. Drugo uživanje narkotika u Srbiji još uvek nije krivično delo a i da jeste nadležna bi bila policija a ne poslodavac. Treće, ako zaposleni nisu potpisivanjem ugovora o radu pristali na ovakve testove ili ako nekim aktom poslodavac nije posebno propisao “štetan uticaj” korišćenja psiho-aktivnih supstanci opasnošću po bezbednost zaposlenih, odnosno ako usled upotrebe istih nije nastala direktna šteta po preduzeće onda mislim da je red da “neko” uputi inspekciju rada da malo pročešlja novinu ako oni to sami ne urade potaknuti napisima u štampi … I na kraju poslodavac ima pravo da traži “vanredni tehnički pregled” zaposlenog ukoliko posumnja da potonji na posao dolazi sa umanjenim radnim sposobnostima (pijan, drogiran, bolestan …) ali se u tim slučajevima ne testira ceo kolektiv već pojedinac za koga poslodavac sumnja da je “izvršio težu povredu radne obaveze”.
Apropo rasprave s’ početka o konstrukciji i vesti – šta da ti kažem – ako su pomenuli ime lista isti može da ih tuži za “narušavanje poslovnog ugleda” i zatraži “primerenu” odštetu.
Nisam tumačila, prepričala sam članove tog zakona 41. i 42.
Ako vidiš tako nešto, ili slično pa ni nalik, daj nam copy-paste da baš vidimo kako je to zakonodavac regulisao.
A da li uopšte moraju da imaju poseban ugovor o nekoj specifičnoj stvari, ako je neki zakon regulisao već te stvari?
Da, dakle, poslodavac nije samostalno proveravao, već sa službom medicine rada, ili je bar to radila neka medicinska sestra koja je bila tamo.
Član 14 – Poslodavac je dužan da opštim aktom, odnosno kolektivnim ugovorom, utvrdi prava, obaveze i odgovornosti u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu.
(daklem, ako nije propisano da su nrakotici rizični po zaštitu i bezbednost na radu u novinskoj kući nema ni opravdanje za test)
Član 15, stavka 1 – aktom u pismenoj formi odredi lice za bezbednost i zdravlje na radu
(lice koje koordinira rad sa službom medicine rada a nikako poslodavac!)
Član 15, stavka 8 – obezbedi na osnovu akta o proceni rizika i ocene službe medicine
rada propisane lekarske preglede zaposlenih u skladu sa ovim zakonom;
(nikakva medicinska sestra već propisna služba i nikako po ćefu poslodavca!)
Član 41 koji si prepričala ima i stavke:
1) učestvuje u identifikaciji i proceni rizika na radnom mestu i radnoj okolini prilikom sastavljanja akta o proceni rizika;
2) upoznaje zaposlene sa rizicima po zdravlje koji su povezani sa njihovim radom i obavlja poslove osposobljavanja zaposlenih za pružanje prve pomoći;
3) utvrđuje i ispituje uzroke nastanka profesionalnih oboljenja i bolesti u vezi sa radom;
4) ocenjuje i utvrđuje posebne zdravstvene sposobnosti koje moraju da ispunjavaju zaposleni za obavljanje određenih poslova na radnom mestu sa
povećanim rizikom ili za upotrebu, odnosno rukovanje određenom opremom za rad;
5) vrši prethodne i periodične lekarske preglede zaposlenih na radnim mestima sa povećanim rizikom i izdaje izveštaje o lekarskim pregledima u
skladu sa propisima o bezbednosti i zdravlju na radu;
Elem, medicina rada se bavi radnim mestima “sa povećanim rizikom”, propisuje pravila igre i proverava stanje na “licinom mestu” a nikako se ne bavi ocenom zdravstvenih sposobnosti i rizika svih zaposlenih – ono jeste da su novinari “životno” ugroženi, da ih tuku, vređaju, bombarduju i ubijaju ali to ipak nije delokrug medicine rada već nekih drugih (blago zainteresovanih) organa države.
Naravno, sumnjam da će se neko od zaposlenih pobuniti, daleko bilo zajedno sa kolegama, tužiti poslodavca zbog ovakve, pre svega lične, blamaže ili da će se inspekcija rada na osnovu napisa u štampi “naprasno” zainteresovati za ovaj slučaj. Ne bi me iznenadilo i da uskoro na nekoj od nacionalnih televizija uskoro upravo pomenuto testiranje bude proglašeno za “svetli primer” posledica tranzicije i novonastalih odnosa između poslodavaca i zaposlenih u “sveže” privatizovanim firmama.
Da tragedija bude veća, novinari koji bi trebali da budu prva brana ovakvom bahatom ponašanju poslodavaca postali su glavni akteri ove blamaže, bilo kao “dobroćudni jaganjci za klanje” bilo kao “zlobne komšije” … bar da su imali hrabrosti kad već piške da “pokvase” flašicu ili tračicu … kako vam drago
Pa evo! Moja skroz mutna etička dilema nema ni najmanje utemeljenje u zakonu. Citat o zakonima je iz novina koje su javile ovu vest, ali ih je očigledno manje zanimala zakonitost te radnje. A meni je skroz neobično da se vlasnik lista nije bolje raspitao i tako obezbedio. Hm…
Pa, naravno da neće niko nikoga tužiti. Pretpostavimo da je situacija takva kao i pre nekoliko godina, kada je 90% novinara radilo bez ijednog ugovora (ja imam skoro 8 godina rada u novinarstvu, bez ijednog jedinog ugovora, a kamoli dana radnog staža).
Prema tome, teško je da će žrtve, ali i kolege, postaviti makar neko javno pitanje. To nije neuobičajeno: novinari retko ližu svoje rane.
Sad, pravi novinar bi zatrazio intervju sa vlasnikom Gradjanskog lista i sa njegovim radnicima a potom bi potrazio misljenje relevantnih faktora u inspekciji, kao i u Ministarstvu rada. Potom bi, verovatno, potrazio i misljenje ponekog pravnika, i tek onda kad ima sve informacije iz njih bi izvukao neki zakljucak. Prezentovao bi cinjenice,edukovao neupucenu javnost, postavio relevantna pitanja, mozda uspesno zapoceo otvoreni dijalog na jednu drustveno znacajnu temu.
U svakom slucaju, drzao bi se podalje od spekulacija, insinuacija i senzacionalizma.
Bi, ali pravi! Sad će Tatjana da se priseti pa da preporuči da pročitaš moj serijal o NOPS-u i “nelegalnim” SMS porukama … ali to se ne računa … ja sam odavno bivši fotoreporter a usput i “glupi srednjoškolac” 😉
A i zašto bi to radio ako je on priznati gospodar života i smrti “neovisnih i profesionalnih” novinara u zemlji u kojoj novinarska koligijalnost i etika niti su na zavidnom nivou niti su baš cenjene osobine, i to ne samo u “Građanskom” već i u svim ostalim medijima.
A jel’ to na tvom blogu? Mislim, mogao bi neku search opciju da ubacis, ubih se trazeci i nista…
Ni sad nije kasno da se neki pravi doseti…Pitanje da li ce iko u tome videti izazov, a ako vidi, da li ce hteti da se “smara”.
Ne znam, ne znam, ne mogu se odlučiti. Zakonski ispada da nije skroz u redu, općenito ispada da nije u redu.
Sad razmišljam imam li ja kao poslodavac zakonskog i moralnog prava da naprosto ne želim zaposliti ovisnika o narkoticima, mada to recimo ovog trena ne utječe na njegovu radnu sposobnost nego je, ajmo reć’, isključivo njegova privatna stvar.
Postavimo ovako: ja sam poslodavac kada tražim nekog za čuvanje djece, sve uredno napravimo po zakonu, sklapamo ugovor, plaćamo doprinose i poreze. Ali ja unaprijed želim biti sigurna da osoba koju zapošljavam nije ovisnik ni o čemu, drogama, alkoholu, duhanu. Imam li ja zakonsko i moralno pravo tražiti takvu provjeru – od svih zainteresiranih kandidata redom? Ili, imam li pravo tražiti provjeru u slučaju sumnje (radilo bi se doduše o jednoj osobi), ali imam li to pravo da ne povrijedim tuđe pravo na privatnost i slobodu izbora?
Odgovor bi vjerojatno ipak bio u tome da tu svoju namjeru trebam obznaniti i tražiti unaprijed pristanak druge strane na takvo što. A moja druga strana je ograničena u slobodi izbora jer joj treba taj posao, mada je ljudski vrijeđa i sama moja implementirana sumnja – no potpisuje i šuti zato jer MORA, ne zato jer želi i to smatra ispravnim. Eto zato svi šute. No kriminalizira li me ta činjenica unaprijed, što je s mojom slobodom izbora i jesam li isključivo sama odgovorna ili je problem širi?
Sasha, Veličković je krenuo odavde
nastavio je ovde
a evo šta je istražio.
bivši fotoreporter! Zamisli da si bio novinar!
Pa, nije. On je samo poslovan čovek. Biznismen novije generacije. Koji zna kako se prave pare od roto-hartije.
MM, postavlja se još pitanja iz obe pozicije, poslodavca i radnika.
Pitanja poslodavca:
1. Da li ja kao poslodavac imam svako pravo da očekujem da moji radnici ne budu drogirani, pijani ili mamurni na poslu?
2. Ako da, na koji način štitim to svoje pravo i kako ga konzumiram?
3. Ako ne, kako se branim od štete koja može nastati ukoliko je radnik na posao došao drogiran, pijan ili mamuran?
…
Pitanja radnika:
1. Ako se ne drogiram ili ne pijem i nemam šta da krijem, zašto bih bio podvrgnut jednom tako ponižavajućem iskustvu kao što je testiranje grupe?
2. Ako se drogiram i pijem, do koje mere testiranje zadire u moje privatne stvari i da li je organzitor testiranja obezbedio advekatnu medicinsku zaštitu za mene?
3. Ako sam ja pilot ili lekar ili radim bilo koji drugi posao od čijeg obavljanja zavise životi drugih ljudi, da li treba da budem testiran na drogu i sl.?
4. Šta sa drugim mojim privatnim stvarima koje se mogu otkriti iz urina: da sam trudna, da uzimam antidepresive, da imam dijabetes ili probleme sa srcem…?
Ovako kako je testiranje sprovedeno u “Građanskom” (zvuči k’o fudbalski klub), po dostupnim podacima, teško može da se podvede pod “zakonito” ponašanje poslodavca. S’ druge strane da je isti u opštem aktu preduzeća i kolektivnom ugovoru propisao obavezu radnika da na posao dolaze trezni i da ne budu pod uticajem opojnih sredstava to bi mu dalo za pravo da testira radnike na prisustvo narkotika ali nikako u grupi već pojedinačno i to uz opravdanu sumnju da neko krši odredbe ugovora o radu. Što se tiče nalaza medicine rada zakon kaže da se “Izveštaj o lekarskom pregledu zaposlenog dostavlja se poslodavcu na način kojim se ne narušava princip poverljivosti ličnih podataka” – znači sve dijagnoze i zaključci proistekli iz nalaza medicine rada a koji nemaju direktnog uticaja na rad radnika na radnom mestu na koje je raspoređen ne mogu se dati poslodavcu na uvid! Znači trudnoća (a poseban deo Zakona uređuje i odnos poslodavca prema blagoslovenima) spada u zaštićen podatak osim ako ne radiš na mestu na kome postoji opasnost po tebe i bebu, problemi sa srcem bi poslodavca interesovali ako su ustanovljeni kod vozača kamiona ili autobusa ali ne i kod nekog ko “kucka na kompjuteru” itd.
Druga je stvar ako pričamo o zapošljavanju novih radnika – ti kao neko ko traži radnika imaš sasvim legitimno pravo da zahtevaš da isti u prilogu dostavi rezultate testa na prisustvo psiho-aktivnih supstanci, nalaze klasičnog i specijalističkih lekarskih pregleda, da zahtevaš u uslovima konkursa da bude nepušač, muško, žensko, određenih godina itd. sve dok se to uklapa u prethodno kreiran opis radnog mesta za koje tražiš radnika.
Po meni je poanta svega u sljedećem: možemo mi zakonski i papirnato unaprijed odrediti i dogovoriti svašta (ako smo dovoljno maštoviti da predvidimo sve moguće situacije). Stvar je u tome da su ljudi pretvoreni u tržišnu robu (zapravo su oduvijek bili, samo su sustavi mijenjali imena), da je tržište takvo da se papirnato slobode i prava jamče svima i s druge strane jednako tako ograničavaju svima. Na kraju krajeva smo opet na početku i sve se svodi na običan korektan međuljudski odnos.
Ovo šta ti kažeš, mogu u natječaju tražiti da bude muško, žensko (mlađe 😉 ) – to ti ne prolazi. Niti ne primjećujemo da to nije korektno jer je uobičajeno, ali s druge strane naveliko raspravljamo o diskriminaciji. Zar ne diskriminiram opako tražeći babysittericu umjesto babysittera?! Zar ne diskriminiram opako tražeći nepušača, a ne pušača koji neće pušiti na radnom mjestu? Apsolutono oko svakog načela koje smislimo možemo se kačiti do besvijesti i stići ravno nikuda. Uvijek ostaju one fine nijanse različitosti ljudi i odnosa među njima, a to se propisati ne može i uvijek će biti prijepora oko toga.
U Njemačkoj je taj zakon, po kom poslodavac ima pravo zatražiti analizu krvi ili urina, već odavno na snazi.
Ali pod uvjetom da se obznanjuju SAMO rezultati koji pokazuju konzum droge, sve ostalo je tabu.
Istina, uvjeti pod kojima je ta analiza dozvoljena su striktno odredjeni, nije dostatna samo sumnja poslodavca, moraju postojati i neki dokazi.
Nisam se time previše bavila, ne znam pojedinosti, ali mi je poznato da zbog ogromnih birokratskih prepreka rijetko koji poslodavac poseže za tom mjerom.
Nisam zagovornik Big Brother politike, ali poneka ideja, kao postavljanje kamera na latentno opasna javna mjesta, pa i ovakvi preventivni potezi poslodavca mi se ne čine loši. Oni koji su radili s alkoholičarima ili narkomanima (mislim na radno mjesto) znati će o čemu pričam.
Smiješno je da ljudi dobivaju otkaz jer su postali tjelesno nesposobni, ali biti pijan ili nakoksan nije grijeh.
Dalo bi se jako puno reći na tu temu, a ja nemam vremena…
Prema našem Zakonu o radu, poslodavac je ovlašten alkotestirati zaposlenika, pa ga i udaljiti s posla za taj dan, ako utvrdi da je ovaj pijan. Ne bih rekao da je to nekakva diskriminacija (kako reče netko prije mene) već način da se ne loče na poslu.
što se tiče testiranja na droge stvar je trenda. A mi smo skloni trendovima. Jedva čekam da netko na zapadu kaže da je trendovski nosti gumene čizme, kravatu, skije i kupaće gaće odjednom. Mi bi se prvi popalili.
Ustvari, čini mi se da je najvažnija ideja prodati skupe “testere” (neka se ovaj izraz ne shvati kao “pila”). Jedno testiranje na droge ovdje košta ohohoho. A čemu služi? Pojma nemam. Nečemu valjda služi. u svakom slučaju služi onome tko prodaje te trakice za testiranje. Pa tko onda ne bi rekao da narko biznis nije unosan i s ove i s one strane 🙂
Sad ti osporavaš moj stav (prvi deo) i impliciraš nešto što nisam rekao (drugi pasus). Ne pričamo valjda ovde o direktorima firmi socijalističkog doba – te firme su na tržištu pokazale koliko vrede i danas gotovo da ih i nema više (nažalost, ostale su neke navike i predrasude iz tog razdoblja). Ja pričam o zvaničnom dokumentu savremene firme koja da bi nekog zaposlila mora da prođe kroz sledeće faze:
1) da menadžer iskaže potrebu za radnikom,
2) na postojećem ili novo kreiranom radnom mestu
3) koji bi obavljao tačno definisane operacije (bilo u proizvodnoj ili kojoj drugoj funkciji preduzeća)
4) i morao da ispuni određene profesionalne kriterijume u skladu sa Zakonom o radu, opštim aktima firme i opisom radnog mesta.
Da se ne bi prepirali evo šta Zakon o radu kaže za diskriminaciju:
čak se u članu 20 eksplicitno navodi kako:
I sve to stoji i u skladu je sa tvojim shvatanjem diskriminacije da nema člana 22. istog Zakona:
Sad ćete svi (sve?) da skočite na mene, ali ipak ne mogu a da ne kažem. Jeste stvar ličnih prava i sloboda da se napije ili naduva, ok. Ništa tu nije sporno. Ali na posao odlazi da bi radio, a u takvom stanju zaposleni čini štetu preduzeću i poslodavcu. Da li je to takođe spada pod lična prava i slobode? Svakako ne.
Nijedan iole razuman poslodavac ne bi tako nešto uradio bez povoda, tj. ozbiljne sumnje i verovatno prethodnih iskustava. Zašto bi inače trošio pare i radno vreme? Ugrožavanje ličnih sloboda bi bilo upravo ako bi testirao samo jednog ili dvoje zaposlenih – naročito ukoliko bi rezultati bili negativni. Ovako je sproveo opštu proveru, a šta će kasnije uraditi, videće se. Ne sudite mu unapred. Pravi poslodavac bi pozitivnog (ukoliko takvog, naravno, ima) uputio na lečenje.
Prvo, Bane, otkud mi ti na moderaciji???? Otkud bi ti mogao da znaš…
Drugo, ne sudimo mu unapred, nego raspravljamo, Veličković nam tumači zakon, a mi tumačimo sa moralne strane i strane ljudskih prava. Evo, i ti doprinosiš tome. Ne možeš da kažeš da je drug-testing uobičajena procedura danas.
Ne bih nikako volela da mi zaposleni dolazi drogiran ili pijan na posao. To su, inače, takve bolesti (zavisnosti) koje potiru ovisniku svaki moral i odgovornost prema sebi i drugima, mislim da možemo da se složimo sa tim i ovakve bolesti nose rizike i za širu okolinu a ne samo za posao.
Danas je inače Dan slobode medija. Sic. Kakve veze ima s ovim? Male, sa drug-testingom su sigurno praznici i ove srpske dionizije imale više kauzalnog kontakta.
E, da, ne bih se ja s Veličkovićem tako frljala činjenicama niti bih olako izvrtala njegove reči 🙂
Iako mi onaj član 22. označava klasično, Može da bidne, ne mora da znači. Tako da uvek neko ko zapošljava neudatu sekretaricu preko kvalifikovanije udate kandidatkinje i s dvoje dece i viškom kilograma, može da opravda prigovor ove druge tako da tvrdi da posao, po članu 22. predviđa prekovremeni rad ili zračenje monitora ili su kancelarije na petom spratu bez lifta te da bi to bio rizik za ovu drugu zbog prekomerne težine i brzine kojom mora da se ode do pošte i nazad u radno vreme.
“Otkud bih ja mogao da znam…” Šta?
Odnose između zaposlenih i poslodavaca?
Odnose u medijima?
Problematiku vezanu za opijate?
Zakon o radu?
…
Priznajem, eto, “Građanski list” nikad nisam držao u rukama, a što se ostalog tiče…
Da mi je neko rekao da Moo može da ima takve predrasude…
A, bre, ala si nazoljen: tvoj komentar je bio na moderaciji! Kapiš? Pitam se u prvoj rečenici otkud to, u drugoj kažem ono što kažem.
Moderacija? Kada komentar čeka u back officeu na mene da ga dozvolim da bi bio objavljen?
Aaaaa, znači TO je moderacija!
SAD mi je jasno 😉
Hvala ti do neba 😆
Mlad si, naučićeš. 🙂
Ali i dalje mi nije jasno zašto ti nije pustio komentar. Morao si da koristiš neke opscene reči, a nisi…
Tako da eto. A i otud bih imala predrasude? Zbog tvog drugačijeg (ali ovde ne i izdvojenog) mišljenja?
***
Malopre su me zvali iz Građanskog. Ja – bup! Reko’ sad će da se ljute na mene i da protestuju ili tako nešto neobično. Uostalom, tamo imam tonu kolega a da smo se u ljubavi rastali, ali nikad ne znaš. Kad, novinarka hoće neke informacije o poslu (mom).
Uzmem pa se zamislim za svaki slučaj da li sam nekoga uvredila ovim postom. Svojim mišljenjem? Obezbeđivanjem prostora da vi o tome izrazite mišljenje?
Povodom diskriminacije , kljucna fraza u toj odredbi je ” stvarni i odlucujuci uslov obavljanja posla”. Taj zakon je na snazi i u Kanadi, i podrazumeva da poslodavac ima pravo, recimo, da u savetovalistu za zloostavljane zene zaposli psihologa zenu a ne muskarca , odnosno da trazi i primi iskljucivo zenu, gde je pol jedan od odlucujucih uslova obavljanja posla. Ovakva selektivnost je opravdana kontekstom, kada se zna da zloostavljane zene cesto razvijaju nepoverenje prema muskarcima i strah od njih – problem koji se u sklonistima resava tako sto se zaposljavaju iskljucivo zene. Slicno tome, ovde recimo imas agencije koje zaposljavaju “big brothers” ili “big sisters” – mlade ljude koji rade sa nezbrinutom ili problematicnom decom. Poslodavac ima logicno pravo da na “big brother” poziciju primi iskljucivo muskarca, jer je to neophodan uslov za obavljanje posla.
Samo sam htela da razjasnim za one kojima ne zvuci fer. Mislim da je ovo sasvim pravedno i u tom slucaju to vise nije diskriminacija nego selekcija na osnovu odredjenih ,za posao neophodnih, karakteristika. Ako poslodavac ne moze da demonstrira da su izvesne karakteristike neophodne za obavljanje posla, a ipak se njima sluzi prilikom zaposljavanja, onda je to diskriminacija i svaki sud bi presudio u korist ostecenog kandidata.
Skroz je razumljivo to što kažeš. Da li možeš da razumeš moju skepsu kada je reč o normativnim primenama zakona kod nas? O mojoj ideji da je kod nas zakon svakako na strani jačeg?
Pojedinac je suviše mali da bi mogao da se bori protiv velikog sistema osim ako pojedinac nema ogromnu lovu ili je kriminalac koji ima svoju državu, ma koliko se mi trudili da se makar de facto približimo Evropi, ili civilizaciji.
Otud moja skepsa. Otud uspevam da pročitam svaki član zakona kroz ideju da je to još jedna šara-bara, samo još jedan “ti spavaš, tvoji kapci su teški”, a kad se probudiš već će biti kasno za tebe: veliki će biti još veći, mali će biti još manji ili ćemo ih uništiti.
Shvatam. Ovo sto sam rekla je teorijski. Prakticno se to, dobro znamo, primenjuje bas tako, na duzinu suknje, boju kose i petogodisnje planove o nemanju dece. To je valjda razlika izmedju upotrebe i zloupotrebe zakona.
Inace me interesuje, ako je u zakonu vec propisano tako kako jeste, kako to da svi poslodavci jos uvek postavljaju pitanja o bracnom i stambenom stanju i slicnim stvarima? Kako to da na CV treba da stavis sliku ( da li se to jos uvek radi?) koja daje poslodavcu sansu da diskriminise i pre nego sto te upozna? Nisam upucena jer nisam tamo, ali mi se cini da nadlezne institucije ne reaguju – za moj pojam bilo bi sasvim normalno da kada se uoci neki nelegalan trend – neko na relevantnoj poziciji da komentar ili misljenje, direkciju itd.
No dobro, ovo je cisto retoricki, jer govorimo o zemlji u kojoj i mnogo vece stvari ne funkcionisu, pa da se ne bih cudila normalnom cudu…
Inace, Velickovicu, dobar ti je onaj poduhvat sa NOPS-om, da li je neko od “profesionalnih” to “pokupio” ? Meni bi bilo logicno da kad se tako nesto nadje online, predje u stampu.
He, mene samo “pokupe” kad lokalna vlast mora da pravda svoje brljotine – naravno bez pominjanja izvora “glasina” 🙂
Nego vi se zezate ali sam ja par nedelja imao stotinjak posetilaca sa Google pretraga tipa “NOPS”, “zaštita potrošača” i “Goran Papović” pa evo i sad ako potražite NOPS na srpskim stranicama u 40% prvih rezultata su moji tekstovi.
Pa to ti je odlicno. Nezavisni novinar-istrazivac. Mislim da je to buducnost novinarstva. Oni ne podlezu nicijoj uredjivackoj politici a online mogu da plasiraju vesti koje mediji ignorisu jer ne donose novac, ili pak mogu da odnesu novac…
Ma, daj, nemoj pričati!? Stvarno? Šta, uzmu ti delove ili te prepričaju ili te uzimaju kao open source?
Pa recimo šetam kroz grad i iznerviram se kad vidim kako čovek, lokalni tajkun, (umro pre par nedelja, Bog da mu dušu prosti) na 150 metara od gradske uprave pravi platformu za letnju baštu na uređenoj zelenoj površini, nađem službeni list Grada Kragujevca, pročitam gradske odluke vezane za zaštitu i raspolaganje zelenim površinama i onako ovlaš navedem u postu kako to on nije tek tako već da se (verovatno) neko tu ugrađuje, i to debelo! Koliko sutra lokalna TV, na gradskom budžetu, radi “istraživački članak” na istu temu s’ jednom malom greškom – nisu proverili u službenom glasniku ono što sam ja napisao, a napisao sam neke stvari namerno “s’ manom” čisto da vidim ko će da se pređe 😉 i prešao se! Naravno posle se taj skandal vukao po lokalnim partijama, žutoj štampi i konferencijama za štampu gradskih glavešina da bi nakon tri meseca čoveku koji je već platio i zakup bašte vratili pare i porušili letnju baštu … Teši me što nisam jedini – na ovo me inspirisal bivša koleginica koja piše kolumne na http://www.kragujevac.co.yu pa sam hteo da proverim i dal’ mene neko čita od “nadležnih” 🙂