Fit-less & Well-less

Počinje dobro

I tako se napravim na dobru. Bez namere da budem posebno dobra. Samo se tako desi. Mislim da mi je to od pada nivoa lošeg holesterola, nekako mi se pročisti krvotok kada pazim šta jedem i naglo postanem dobronamerna i blagougodna, kao da živim na brdu i hranim se kozjim sirom i lekovitim biljkama.

Na ranu da me staviš.

Da me na hleb namažeš.

I sva tako bogoudna i premila predložim čoveku svog života da idemo na izlet. U subotu. Trebalo je da mu to predložim izokola, jer ovako naglo samo što se nije sručio na pod.

Izlet? To je ono što ja ne podnosim jer nije dovoljno komforno, ima raznih buba i kopriva i na čije pominjanje uvek nekoliko puta zakovrnem očima. Izlet? To je ono što on obožava u danima vikenda, oduvek je voleo. I neizvesno je da li će opet voleti nakon ove subote.

Kad ova žena svom mužu predloži izlet, to je najmanje toliko sumnjivo kao kada neki muž u tri ujutru trešten donese svojoj ženi buket polumrtvih gerbera sa poslovne šatro večere.

Muž, sumnjičav: Šta s tobom nije u redu?

Žena: Biće divan dan, a meni je pao indeks ateroskleroze.

Muž: To neće izaći na dobro.

A što ne bi?

Ide sve bolje

Mislim, ja ne volim izlete, ali volim njega.

Organizujem sve! Veče pre izleta pozovemo Ivanovu drugaricu da nam se pridruži, da on već nakon pola sata ne bi treštao da mu je dosadno. Napravim plan i spisak šta treba da se ponese. Sutradan ujutru uvalim mužu divnu obavezu da decu odvede do Bolnice za medvediće (jaaaaao, kako je to samo lepo… i dosadno) na Zmajevim dečijim igrama (obavezno izostaviti), taman da bih ja za to vreme organizaciju potrepština dovela do savršenstva.

Spisak, poduži:

1. dve kamperske stolice velike i dve male
2. sto
3. stolnjak
4. fino iseckan crni luk
5. opran paradajz i paprika
6. ćevapi razdvojeni pa položeni u posudu zajedno sa kobajama
7. hvataljka za meso
8. roštilj
9. ćumur
10. novine nemam za potpalu, ali kupićemo neki subotnji dreš
11. salvete
12. sve posude i sav mogući escajg
13. biber i so
14. slaninica! koju sam prošli put zaboravila
15. kreme za sunčanje
16. sokovi i keksići za decu, bakini kolači
17. i sve tako i svega što dobro organizovana domaćica može da smisli i pripremi.

Prestaje da bude dobro

Sižemo nadomak vrha Iriškog venca i začujemo svi moj glas:

– Jao! Pa ja zaboravila meso u frižideru!

Jedva primetna senka pređe preko lica mog muža i on nastavi da ćuti i vozi. U nevolji, puna sam predloga:

– Hajde da nađemo mesto, taman dok se raspakujemo i raspališ vatru, ja ću da se sjurim do kuće i donesem meso.

Stojimo na vrhu Iriškog venca.

Meni dlanovi mokri. Ali, ne dam se, i dalje furam svoj low-fat entuzijazam u glasu:

– Ma, šta je to? Za 45 minuta sam nazad. S mesom!

Moj muž, konačno, ledenim glasom:

– Šta ti pada na pamet.

Priznajem, ići na roštiljanje na Frušku goru bez mesa, jeste malo neobično. Mislim, najbolji rezultati u pravljenju roštilja postižu se prisustvom mesa za roštilj. Deca su istog sekunda bila gladna.

Čuj, gladni su, a mi tek stigli na Frušku goru. Pa još pre pola sata su jeli sladoled! Ali, okej, to spada u taj paket.

Ovde ćemo preskočiti detaljno objašnjenje da nemam sendviče jer smo krenuli na roštilj a ne na piknik, dečiji prezir i narastajuću glad, preskačem i detalje pronalaska mesta za roštiljanje bez mesa, istovarivanje opreme iz kola, sav moj entuzijazam i ćutanje mog muža. Preskačem i nekoliko puta ponovoljen predlog da se “sjurim do kuće” i nekoliko pogleda koje mi je muž svaki put uputio umesto odgovora.

Muškarac ide u lov, a žena i nejač ostaju na ognjištu

Nego, idemo odmah na deo kada se on naglo odobrovolji i kreće do obližnjeg restorana da kupi ćevape i pljeskavice po kafanskoj ceni, ali presne, jer, mi smo krenuli da pravimo roštilj, sećate se? Uzviknu, prilično raspoloženo za date okolnosti:

– Muškarac ide u lov!

Opet primećujem da je duhovit, mogu da odahnem. Moj muž je duhovit ili kad mu je sve potaman ili u kriznim situacijama. Procenjujem da ovo nije baš krizna situacija. On sede u auto i odveze se. Istog trenutka prelazim na igru frizbijem do 60, da se deca vrate na svoju meru sitosti od sladoleda koje su pojeli. Gubim k’o luda, samo da se u uzbuđenju pobede ne dosete koliko su bili gladni.

I on se vrati iz uspešnog lova, meso na dve tacne, idila je ponovo uspostavljena, sada vredi preći na potpalu ognjišta, opšte veselje. Stvarno nisam primetila, sve tako igrajući frizbi u šarenom hladu, da je vlažnost vazduha bila tolika da su se novine skoro skvasile. I nisu htele da gore.

Ali smo mahali i deca su mahala i svi su mahali a ja sam fotografisala, kao što možete da vidite, sa pojačanim entuzijazmom koji ne možete da vidite. Kad su se deca suviše razmahala, poslala sam ih u šetnju stazom zdravlja, jer sam primetila ponovo naoblačenje na meteorološkoj karti raspoloženja svog muža. Kad vatra neće da gori, to možemo da zovemo krizna situacija, ali nedovoljno krizna da bi on pokazao smisao za humor.

I, konačno, prvi ćevapi su se pekli, miris upaljenog ćumura je obuhvatao naš šareni hlad. Na stolu stolnjak, dva tanjira, salvete, escajg i naseckan paradajz. Prva tura deci, deca su naše blago i naša budućnost, deca su bangava i uvek naprave neko sranje za stolom tako da je najbolje da jedu sami i prvi.

Ovo samo meni može da se desi

Međutim, deca ne jedu. Gladni su, kažu, ali ne mogu da jedu. Imaju neki neobičan izraz na licu, kao da će da povrate. Krkaju onaj paradajz bez hleba, da ne veruješ!

Majka mu stara, pa šta je sad!?

Sad, kada imamo meso, kada imamo vatru na ognjištu i kada cela Fruška gora miriše na naš ćumur i ori se od našeg razdraganog smeha, zar sada kada mi je konačno popustio grč u stomaku od kojeg sam mogla da dobijem upalu mišića i atletske pločice, zar sada kada je moj muž prestao da se znoji i da neumoljivo ćuti već ponešto i duhovito progovara, sada ne možete da jedete!?

Ćapim iznervirana i nemoćna jedan ćevap iz Ivanog tanjira i samo što ne zakobicnem u nesvest od odvratnosti. Ne znam šta je to. Ovčetina? Ovčiji loj? Fele-fele ovčiji loj i soja? Mačje meso? Pacovsko? Ništa stašnije, smrdljivije, nikakvu opasniju tvar nisam u životu stavila u usta. Okrenem se od dece i krenem prema mužu, vadim iz usta TO, i bezglasno mu govorim: o-v-č-e-t-i-n-a.

– Deco! Pa ne morate da jedete! Imamo keksa!

Jupiiiiii! raduju se klinci, vadim keks, onaj s ovsenim pahuljicama i suvim grožđem, zdrav, oni zagrizu i pljunu. Suviše je zdrav da bi bio ukusan.

– Ništa zato! Hoćete soka?

Jupiiiiii!, raduju se još više, vadim i sipam im sok od kupine, oni me pogledaju prezrivo, srknu i pljunu. Sok od kupine bez šećera. Jako zdravo, pa samim tim i jako bljutavo.

– Pa jedite hleba i paradajza!

Neće da jedu hleb, kad je hleb takođe zdrav, ražani sa sokom od grožđa! Pravi hleb za roštilj, kad mu ga ja dam u najboljoj nameri, pomor je zagarantovan. Ko još na planeti Zemlji nosi ražani hleb sa sokom od kupine koji se još pri tome zove i Fitberry, keks od ovsenih pahuljica kršten u Wellness i sok od kupine bez šećera sugarfree na izlet bez mesa!?

Dođavola sa zdravom hranom, do vraga s mojom zaboravnošću, bestraga s mojim bogougodnim niskim holesterolom, kupimo pinkle i vraćamo se za Novi Sad. Gladni i izujedani od komaraca, jer nisam ponela Autan. Ponela kreme za sunčanje! A i lažem za šareni hlad, bilo je užasno oblačno i vlažno i nekako mračno. Tako sam se pogrbila, da sam se smanjila za 10 cm, srećom da više ne moram na sistematske preglede.

A onda sam se vadila

Kod kuće u pretoploj i vlažnoj kuhinji pečem deci ćevape koje sam ostavila, krompiriće na puno vrelog ulja, oni jedu kao mećava, trpajući beli hleb dok se ne zagrcnu. Posle im dajem čokolade i gazirane sokove, bez ograničenja, mislim se, ne morate više nikad ni zube da perete ni uši da čistite. Jedite i pijte deco, kod Tanje niko nije ostao gladan.

– Hoćeš i ti ćevape?

– Šta ti pada na pamet.

Odobrovoljili smo se tek sutradan, čak nam je malčice bilo i smešno. Dok nisam napravila ručak: krompirići, blitva i pastrmka. Na pari.

Fitness & Wellness? My ass.

Jedino što sam ja stvarno nekako umiljata i blagougodna otkad su mi trigliceridi i holesterol na normali. Pa sad ti budi pametan.

Ništa, kad me sledeći put onako pogleda kad vidi šta je za ručak, reći ću mu da mene namaže na beli lebac.

Toliko sam dobra.