Kada momčić od osam godina suzi okice i baci pročitanu knjigu, ljutito, uz reči da je knjiga odvratna, onda na to mora odmah da se obrati pažnja.
Dobro drvo, Šela Silverstena (Giving Tree, Shel Silverstein), nežna i tužna priča o ljubavi i davanju na kojoj su odrastale generacije. Drvo koje daje Dečaku sve što ima, do samoponištenja svoje suštine, svog drvećeg velikodušnog bića. Dečaku koji na 30-tak stranica nije radio ništa, osim što je uzimao dok više nije bilo šta da se uzme, a postupak koji su kritičari i moralisti zvali radost primanja kao oblik ljubavi.
– Šta je odvratno?
– Pouka, kaže mi. (Pouka, reč koja se uči u prvom razredu osnovne škole, umesto Šta je pisac hteo da kaže iz mog vremena i umesto Naravoučenija, reči koja se izbegava.)
Pouka knjige je, po mišljenju malog momka na pragu moralne misli i etičkog poimanja sveta, da velikodušna bića, kao što je Dobro Drvo, ostanu bez samog sebe, a da su ljudi koji samo uzimaju, sebični i odvratni. Dečak iz priče je odvratan. Drvo iz priče je budala.
– Nedostaje ravnoteža, zaključuje na kraju i besno odlaže knjigu.
Nedostaje ravnoteža, razmišljam dok je ponovo zajedno čitamo. Pada mi na pamet izreka da je ruka koja daje, uvek iznad ruke koja prima, ali stranica za stranicom, postajem i sama neutešna. A onda u jednom trenutku, osetim i ja u stomaku gađenje prema Dečaku.
Da li je to zapravo priča o tome, o tužnoj neravnoteži između davanja i uzimanja, a da mi nikada to nije palo na pamet? Šta se krije iza tog hrišćanskog morala blagorodnosti davanja, bez granica i uslova? Da li treba postaviti uslov da bi se dalo?
Da li sam ja Dobro Drvo i da li je moj sin Dečak? Da li onda negde, na pola naše životne knjige treba da kažem da je sada bilo dosta davanja i da hoću nešto za uzvrat ili treba na 20. strani da kažem, Ne dam. Nemam. Imam još ovo malo i ne dam, pa da uspostavimo ravnotežu koja nedostaje da ovaj odnos ne bude odvratan. Da li ću tada ja biti odvratna? I da li ću ikada uopšte želeti da kažem, Dosta?
Ako ne, hoću li zbog toga biti Drvo-budala?
Dečak, fakat nije ništa dao. Uzimao je šta mu je trebalo i u trenutku kada mu je trebalo. Čak se postavlja pitanje da li je i grane za gradnju kuće uzeo da bi konačno nekome dao krov nad glavom, ili mu je krov nad glavom bio neophodan da bi ponovo nešto uzeo: ženu, koja će da mu kuva ručak i da ga pere i pegla, podari decu…
Zar mu nije nekoliko godina kasnije u kojima nije obilazio Drvo, konačno zatrebalo i deblo da bi napravio čamac i malo proputovao jer se osećao tužnjikavo?
Zar nije uravnoteženo da se stvarno u jednom trenutku podvuče crta i kaže, Ovo je suviše, čamac ti nije neophodan da bi ti živeo, a meni je deblo neophodno da bih sačuvao svoj drveći bitak; da bih bio ja.
Ili je ova iznenadna ideja nastala iz stomaka a ne iz smisla za književnu kritiku, dokaz da svako ko ovo pomisli (ili uradi) sebičan?
Zašto je Dečak (starac) na kraju knjige sam? Šta se dogodilo sa porodicom za koju je gradio kuću? Da li je nadživeo celu porodicu zato što se nije trošio davanjem, ili ga je žena u jednom trenutku napustila jer više nije imala šta da da, ili više nije htela samo da daje? Pa je podvukla crtu. Da li je onda ona odvratna žena ili je neko ko je postupio normalno radi ravnoteže?
Nedostaje ravnoteža, moj sin je u pravu.
Ravnoteža koja ovaj svet, naše odnose u njemu, čini stabilnim i normalnim. Davanje jeste radost, davanje ne postavlja uslove, ali je prirodno postaviti granice. Primanje može biti odraz ljubavi, ali stalno uzimanje to ne može da bude. Konačno, pa makar, navukli hiršćanski ili samo pravedni gnev na sebe, zar nije imanetno zdravom čoveku i da očekuje nešto? Ne mora zauzvrat, nego prosto nešto što bi mu bilo dato u toj socijalnoj ekonomiji. Dato, uz osećanje radosti.
Završavam ovu zakasnelu analizu snažnim osećanjem odvratnosti koje delim sa svojim sinom prema onima koji jedino uzimaju, sa emotivnim sećanjem na razlaze koje sam nekada inicirala zbog neuravnoteženog odnosa Drvo-Dečak.
Sa osećanjem da jeste pravedno i nadasve prirodno, umesto davanja poslednjeg resursa svog bitka zarad zadovoljstva primaoca, reći konačno i odlučno:
E, a sad, odjebi i nađi sebi neko drugo Drvo-budalu.
***Ili.
Ili je pogrešan prevod knjige Žike Bogdanovića – Dobro Drvo, umesto, na primer, Darežljivo Drvo – jer, sećate se, original je Giving Tree (ponekad se značenje mora nadrediti zvučnosti ma koliko bi se prevodilac mogao uvrediti), unelo toliku zabunu u silne generacije zaključno sa mojim sinom, koji su u priči očekivali dobrotu iz naslova, a dobili samo jednu alegoriju davanja i uzimanja za koju su, zbog lošeg prevoda, očekivali kao širu metaforu dobrote i razmene ljubavi. A možda je pisac hteo nešto sasvim drugo da kaže… Nešto drugo o nama.
28 Comments
Eto ti ga sad! Oduvek me je ta knjiga ispunjavala tugom, a nisam znala zašto 🙂
Odnos u kojem neko samo daje a neko samo uzima, nije odnos ljubavi. Najmanje, nije normalan odnos. Zato je ideja o Dobrom drvetu, uslovno rečeno, neodrživa. I, tačno, da je to neko Darežljivo drvo, mi ne bi bili od starta kontaminirani tom idejom da u knjizi treba da pronadjemo dobrotu. Već bi tražili nešto drugo, pa bi možda i našli.
Smatram da u odnosu Drvo-Dečak, drvo stvarno mora u jednom trenutku da kaže “odjebi više”.
hvala ti za ovaj tekst i ovo razmišljanje.
Ella, nema na čemu. Staraću se 😛
Danas su ti svi ljudi mlađi od 30 godina, grebatori, šićardžije, manipulanti. na vratima su ti kad nešto treba imače im ni repa ne vidiš. to je koncept po kojem živi gomila ljudi.
Ulice su prepune sponzoruša, od malokalibarskih, do profi. Roditelji izdržavaju svoju decu do poslednjeg daha, deca se grebu nemilice i preko roditeljskih kapaciteta.
Mogu čak i tako da pročitam tu knjigu, premda je nisam čitala sto godina. O sponozoruši i sponzoru. To što za normalnog čoveka to ostavlja osećaj tuge ili goričine, to je samo znak da je taj čovek ostao moralan.
Malo ljudi bi se danas tako osećali. Malo ljudi danas ima bilo kakvog morala. osvrni se.
A mislim da ćeš navući gnev Žike Bogdanovića. Taj prevod je aktuelan godinama!
Za gnev Žikin ili Perin, ne dajem ni pišljiva boba. a prevod nije samo loš, već je i netačan.
ali, mi smo poslovično lenji i inertni ljudi, koji su puni strahopoštovanja prema raznim tzv. veličinama.
Nisam ni prevodilac ni književni kritičar, pa, može mi se. Ovo je moja prćija. 😛
Mada, to nije bila jedina tema ove moje priče 😉 , što si ti i videla, sudeći po prvom komentaru.
Eto opet nešto za mene 🙂
Kada prevedeš cijelu knjigu, ostaje naslov nad kojim se lomiš i lomiš (da ne usereš sve dobro što si napravio). Ima takvih naslova, mada “Giving Tree” ne bi trebao biti jedan od takvih.
Kod nas se u knjižnicama mogu naći tri izdanja:
Drvo ima srce (prijevod Marine Peterlin), Ilyricum 1992.
Dobro stablo (prijevod Jasna Štefić), Izvori 1998. i
Dobro drvo (prijevod Milovana Danojlića), Nolit 1986.
Nisam toga bila niti svjesna, mi smo s naše police uzeli i pročitali priču o drvetu koje ima srce. Naslov je strašno važan svakom čitatelju, na osnovu naslova knjigu najčešće biramo, naslov nam daje pravo da od knjiga nešto očekujemo – i na kraju krajeva da se ljutimo jer nas je iznevjerila. Ivane, momčino, ti si oberzakon 😉
Naravoučenje jeste da treba imati srca – bez srca smo uz sve što imamo tužni, sami i siroti. (“Bez srca si nitko, bez srca si ništa, kupuješ i prodaješ, oduzimaš i dodaješ” – Partibrejkers, mudraci mog doba)
Nikako, nikako ne smijemo dozvoliti si pogrešku da djecu toliko volimo da ih naučimo samo primati, da im kažemo da uvijek imaju pravo tražiti jer su toliko dobri (figurativno) da zaslužuju baš sve, da smiju isisati život da bi živjeli.
Hala Buka je bolno u pravu. Imam dojam da smo upravo mi generacija koja je sebi uzela u zadatak da se izbori za SVE i umislila da smo veći ako SVE možemo i dati. Jok. Kardinalna pogreška.
“Nikako, nikako ne smijemo dozvoliti si pogrešku da djecu toliko volimo da ih naučimo samo primati, da im kažemo da uvijek imaju pravo tražiti jer su toliko dobri (figurativno) da zaslužuju baš sve, da smiju isisati život da bi živjeli.”
Meni isto to pada na pamet, iako nemam dece. Ona deca koja su naučena samo da uzimaju ili da traže, kasnije postaju odrasli ljudi koji su nesposobni da daju. ako ne umeju da daju, onda nisu u stanju da uspostavljaju odnose, jer davanje i uzimanje, što ti Tanja kažeš, ta socijalna ekonomija je ono od čega napajamo naše živote.
Da bi naučili da tražimo (traži, daće ti se 😉 ) moramo pre toga da naučimo da dajemo. A to se uči u kući.
Odvratna mi je cela generacija ljudi (Ivane, care, ta reč je prava) koja je stasala u paničnom strahu da neće imati ništa, zapostavljajući pri tome prave vrednosti, i želeći stalno da dobije neke materijalne.
O tome govori ova knjiga. Šta je dečak tražio, posebno u vreme kada je stasao? materijalne vrednosti. Za sve ostalo što spada u domen emocija 8uživanje u hladu, pentranje uz drvo), njemu je postalo manje važno i za to više nije imao vremena.
zapravo, ta knjiga govori o jezivim stvarima. Nije ni čudo da se tvoj sin osećao toliko utučeno i iznevereno.
Uaaaa naslov Dobro Drvo! 🙂
Zanimljiva je ta socijalna ekonomija. Promatram svoju generaciju, dio njih koji nisu uspjeli uhvatiti tu ravnotežu u životu, nisu sposobni održati obitelj, ali niti biti sami. Kako god okreneš, dobrim dijelom su to ljudi kojima je usađivano u svijest ja je JA riječ koja uvijek stoji na prvom mjestu.
Pa gledam ove generacije do 30. Porazno. Po mom sudu preveliki broj njih uopće nije niti u stanju pokušati živjeti obiteljski život jer su od malena šopani egocentričnošću i egositičnošću. Generacije koje su odgajane pod parolom “samo ti gazi jer od drugih NIŠTA drugo ne možeš očekivati do biti zgažen”.
Još tragičnija potvrda da sam u pravu: kaže mi kćer (što je starija i što više ljudi upoznaje u njihovim obiteljima) “vi ste tako drugačiji”. Kako, pitam? Zaljubljeni ste kao budale i volite me, brinete za mene. Pa zar se drugi ne vole i ne brinu za tvoje prijatelje, pitam. NE. Odgovori i ode svojim poslom … kao da je to normalno.
Nisam citala knjigu, ali evo sad malo citam na netu, i vidim da je dosta kontraverzna, da je bilo puno razlicitih tumacenja pouke, cesto potpuno oprecnih. Nesto mi se cini, ovo je knjiga vise za roditelje nego za decu . Velika je razlika izmedju uzimanja i primanja. Sad bi se o ovom mogao napisati esej. Ni meni se decak koji samo uzima ne bi dopao. Pa onda, bezuslovna ljubav, bespostedno davanje… No, dok knjiga navodi na razmisljanje, odlicna je.
Imala sam sličan osećaj odvratnosti i grčenja u stomaku posle čitanja te knjige. Još nije stigla do mog sina. Što se tiče ravnoteže, nastojim da ne budem drvo – budala. A pouka koju zdušno prenosim svom sinu je: da bi nešto dobio, moraš nešto i dati.
Ni ja nisam čitala knjigu, ali se slažem sa dosta gore izrečenih komentara.
E sad.
Ima jedna teorija.
Šta je starije, kokoška ili jaje?
Da li će dečak manje “dobijati” ako drvo bude manje “davalo”? Jer koliko mi se čini, dečak nije “uzimao, otimao”, ali ispravi me, nisam čitala knjigu. A drvo je davalo, i davalo i davalo i davalo. I davanje kao samouništenje, ne vodi ničemu, koliko god da se iza toga krije ne znam kolika velika ideja, misao, vodilja ili ne znam kakav motiv.
Da preinačim. I malo banalizujem, jer se u par navrata spomenuše “sponzori i sponzoruše”, “davaoci i primaoci”.
Ko je kriv kad pokupi sponzorušu. Ona ili on (koristim tipičan stereotip). Da li su oni jedne druge proizveli?
Ko koga pre?
I da li jedni drugima trebaju.
Ooooooooo, da!
Što kaže moja mati: “Aj što pohapse one kurve po ulici, ajde de, nego što ne pohapse i one parkirane automobile, što se zaustavljaju kod njih”.
I razmišljam naglas.
Koliko god da je dečak sebičan, a drvo budala, jedno su drugo služili.
I to je naravno, grozno.
Ali mislim da je i socijalni odnos na ovoj planeti, odavno mutiran, i koliko god se svakom želudac okretao na “ne mogu da verujem da to ljudi mogu tako da rade”, stvarnost je takva!
I evo i ja ko sasha sad pedalam u glavi. Razmišljam. A malo je takvih knjiga, ruku na srce, makar i ovako groznih, koje teraju sivu masu na arbajt.
Elem, još nešto.
Ni jedna knjiga neće promeniti detetov lepo naučeni odnos voljenja koji se dobija u kući. A ako ga i jedna knjiga promeni, onda nešto s tim paternom u korenu nije bilo u redu.
Pa ja za dobro voljenu i vaspitanu decu, ne sumnjam, jer će ih ovakve scene međ odraslima, čekati na svakom ćošku, ali od njih neće napraviti monstrume.
Mogu jedan opšti odgovor, pošto smo se razumele? 😀
KNJIGA I PRIJEM:
Nisam pretraživala podatke, kao Sahsa, pre nego što sam napisala post, da me ne bi odvuklo sa osećaja koji sam htela da verbalizujem. Posle sam i sama videla da postoje oprečni stavovi. Jedan od njih je, da li je to zaista knjiga za decu?
Prvi prevod ove knjige se na srpskom jeziku pojavio u izdanju Nolita 1978. godine, u prevodu Milovana Danojlića i s naslovom Dobro Drvo. Do 1995. doživelo je 4 izdanja.
Tu je očigledno udaren kamen temeljac za ovaj naslov, sa kojim tek sada, kada sam čitala sa Ivanom, nisam u stanju da se složim.
ako bi rekli na engleskom: giving mother, kako bismo to onda preveli na srspki? Možda tu treba tražiti analagiju za najtačniji prevod.
Ili je treba pročitati ponovo. 🙂
ŽIVOT
Iako je knjiga oduvek važila za svetao primer hrišćanskih principa, i dalje ne mogu da zamislim da normalan odnos može da čini jednu stranu koja samo daje, kao izraz ljubavi, a da druga radosno prima, traži i uzima, kao izraz ljubav. eto. 😉
Mora da postoji neka ravnoteža, što bi rekao Ivan.
U novije vreme se pojavila slično koncipirana knjižica (ilustracije i kratak tekst), “Ništa na poklon” Patrika Makdonela (The gift of Nothing, Patrick McDonell) u izdanju Lagune, u kojoj jedan mačak, jednog posebnog dana, želi da kupi nešto posebno svom drugu psu. Kako pas već ima sve, mačak odlučuje da mu kupi “ništa na poklon”. Upakuje ništa u kutiju i odnose mu.
Kada pas primeti da u kutiji nema ništa, (tj. ima ništa), mačak mu reče:
Jeste, nema ništa… osim tebe i mene.
I tako su mirno sedeli i uživali u ničemu, i u svačemu.
😉
Vidim da knjiga ima i sajt, ali ne radi, ili bar ne ovih dana.
Pingback: I Am The Child
Ja ne volim tu knjigu, mada imam svoj primerak i mada sam u jednom svom patetičnom momentu popasla tu foru sa lepotom davanja do samouništenja.
Mislim da i svi iz mog okruženja imaju po svoje “Dobro drvo”. Jedno vreme je bilo jako moderno poklanjati je, i kao da je bilo bogohulno ne obožavati je i ne poklanjati dalje. Jak.
I ja sam tako mislila sve do ovih poznih godina 😉
Sada sam sasvim zadovoljna s knjigom “Ništa na poklon”, koju uvaljujem Ivanu da poklanja drugarima.
prije par godina (4-5) sudjelovala sam na tzv.SLUK-u (susretlutkarskih kazališta,pošto sam i samma bila inspicijent u jednoj lutkarskoj sceni) i na programu je bila predstava ” I Drvo Je Bilo Sretno” u režiji Renea Medvešaka. Cmizdrila sam većn nakon druge rečenice i prekrasno dočaranog drveta (sax,oboa,flauta…kao glumci). Uopćeni dječak (tako sam ja shvatila poantu) i individua-drvo savršeno su prikazali sliku da je nemoguće pravovaljano biti poštovan ili nagrađen za “davanje”…ali i drvo je (nakon svega) bilo sretno…
Za knjigu neznam ali predstavu; svakako pogledati, mislim da još igra u teatru Exit
Pingback: I Am The Child « Ivanino blago
“Nista na poklon” sam kupila prijatelju za 33-ti rodjendan uz jos neke sitnice. Mnoge decije knjige mi nekako nisu za decu, a da ne spominjem filmove! “Dobro drvo” mi je uvek bilo izuzetno tuzno i skroz se slazem sa tvojim komentarima. Da li si mozda citala “Decak i devojcica”?
Jao, ne, nisam čitala “Dečak i devojčica”. bojim se da nisam ni čula za tu knjigu.
Imam ja. Daću ti.
Celog života sam the Giving Tree i nijednog se trenutka nisam osećala budalom koja uzalud daje, a ne dobija ništa.Nekom je u prirodi da daje, nekom da uzima…svakom je Bog udelio kako mu sleduje.
“Dva monaha peru u vodi svoje zdelice, kad primete škorpiona koji se utapa. Jedan od njih ga izvuče na suho, ali škorpion ga prilikom spašavanja ubode.
Monah mirno nastavi prati svoju zdelu, no nakon nekoliko minuta isti škorpion ponovno upadne u vodu. Monah ga opet spasi. Škorpion ga i prilikom ovog spašavanja ubode.
– Pa, zašto ga nastavljaš spašavati iako znaš kako je u škorpionovoj naravi ubadati? – drugi monah upita prvog.
– Zato što je u mojoj naravi spašavati, mirno odgovori prvi i nastavi prati svoju zdelicu od hrane.”
Tako i ja živim.Koliko god puta da me moj dečak ujede za srce, ja ću opet pružiti i ruku i srce…to nije pitanje izbora,to je moja sudbina.
Pingback: Blog @ Kolegijum » AdverTeasing: Kampanja sa zadnjom misli
Da li je drvo mozda roditelj decaku?
U pravu ste. Naslov bi ipak trebalo da bude Darežljivo drvo. Mene ova priča uvek seti na Balzakovog čiča Gorija, kog su kćeri iscedile kao limun i koru bacile na ulicu. Kniga jeste tužna, ali ako deca saosećaju sa dobrim tj. darežljivim drvetom, to nadam se znači da roditelj neće završiti kao ona limunova kora…