Q: Šta je potrebno da bi muškarac (ili žena), u trenutku kada mu (joj) se dešava nešto neprijatno, pomenuo punjenje puške i rešavanje neprijatnosti ubijanjem?
A: Puška.
U jednom naseljenom mestu izvan grada, u jednoj istoj ulici, iz dve kuće u roku od jednog sata stigla je identična pretnja upućena deci i njihovim psima: Nemoj sad da napunim pušku i da vas sve pobijem.
Ako vam se čini da je reč o sekvenci iz nekog kaubojskog filma ili da je to početak nekog lošeg stripa, loše vam se čini jer – nije. Ovo, doduše, nisam videla ovim očima, ali sam čula ovim ušima i te noći sam sanjala loše snove. A kako je deci, to ćemo tek da vidimo.
I to je sve uspavanka za mirnu savest, u odnosu na masakr koji je “povučeni i čudni mladić” iz Novih Banovaca počinio iz nekog svog suludo skrenutog mentalnog i psihičkog stausa, kojeg su mediji zdušno nazvali: sektaš.
Nije li epizodica iz mirnog sremskog vikend-naselja s početka teksta, tek najobičnija priča za malu decu u odnosu na flipnuće onog povratnika s ratišta koji je nadomak Negotina nasumice poubijao devetoro ljudi?
Za ludake sa početka teksta ne treba trošiti reči: Građani Srbije su naoružani kao da će sutra početi rat i kao da nikada nije bio mir. Negotinac, takođe, povratnik s ratišta bez penzije i budućnosti, nosi svoje razloge za okidač koji završio kao krvavi pir.
Međutim, masakr u Banovcima, koji podseća na zaum nekog pisca kriminilastičkih romana koji u trenutku kad mu presušuje inspiracija poseže za jeftinim brutalnostima, neobično, ali jaaaako neobično podseća na jednu dokumentarnu emisiju sa Explorera koju sam fascinirano gledala pre neki dan, u dnevnom terminu (taj jebeni Explorer je odmah leteo na neko nepoznato i teško pristupačno mesto iza 50-tog kanala), baš oko ručka, u kojoj je jedan frajer, slovenska duša baš kao i naš Žak iz Banovaca, pozvao (sic!) svog najboljeg druga (sic!) da gledaju neki film (sic!), a onda ga ubio sa 48 udaraca u glavu i unakazio postmortalnom dekapitacijom.
Zašto?
Nešto mu je javilo da to uradi.
Posle se setio da mu je javio Drakula. A naš Žak iz Banovaca, koji je pozvao (sic?) svog nekada najboljeg druga (sic?) da gledaju film (sic?), a mučeni drug je u kasno popodne poveo i svog četvorogodišnjeg sestrića, imao je baš neke knjige o Drakuli u svojoj kući sa uvek spuštenim roletnama, iz koje se nikada nije čulo ništa čudno iako postoji sumnja da se valjala droga. A emisija o tipu koji je imao direktan, vertikalan ili horizontalan kontakt s Drakulom, je baš emitovana pre neki dan u lepom porodičnom terminu, tamo negde iz 15 časova.
Možda, kažem, samo možda, se neka paralela može povući iz toga.
Paralela koju, međutim, vuče sada naš na šubaru ošišani i preelokventni ministar policije, Jočić, da je reč o sekti i da valja obratiti pažnju na sektaše, meni smrdi na obračun iz kojeg će se, sa sporednog puta, konačno i Srpska pravoslavna crkva obračunati sa konkurencijom, zločini će dobiti neka svoja viša opravdanja i razloge utemeljene u nekoj drugoj adresi ili priručniku, a odvratna tvar koja se kupuje na trafici a nisu novine već preispoljno đubre – Kurir, moći će da izvlači i neke zaključke o blizini kuće našega Žaka i kuće u kojoj je jedno vreme živeo Čedomir Jovanović i u tom, neiminovanim komšijama osvedočenom prijateljstvu, potraži neke tajne veze,
ali niko,
i ponovo niko neće pomisliti da je zdravlje cele nacije ozbiljno ugroženo i da je za ubistvo dece i njihovih pasa s početka priče, potreban samo jedan neraspoložen komšija koji je na vreme napunio pušku.
14 Comments
Može li se ovo komentirati? Teško na neki suvisliji način.
Što ćemo? Čuvati djecu i pobrinuti se da ostanu normalni, zauvijek.
Malo-malo pa su kod nas crne kronike pune vijesti o bivšim ratnicima koji se dižu bombama u zrak, ulaze zoljama u zgrade državnih službi, ubijaju žene, djecu pa sebe. Malo-malo pa se kao uobičajeni dio noćne zabave potežu pištolji i noževi, generali (tko ih proglasi i ratnim herojima?!) potežu oružje na goste i konobare jer sjede ne u lokalu njegova sina, već susjednom … da, da. I to baš u mom mirnom malom gradu. Popio je batine i završio na facijalnoj kirurgiji – odabrane žrtve su se usudile suprotstaviti “generalu”.
Sve ćešće uopće ne prepoznajem svijet u kojem živim. To nije moj svijet i sve to ne može biti istina. A jeste. Vrlo gorka istina koju, nažalost, što prije moramo ispiti i pri punoj svijesti ostati normalni.
Zaista više ne znam kako se vasptava muško dete u ovom svetu:
Igrice prepune nasilja,
časopisi sa reklamama za igrice prepune nasilja i jezivim fotografijama,
crtani filmovi prepuni nasilja i kripova u kojima uglavnom postoje dobri likovi da bili ismejani,
domaće vesti sa jezivim slikama i događajima,
strane vesti sa nesrećama i pokoljima,
filmovi u ranom večernjem terminu prepuni nasilja,
National Geografic sa serijalom o avionski nesrećama,
Explorer sa serijalom o ubicama…
Bah!
🙂 Jednako kao i žensko koje ne voli Barbike.
Prisiljeni smo gledati sve to, neizbježno je. Ali onda barem kažemo kako to ne valja.
Ne dozvoljavam nasilne igrice u kojima se ubija bakice iz susjedstva. SVI njeni prijatelji su imali jednu takvu (ne mogu se sad sjetiti naziva) – ja uporno nisam dozvolila. Hoćeš za promjenu manijakalno lupati po tastaturi i ganjati rezultat: eto ti neka flash primitiva, gađaj asteroide, kokoši … Zapravo smo se vrlo brzo složile da je to OK. Ima tako dobrih igrica iz kojih se puno, puno nauči – e te volimo.
Nekad su nas učili kako su svi ljudi dobri, pa budimo i mi. Danas na žalost moramo naučiti klince da su neki ljudi itekako zli, da ih se treba čuvati i da ne želimo biti poput njih.
Uranile, zoru prevarile 😀
Ja ne znam šta da radim: što više branim, to više želi. Onda mu dozvolim, uažsavam se, ali onda to i brzo padne u zaborav.
Muški junaci su više nego grozni. Ne tako grozni kao Barbika, to je zločin prema devojčicama, za sebe.
Wow, kakav posao! Niko nam to nije rekao 😉
Počela mi školska godina u jednoj smjeni i to samo jutarnjoj. Bit’ će mene s pijevcima 😛
Ne znam, mislim da su prosla vremena kad je roditelj mogao da dozira i vremenski rasporedjuje kad je vreme da dete sta vidi, cuje i nauci. Sad je sve toliko zasiceno nasiljem ili nagovestajem nasilja, da jedino sto mozes je da detetu pomognes da razume i razlikuje dobro od loseg, pozeljno od nepozeljnog, opasno od bezopasnog. Mislim ovo trece narocito. Pretnje sa balkona, kakve ti navods, nekad su bile prosto vikanje u prazno, a danas su sasvim realne jer je nacija naoruzana do zuba.
Ma mene to sve učini tužnom. U uplaši. Ali me baš istrese iz gaća. Nisam paranoidna, ali se posle ovakvih priča, počnem osvrtati. Zagledati u ljudska lica sa blagom sumnjom…a to je grozno.
Film je film, ali ulica dve pored.
Uh.
A o deci…pa džigerica mi otpada na to.
Ne zna se ko tu kriv. Teški su to računi. I ne mogu do tog suda da dobacim.
Samo je svet oboleo. I to gadno.
I samo se setim jedne pesme od David Sylviana. World citizen se zove. I sloši mi se. Još jednom.
# Sasha, da prošla su ta vremena i to zato što su svet, celo okruženje, svi nosači informacija bremeniti nasiljem i vestima o nasilju i uznemirujućim slikama. Čak i kada dete ne gleda vesti, na primer, dovoljno je da prođe pored TV ili da pasivno sluša iz svoje sobe.
Iskreno verujem da imamo problem sa generacijama koje dolaze, jer su slike koje ostaju u njima, deo pamćenja koje će nositi celog života.
# etotako, pa, treba sa osvrtati. Pored nas svakog dana prođe bar jedna tempirana bomba. Samo što smo do sada imali dobar tajming.
Ma neka dopisnica iz tanjuga, garant! 🙂
Ne znam da li si gledala dnevnik na RTS-u povodom tog uzasnog dogđaja u kojem je gost bio nekakav inspektor koji je i ekspert za vampire, drakule i sataniste. Ne mogu da vjerujem da je čovjek mrtav ozbiljan cjeli slučaj argumentovao na taj način, na državnoj televiziji, a Nataša Jeremić još ozbiljnjije klimala glavom. Onda je objašnjavao kako veza tih ljudi sa sotonom svoju potvrdu ima i u odjeći koju nose a koja je u crvenoj i crnoj boji.
Inspektor, ekspert za sotonu, imao je crvenu majicu i crnu jaknu !!!
Nataša je bila u belom odelu, onako anđeoski, kako i spada.
Sad zamišljam po srpskim selima lov na vještice i sve one obučene u crveno i crno.
Pingback: Sasvim obična priča » Blog Archive » Reakcija ili …?
Jaoooo, Kristina, nisam to videla! Jao.
Ma, mi se nismo odmakli daleko od paganskih običaja. Ni ovi ludaci, ni ovi kao normalni.
Pingback: Reakcija ili …? | Sasvim obična priča