Dragi moj rođače Henri,
Rodio mi se sin! U bolnici naravno, jer mi se ovde rađamo u bolnicama. Tek da nam odmah bude jasno i da bi nam bilo normalno.
Bili smo spremni, njegova majka i ja. Imali smo sve što kod nas buduće majke ponesu kada krenu u bolnicu-porodilište: uloške (40 komada) i pelene, ogrtač, spavaćice, alkohol (70%), rivanol i acidi borici (po jedna bočica?), analgin, AD kapi, toaletni papir, Pavlovićevu kremu, jednu (?) rolnu papirnog peškira, naravno toplomer, vlažne maramice, papuče, benkice, još pelena, nešto deblje za obući, ćebe za bebu, švedske gaće, pribor za ličnu higijenu, kapicu (za bebu), još pelena…
Limun isečen na kriške (?) i pakovanje suvog (da neko ne ponese mokar) keksa, kao i čašu, nismo obezbedili na vreme.
Ženu sam predao u ruke ljubaznom lekaru. Sve je delovalo normalno. I zidovi koji su u bolnici-porodilištu zaklobučeni i boginjavog izgleda, redovna su pojava, pa su mi i oni izgledali normalno. I WC sa natpisom “samo za salu”, sa oštrim žuborom vode koja ističe iz razvaljenih vodokotlića, delovao mi je doduše neobično čisto, ali takođe nekako normalno, kao i natipis “obavezno sesti na šolju!”.
Jedino mi žena, kada se nakon pregleda pojavila u iscepanoj spavaćici, nije delovala normalno. Odbacio sam pomisao na pokušaj silovanja jer je lekar bio OK a i zbog okolnosti, ali ta spavaćica, ta poderotina, iscepotina, nije delovala normalno. Zašto? Zato što se još nisam bio navikao.
Prisustvo medinske sestre me je donekle umirilo, a njeno obećanje da će odmah, čim donesem limun, isečen na kriške i dakako suv (ne mokar) keks, sve to doneti mojoj supruzi koja je već krajnje neopravdano delovala pomalo brižno, uverilo me je da mi je supruga na pravom mestu te pohitah u prodavnicu.
Nakon što sam limun, isečen na kriške i suv (ne mokar) keks predao portiru, odjurio sam kući odmah da se napijem.
Za to vreme moja je supruga u jednoj prostoriji sa pisaćom mašinom (za slučaj da poželi nešto na brzinu da napiše) čekala da sve to počne. Tačnije, da oni shvate da je počelo.
Hitno je prenesoše među druge žene koje vrište i pomalo stenju, da i ona malo jauče u zajednici.
I onda se On rodio.
Jedan prijatelj (imao sam vezu, što je normalno) mi je odmah javio srećnu vest. U tom trenutku sam bio još uvek trezan.
Jutro je došlo iznenada.
Odmah sam pošao u bolnicu-porodilište. Nisam ni pokušao da uđem, jer sam znao da je to zabranjeno. Nisam kupio ni cveća. Već sam znao da je cveće zarazno i da bih doturanjem buketa ruža mogao da usatrapim čitavu bolnicu-porodilište sa svim majkama, bebama i higijeničarkama. Lepo sam, kao i svi normalni ljudi, otišao do protira i pitao gde treba da se derem. Pogledavši spisak, odade mi najpovoljniju poziciju.
Na prozoru sobe na prvom spratu je već bila jedna sveže izmučena porodilja, a ispod, dakle na mojoj zamišljenoj poziciji, cela njena porodic. Šira.
Ipak, moja uporna i srčana ženica, pojavila se i poslavši mi poljubac, rekla da nema čašu, vodu i sok. Sve žene imaju sokove i nude i njoj, ali ona ne može da pije jer nema čašu. Sok daju al ne daju svoju čašu. Zbog zaraze a i da je kazne što nije ponela svoju.
Odleteh do radnje, sada već srećan zbog sina i što je sve u redu, te kupih soka, vode i čaša za sve pare (poneo sam samo pola plate). Nek pije! Zaslužila je.
Oštre crne slutnje koje su me obuzimale zbog problema oko doturanja ponuda, razblažila je pomenuta porodica, koja je nekoliko kesa, pronađenih na obližnjem parkingu, povezala te stvorivši neku vrstu preteče lifta, obezbedila je, principom bacaj – hvataj – spuštaj – tovari – diži, dotur svega. Laknulo mi je kada sam video da se gore šalju kobaje, čvarci, eurokrem, pancerote, pljeskavice, a bogami i čaše.
Naravno, onda sam i ja dobio zadatak da obezbedim hranu. Kao, nije im dovoljna kriška hleba sa mileramom u limitiranom delu limenog tanjira. Navodno, milerama ima nedovoljno da se namaže cela površina hleba. I to mi je bilo normalno, budući da moja žena voli da maže debelo.
Dobro, obezbedio sam i hranu.
I taman mi je laknulo, kada mi žena reče da oni hoće odmah da je puste kući. Sa sve detetom!
Pa nije prošlo ni pet sati od porođaja! A zaraze, žutice, osetljivost, birga za podmladak… Iz te sigurne luke, iz tog hrama hemonijskih boja i novih naraštaja, prvih dečijih krikova i heruvimskih alabuka, iz katedrale naše budućnosti, doma porodične i sveopšte narodne sreće, otpustiti… poslati kući, u neizvesnost stiska besanih noći, ludog komšiluka i vedrih majstora koji bez dozvole kaleme dva nova sprata na naš soliter? Jednostavno, tada to nisam razumeo i samim tim nije mi bilo normalno!
Žena me je još više zabrinula kada mi je rekla kako lep program imaju srećnice koje se zadrže u bolnici-prodilištu.
Kod vas, dragi moj Henri, taj program se zove “Baby Frinedly”. To je kada se beba odmah donese kod majke i onda sestra dežura, prepovija, prinosi i odnosi, podučava majke i tako to. Naša doktrina je uznapredovala toliko, da sestra donese bebu i ostavi je.
Upravo tako. Dobar dan, jel ovo vaša beba, jeste, dobro, zdravo. Posebno to brzo odrade ako je u pitanju prvorotkinja. Onda su dijalozi kraći i njih ne pitaju da li je to njihova beba. Jer one još ne znaju, pa im nije normalno.
Zašto to rade, pitaš se?
I ja sam se pitao, jer mi tada još nije bilo normalno. Sada znam. Zato, da se majke same snađu, zatim, da se hrana – mleko i ostale jestive stvari koji ima u izobilju, sačuvaju za nedajbože (rat ili neke druge pošasti), a bebe odmah nateraju da se bore za život. Ako majke nemaju mleka, to samo znači da je život plaža* i da bebe mogu da zamisle Malibu bič, i umesto okeana – slatke vode koju im daju špricom, moraju da izmaštaju mleko.
Ko preživi spreman je na sve, a posebno je obučen da mašta. Takve bebe, kada postanu ljudi, malo traže i lako se hrane.
A sestre u drugoj sobi imaju poseban programski zadatak da čangrljaju šoljicama za kafu i puše škiju. Po njima, ovaj se program kod nas i zove tako – “Nurse Frinedly”.
Sve u svemu, izborio sam se da izađu tek sutradan da bi žena i sin još vežbali i bili još čvršći. Zatim, da bih na miru proslavio sve to i kupio još neke sitnice od drugog dela plate: krevet, dušek, peškire, još pelena, kadicu, još pelena, flašicu, varalicu, još pelena…
Kada su mi ih predali, ženu i sina, bili smo svi srećni. Žena, jer je i to prošla i sada joj je normalno. Sin, jer se tek rodio, pa je i njemu bilo normalno, plus ima dve bake – bonvivanke, pa će biti pregršt struje, uglja i drva. I, na kraju dargi moj Henri, i ja, jer sam sve razumeo i sad mi je normalno.
Pozdravlja te tvoj rođak, Roman Vehovec.
*Pravilan prevod uzrečice “Life is Bitch”
Kolumna “Pisma Henriju”, objavljeno u nedeljniku Prelom, 22. septembra 1999.
***
Ništa nam nije tako dobro ispalo kao ovaj dečak. Ništa ne uspeva tako dobro, kao deca.
51 Comments
🙂 🙂 🙂
Duhovitiji od tebe može samo biti tvoj muž, a to nije konkurencija već nagrada 😛
A da Roman otvori blog 😉 Hahahaha, mogu misliti šta bi na to rekao.
Nadam se samo da jutros nisi ponela slavljeničku tortu umesto đačke torbe 😉 kako bilo, srećan ti rođendan Mama !
krisitina, Romanu je bloga preko jego, znaš i sama. Jedva sam uspela da dobijem dozvolu da objavim ovaj tekst, koji sam volela sve ove godine i uvek se isto smejala.
Ne bih znala da napišem ništa bolje za Ivanov rođendan, a za ovo mislim da je odličan dokument jednog vremena.
Srećom, pa sam u celoj toj gunguli ja samo snela to dete 🙂 to je bio moj jedini zadatak 😀 I baš sam ga dobro obavila!
E, Veličkoviću, hvala ti!
Idemo cele godine u međusmenu, valjda ću uhvatiti ritam. I valjda neću zaboraviti one čokoladne bananice i sokiće koje sam juče ipak, uz mnogo truda, uspela da kupim 😀
Kristina, a inače, ako bi želela da se skypuješ sa mnom, mogla bi nekada da podesiš taj status online 😉
Avaj, izgleda da ste “imali sve što buduće majke treba da ponesu u porodilište” minus jedna važna stvar:
U novembru 2000-e naučiše nas da spakujemo i nekoliko novčanica od po 10 i 20 dojč maraka, da bi porodilja mogla izražavati zahvalnost u konvertibilnoj valuti.
Tako je mlada majka, isprva stidljivo i oprezno a posle kao da radi najnormalniju stvar, svako “hvala” zakitila novčanicom i karakteristničnim pokretom ruke, a sestre su to neobično cijenile i uvjek bile na usluzi…
Tužno, zbilja.
E, da: Srećan rođendan! 🙂
Hohohoho! Moj muž je propustio da uz limun, isečen na kriške i suv (ne mokar) keks, da i neku konvertabilnu novčanicu, tako da je limun, isečen na kriške, a kojim se kvase usta porodiljama u trenutku kada im se suše od kontrakcija i trudova, odnosno, od disanja iz škole za trudnice, stigao kad i moje otpusno pismo 😉
Šta smo propustili, tek smo posle shvatili.
Ai one sestre, iz Nurse Frinedly programa, ozbiljno shvataju svoj programski zadatak da piju kafu u najudaljenijoj sobi, osim ako im ne skreneš pažnju šuškanjem novčanica. Onda te vedro poduče svim tajnama 😉
Posle se i ponude da ti za 10 maraka dolaze i kući, umesto patronažne seste koja uopšte neće doći po službenoj dužnosti, ali će ostaviti broj telefona da joj majka javi kad bebi otpadne pupak, pa da može da pribeleži u svoju radnu listu.
Sretan ti rođendan Ivane i pazi na majku (vidio si jučer što te čeka s njom) 😉
Od tate Romana nisam niti očekivala ništa manje – znao je čovjek pronaći Moo, što ne bi i pisati znao 😛
I MM + MM su tek kasnije shvatili propušteno (mada ipak Nurse Frendly program nije toliko “jak”). Naime, MM je skroz promašio put od rodilišta do kuće (cca. 300m zračne linije) i krenuo obilaznicom van iz grada. Trgnuo ga je bljesak izlazećeg sunca i pomisao da će punica skuhati jutarnju kavu. Nakon kave sve je bilo manje-više u redu, osim što se muškarci puno sporije oporavljaju od poroda od žena 😛
🙂
Da nije tužno bilo bi smešno.
Srećan rođendan sinu i sve najbolje.
Ha-ha, MM, u takvim situacijama se svašta dogodi.
Meni je pukao vodenjak 12 dana pre roka 😉 Kažem ja mužu, Porodiću se, a on će meni, Naravno da ćeš se poroditi, reče mirno i nastavi da gleda film.
A ond smo leteli do bolnice-porodilišta, i zaboravili limun isečen na kriške i čašu. A bila sam napakovana kao za put prekookeanskim brodom.
# Maja, hvala ti! 😛
Kako su si slični!
Shvatim ja u neko doba pred zoru što se dešava, on spava. Istuširam se, uredim kosu, obučem se, spremim “nužno” pred vrata i odem ga probuditi riječima “ajde vozi me u rodilište”. Pita jadan “kad?! zašto?”. Pa sad, beno blesava, da nam rodim dijete 😉
Ma moram još ovo: jadničak je zapravo bio toliko ushićen, zbunjen, uplašen prije svega za mene (to moram priznati) da se ponašao izgubljeno i budalasto kao nikada prije i poslije u žviotu. I dan danas sam uvjerena da je njemu teže palo to što nije samnom nago meni, nije znao šta da radi (a ja u “poslu” skoro zaboravila na njega) i zapravo je tužno da su očevi izbačeni kao potpuno nebitni u svemu tome – osim kao donositelji “limuna” 😀
e jesu isti, ko preslikani:)))) Od tri do pet ujutru sam merila raspon između kontrakcija, i kad su učestale, krenem da ga budim:
“Pile…pilence, budi se…. srećo…”
“…hmmhmm…”
“Budi se, pile”
“…mmm…”
“Porodiću se dok se ti probudiš”
“A? Šta? Molim?! Evo, ustajem!”
Srećan ti dečakov rođendan, draga Tatjana!
Hahahahahha.
A ne znam ko me više nasmejao. Tata sa ovim tekstom ili MasterMind u poslednjem komentaru!!!
Vi ste srećne žene. I neka tako i ostane, moliću.
A sinčini, svega dobrog!!!
I otpala sam na ovo pisanje!
Ono, baš baš. Me puklo ko poezija. Majke mi 🙂
sreća sreća radost:)
Naslov je ispravljen, ko bude primetio ;). Kaže Roman kad je video, Bože, Tanja, pa svi znaju “Kako sam postao otac, Kako?, nije te sramota!”.
Tako da sada imamo u naslovu “Dan kada je“, a “Kako je“, to valjda znate i sami 😉
# MM, potpuno si u pravu: od porođaja se teže oporavljaju muškarci. I to pre svega zato što su bili na onoj žurci koju sve mame propuste, a za koju svi posle pričaju da je bila jedna od najboljih 😛
# Emanuelle, hvala ti od srca! Uvek mi je prijatno da se i meni čestita rođendan mog deteta.
# etotako, tata je odličan tip. 😉
#sanje, i uživancijaaaaaa!
Prvo, srećan rođendan Ivanu i srećan Ivanov rođendan njegovim roditeljima.
Drugo, odvalila sam se od smeha na ovaj tekst. Uopšte nisam mogla da zamislim da neko tako “strog”, može da bude toliko duhovit. Šta vi u porodici jedete?
Hvala Buka! Jedemo svašta, ili svašta 😉
A Roman, da, jako je duhovit, iako Ivan tvrdi da mi nemamo smisao za humora 😉 .
Deca su stvarno nezahvalna!
Vremenom, uspela sam da zavolim tvoj smisao za humor. Tvoj blog skoro da je bolji od tebe kakva se predstavljas.Moram da priznam da ni tvoj muz nije los. a Ivan je jako sladk momcic. Srecan mu rodjendan!
Sretan rođeni dan, Imenjaku i ostatku rođenih.
“Hitno je prenesoše među druge žene koje vrište i pomalo stenju, da i ona malo jauče u zajednici.”
Na ovo sam odvalila.
Sita sam se ismejala. Mogu samo da zamišljam kako je izgledalo poroditi se te nesretne 1999.
# Ella, nismo loši. Stvarno nismo nimalo loši. 😀
# kamara, jeste, to je jedna od mojih omiljenih rečenica. osim što je duhovita, ona tačno opisuje situaciju.
# elektro, ne znam samo kako je bilo svih onih godina pre 99. toooo mora da je bio doživljaj!
Nisam zakasnila, dobro je 🙂
Srećan vam rodjendan. (stariji smo od vas 15 dana 🙂 )
Tekst je sjajan!
Ne bi zakasnila, suske, ni sledece nedelje 🙂
Mi sutra slavimo dečiji, a u subotu porodični rođendan, tako da si imala fore.
hvala ti.
Srećan rođendan mami i dečaku sa slatkim zubićima!!! I mi smo prošli Baby Friendly program, ja sa ranom od carskog reza, dete ojedeno jer nisu imali kreme,a to sam zaboravila (ne limun)… Ali nije mi teško palo. Sam pogled na to malo lišce bio je lekovitiji od svega. 😀
# spes, pa, to je koncept: kako god nam bilo, sve smo zaboravile činom rađanja 😀
Ulijenila sam se pa ću bezobrazno potpisati Kristinin komentar, ali čestitke Ivanu šaljem samostalno i od srca 🙂
A, bre! Pa gde si ti?! Baš sam bila danas kod tebe i videla da si se prikazala 😀 Reko’, dobro je, nije joj se nšta desilo.
Hvala za čestitke.
hihihi, ja sam to čestitanje rođendana deteta majci naučila od moje drugarice: njena mama je uvek zavitlavala i tražila da i ona dobije poklon za rođendana deteta: “pa ja sam valjda za to nešto zaslužna?” :))) (prošvši te “zanimljive događaje” po porodilištu, i ja bih rekla da smo pprilično zaslužne:) Ali, naravno, sve se to zaboravi kad te iz kreveca pogledaju krupne oke, a tebi srce zadrhti…
Prenesi pametnici Ivanu da njemu poooooosebno čestitam!
Srecan rodjendan Ivanu!
A tekst je odlican. Komentari takodje. Mislim, da porodilja izrazava zahvalnost u konvertibilnoj valuti. Umrla od smeha.
Hvala vam, žene 😛
Jedan od najboljih tekstova procitanih na net-u. Bravo za Tatu!
Kasnim, kasnim 🙁
Srećan rođendan! :*
#exmetakom, već nekoliko puta si bio više nego pristojan. Puštam te, pa da vidimo 🙂
# hvala, Ana, znaš da za dečije rođendane nikada nije kasno – oni traju kao dionizije 😀
Tanja, hvala i stvarno mislim da si me pomesala sa neki, ali nema veze.
Pozdrav!
P.S.Mozda malo neagao a ne nepristojan.
Pingback: Dobro delo : MOOŠEMA
“Sok daju al ne daju svoju čašu. Zbog zaraze a i da je kazne što nije ponela svoju.”
Hjoooj, pa evo upravo mi se ovo urezalo u pamćenje za zauvek.
Čaša. I suv (ne mokar) keks.
Smejuljila sam se čitajući, tekst je fenomenalan, a onda me je sustigla stvarnost, da je 2008, kada sam posetila blaženu ustanovu, situacija bila ista. Identična. I buniš se, budeš besan, i onda ti postane normalno, i to je najstrašnije, što nam je već sve normalno.
@Staša :-))) Ko se porađao 90-tih sve zna. ali, kažu da ni danas nije bolje sa čašama i keksom, jedino toplomera ipak ima 😉
@Snežo, ma, da li je moguće? Prepoznaješ ovde i 2008?! Znači, stanje – normalno 😛
Heh, sad su smislili i krilaticu – budite srećne, može i gore. Možda će nam tražiti da donosimo i svoje krevete ubuduće 😀
Pingback: Kim štangle moje svekrve Ft. spelta brašno | MOOSHEMA
Odličan tekst!
Ja, ipak, moram da primetim da su se neke stvari poslednjih godina malkice promenile. Poradjala sam se 2004, 2007. i 2011. Limun i keksiće mi niko nikada nije tražio da donesem (usta su mi kvasili vatom natopljenom običnom vodom) ali sam sva tri puta bila u sredjenom delu bolnice, sa wc-ima u kojima ima toalet papira i sapuna, uvek po tri dana i uz izuzetno ljubazne sestre i doktorke. O neopisivoj sreći sa trećeg porodjaja planiram i blog da napišem – naletela sam na babicu koja diže iz mrtvih svojim osmehom, ljubaznošću i toplinom.
Ali zato babice sa prvog porodjaja ne želim čak ni da se sećam…
@Tanja, ovo je više slobodna interpretacija mog muža. Ipak, te, 1999. nas su u školicama za trudnice pripremali da nosimo sa sobom u porodilište tri kese, A, B i C. Limun i keks su iz kese A, ono što trudinici treba dok je u pretporođajnoj sali. B je ono što joj treba kada se porodi, a tu je na spisku bio čak i toplomer, rivanol i takve stvari. Kesa C je za bebu.
To je bilo zaista užasno vreme i činjenica je da nam je sve to trebalo kada smo ulazile u porodilište, jer tamo nije bilo ničeg. I, mada smo mi omanuli s limunom, vodeljak mi je pukao iznenada, blizu ponoći u noći sa subote na nedelju (normalno!), niko mi nije kvasio usta.
A, to, što moj kaže da mi nisu verovali da se porađam, to je zato što ja nisam ječala u zajednici sa drugim ženama, jer sam u školici naučila disanje, i primenila ga najbolji mogući način – ništa me nije bolelo, disala sam pun gas, a kad kontrakcije prođu, ja bih zaspala. Kad je krenuo porod, nisu mi verovale, a kad sam ih konačno izmolila da me pogledaju jer sam imala osećaj da je porođaj skroz krenuo, videle su da je glava bebe već bila do pola napolju i jedna sestra je zaurlala na mene: PA ŠTO SE NE DEREŠ! Pa, kako da se derem, kad sam učena da dišem tako da nemam vremena da se derem?! :-)))
Posle je sin mesecima imao udubljenje na lobanji, kao traku oko glave, od toga kako je stajao zaglavljen na izlazu, ko zna koliko minuta, dok mi nisu poveravale da se porađam 😛
Imam srecu da sam se porodila na carski rez u jednoj privatnoj bolnici u Parizu
peti dan sam vozila auto , ali znam da mi se bratanica rodjena 2000 u Novom sadu rodila u nemogucim uslovima u betaniji svaka cast njenoj mami koja je sve morala da ponese inace ??? ostade trudna ko Georgina ceo zivot
Obozavam ovu zenu i njenu porodicu! Imam utisak kao da pise ono sto ja mislim 🙂