Komšije i rodbinu ne možemo da biramo. Ista je situacija i kad poželimo da ih zamenimo: nemoguća. To nam je, što nam je.
Doduše, komšije je moguće zameniti na dva nekomforna načina:
a) odseliti se od njih
b) učiniti im život toliko dinamičnim, da se oni odsele od nas.
Odbacujem ova dva (ne)moguća rešenja i bacam se na lament o komšiluku. Ne zato što je, izučavajući komšijske i rodbinske veze u južnoj Srbiji, jedna mlada Francuskinja iz Pariza, magistrantkinja etnologije Balkana na Sorboni došla u srbijansko selo čije ime ne umem da ponovim jer nisam imala olovku i papir uz sebe u trenutku kada nam je Pink javio ovu važnu vest u centralnom Nacionalnom dnevniku, već zato što sam i pre toga mislila svojom glavom o instituciji komšije.
Nema dovoljno dobrog komšije, da vam ja kažem. I ništa nije tako krhko, čak ni znanje, kao tanka pređa komšijskih veza. Čak i prva komšinica, koja vam je uvek davala na pozajmicu neotvoren litar ulja iz lične ratne rezerve, u trenutku kada ste joj pokucali na vrata s rakijskom šoljicom u rukama koje snuždeno vise iz vaših molećivih ramena, u datom trenutku i u datim okolnostima može da se pretvori u vašeg ličnog neprijatelja.
O komšijama koji sprat dalje, ne bih ni govorila. Za njih nikad ne znate šta vam misle.
Oduvek sam smatrala da sam dovoljno arogantna da neću nikada morati grčevito da držim vrata zbog nekog ljubaznog komšije koji bi mi stavio nogu u njih. I tu sam bila u krivu: u starom kraju sam morala da se zaključavam i koristim špijunku, zbog komšinice koja mi se bacala u kuću sa takvim oduševljenjem i bez ikakve najave, ničim izazvano mi nudeći vrele krofne sa domaćim pekmezom. I ne samo da je njen entuzijazam rastao ako ih ljubazno primim i vaspitano pohvalim njihov ukus i miris, već je i njena privrženost prema meni svakoga dana rasla čak i ako nisam bila kod kuće u trenutku kada je tek ohlađene sveže šne-nokle ostavljala na mom otiraču:
– Da vidiš ove šerpe, tri u jednoj! Mico, da li te interesuju parfemi, original, 10 maraka litar? – konačno bi me ipak na nekom spratu prepala buljeći u sadržaj mog cegera.
Ona uopšte nije marila da li je njena ljubav uzvraćena, ona je, jednostavno, gorela jednakim plamom komšijske ljubavi, od prvog dana kada smo se uselili preko puta nje. Bila je oduševljena svakom sitinicom koja nas je u njenim očima činila posebnim, od bele boje na našoj drvenariji, koja je bila samo obična i bela, preko načina na koji se smejemo, jer se kroz tanke zidove čuo i taj detalj našeg intimnog života baš kao i svi ostali sastojci naše privatnosti, do činjenice da se i njoj čini da smo arogantni iako ne zna tu reč, ali se bez obzira veseli što ona jedina prolazi kroz pukotinu koju je sama probušila na nevidljivom zidu kojim smo pokušali da se opašemo.
I vazda isto bez kucanja, isti osmeh, papuče na otirač*, noga u vrata, vikler na crvenoj šiški i nešto u rukama, na primer, džezva iz koje se puši pena tek skuvane dve kafe: Da se malo podružimo, nas dve!
- * Papuče i popapučene cipele su bile opštenarodni običaj celog kvarta, takoreći, must-have eksterijera, mislim da bi o tome ona Francuskinja mogla da napiše jako lepo poglavlje koje bi radovalo ostatak Evrope.
Moja komšinica iz starog kraja, dakle, bila je nezaustavljiva i otporna na moje lice bez ijednog osmeha, kao kišni mantil na ovo vreme.
Sve dok se jednoga dana, onako zaustavljena na vratima mojim dugo pripremanim prijatnim glasom i prigodnim tekstom koji je, ako se dobro sećam, sadržao neke konstruktivne predloge karakteristične za civilizovanu komunikaciju, kao što je dogovor telefonom pre nego što dođe do bio kakvog fizičkog kontakta ili diskretna prethodna provera raspoloživosti i uzajamne kompatibilnosti našeg slobodnog vremena i planova za popodne, nije tako smračila i stisla svoje obično nasmejane usne u tanku sedefasto-ljubičastu crtu i teškom mukom, glasom koji ne trpi pogovor ali je zato bremenit razočaranjem, rekla: Ti si odvratno uobražena!
Više nije dolazila, prestala je da dovikuje iz svoje sobe “Nazdravlje” kada smo bili prehlađeni, a svojoj ćerci je zabranila da viri kroz prozor njihove kuhinju u našu, iako smo je jednom uhvatili da se popela na stolicu i proverila zašto u sred leta glasno slušamo onu muziku koju RTS pušta samo 1. januara u podne.
Nekoliko meseci od tog događaja, kada smo se selili u zgradu koja izgleda malo bolje samo zato što se među stanarima nije zapatio običaj izuvanja ispred vrata (iako su mnogi mogli to da povuku od kuće) a fasada još uvek nije štrokava i nema onog sloja masne farbe koji se stavlja na stepeništu do visine očiju, srela sam svoju uvređenu komšinicu koja me je obuhvatila s istim uvređenim pogledom, i rekla mi umesto oproštaja: Ideš tamo gde su svi takvi kao i ti. Uobraženi.
Nedugo zatim, pored kamiona u koji smo trpali poslednje stvari, prošla i jedna druga, dobro obaveštena komšinica koja je samo ovlaš primetila: Vi i tako nikada niste pripadali ovde.
Ta rečenica je bila tačna, jedino što je sadržala jedan drugačiji smisao proistekao iz prespektive tamošnjeg kodeksa o Komšijskim odnosima, njihovu istinu da su oni bili suviše dobri na za nas.
Ne mogu da kažem da me je tuga ophrvala kada sam se u odlasku osvrnula i pored izlupanog dečijeg igrališta, baštice u kojoj raste samo korov i kiselo drvo, ugledala i znak “Zabranjeno zaustavljanje i parkiranje”, koji je jedan drugi komšija, takođe suviše dobar za nas, samoinicijativno postavio ispod svog prozora na prizemlju, ispod kojeg mi je toliko puta probušio gume (ali sve četiri), u ime svog zakona o saobraćaju i komšijskim odnosima i u ime svog osećaja za pravila ponašanja.
A onda smo pre više od tri godine stigli u ovaj kraj, što bi rekla moja bivša komšinica – među svoje. Ne mogu da kažem da me je sunce obasjalo, i ne mogu a da ne priznam, da me s vremena na vreme udari seta zbog onih toplih i masnih krofni i finih štrudli sa orasima. Zbog onih običnih ljudi koji su mogli i da vam se raduju, samo da ste im dali priliku.
Nastaviće se…
31 Comments
Napisi sto pre ostale delove, bas me zanima. I mogla bi od ovoga da napravis meme i da prozoves i mene, posto se sad osecas posteno inspirisana 🙂
osecaM tj. posteno inspirisana
Evo, prozivam te 🙂
A što se ovoga ovde tiče, to će biti priča u više nastavaka. 😉
“Popapučene cipele”!!!! Pa diiiiiiivno! Gde si se toga setila samo? 🙂
To su snažne slike koje su obeležile jedan period (ne ni tako kratak) mog života 😉
Ono vreme u kojem je mali Ivan mislio da je normalno da sva ta obuća (ili makar to što liči na obuću) bude poređana ispred vrata, a da mi koji nemamo ništa – nismo normalni.
I onda njegov protest: Hoću da i mi ostavljamo cipele ispred!
Što je i bio very first trenutak u kojem se začela naša odluka da se hitno selimo odatle 😉
Hm, a mislila sam da cipela ‘na izvol’te’ ima samo na jugu 🙂 Čekam nastavak. A onda ću pisati o provetravanju tako što se otvore ulazna vrata, i misrisu zaprške i dinstanog luka u cik zore…
“zašto u sred leta glasno slušamo onu muziku koju RTS pušta samo 1. januara u podne” hahahahaha… stvarno si uobražena. 😀 Ja sam sa komšilukom uspostavila dobe bilateralne odnose kad sam dvema najvećim alapačama rekla da je život suviše kratak i da nemam vremena da slušam tračeve o drugim komšijama… A vrata otvaram samo 10cm, ako i toliko.
Ja sam imala srecu : u NS sam zivela u kuci gde je posve drugacija stvar sa komsilukom, nisi bas do te mere osudjen na njega ( a i nije nam komsiluk bio los), a u stan sam prvi put usla ovde, u Kanadi, gde se nikog ne tices niti ti iko prilazi. Tek u ovoj poslednjoj zgradi gde su uglavnom stariji ljudi, rodjeni Kanadjani – tek tu sam dozivela komsijsku atmosferu, koja je opet sa merom, jer ipak su Kanadjani:)))Vec se dugo spremam da pisem o tom svom komsiluku koji je pravi mali svet za sebe, potpuno drugacijih od ostalih svetova.
Ih dje me nadje. I ja sam uobražena odavno, i svašta nešto još. Ali imam mir.
Čekam nastavak, da vidim postoji li i kod tebe “komšijsko pranje proora”. 😀
# Ana, cipele na izvolte nije nepoznata pojava čak ni na Novom Beogradu. Ne treba potcenjivati tu naviku iz seoskog dvorišta gde se gumeni opanci, blatnjavi od obilaska stoke, normalno ostavljaju ispred vrata kuće. Ne znam samo gde ima tog blata u gradu…
# spes, vrata na 10 cm su dovoljan otvor da ti neko stavi u njih nogu. 😉
# Sasha, da, da ne veruješ, ali u delovima grada gde su kuće, sasvim je drugačije. I ja sam odrasla u kući, a tamo su komšije, pre uvođenja telefona, vikale iz zadnjeg dela dvorišta da provere da li može kafa 🙂
# Suske, sestro po uobraženosti, mi nemamo komšijsko pranje prozora. Preuzmi palicu 🙂
ali složićeš se da je ovaj komšiluk hladan. prehladan. ja moje komšije, door to door, praktično ne srećem mesecima… kao da su duhovi.. ako se i sretnemo na stepeništu samo odgovore na moje “dobar dan” i prođu. čudan osećaj…
Pa, zato sledi moj nastavak 😉
Prolazim neki dan pored zgrada i osjećam mirise raznih ručkova, čujem kanarince, pa viku, pa glasni TV … stresem se i nasmijano pohitam kući.
Meni je to nezamislivo – ja sam razmaženo, uobraženo derište iz velikog dvorišta 🙂
Nevjerojatno dobro susjedstvo: nenametljivo ali ljubazno, mali razgovorčić ili jednostavno “dobar dan”, ako si trebamo uzajamno pomoći – nije problem.
Sve mislim da je to tako jer je to “staro” susjedstvo generacijama, bez “dođoša” 😉
Ima tih priča milion, a ja odmah pomislim kako sam nesnošljiva i kako to ne bih mogla. Za naporne ljude na poslu, 8 sati u istom uredu, to znam da ne mogu 🙂
Mirisi raznih ručkova – neizbižni sastojak kolektivnog stanovanja. U isto vreme i najmanje agresivan deo, koliko god ponekad agresivno smrdelo 😉
Imam epizodu iz svog prvog pokušaja života u kući – nisam u tom trenutku imala ni 30, bila sam tek friško udata i sva prepuna entuzijazma i, stvarno sad više uopšte nemam pojma zašto, sa velikom željom da me niko ne doživi kao uobraženu.
Te sam veselo na komšiničino pitanje da li imam vremena jer je baš, eto, interesuje da vidi kako smo se smestili, odgovorila sa “naravno, dobrodošli”. Mati milaaaa… ispostavilo se da je cena toga da ne budeš označen kao uobražen i nepripadajući golim okom nevidljivoj ali postojećoj komuni, previsoka. ČETIRI SATA je žena sedela, nemajući ni najmanju nameru da se pomeri iz moje dnevne sobe.
Cedile smo reči, naceđivale teme, ništa nas na planeti nije povezivalo, ali, džaba. Ona je sedela i sedela, i verovatno, proučavala sve i jedan okom dohvatljiv detalj. Posle sam se setila da je možda po tim nekim nepisanim pravilima možda trebalo da u ta četiri sata, pored prezentacije doma i nameštaja, spakujem i predstavljanje kulinarskog umeća i time se kvalifikujem za dalja druženja, ali tu sam ipak pala.
Posle sam se, u užasnom strahu, bukvalno šunjala u kuću i iz kuće, i palila svetlo samo u sobi koja se sa ulice ne vidi, radila sve da se sačuvam od bilo kakve situacije koja bi otvorila bilo kakvu mogućnost za bilo kakav poziv… Horor.
Sad sam opet u kući, i pazim jako. 🙂 A posle višegodišnjeg merenja sve i jednog koraka od strane dežurnih posmatrača koji su svaki dan sedeli pred zajedničkom desetospratnicom, računam, valjda sam naučila da se sačuvam…
Četiri sata! HOhohohohoho! Ja bih volela da vidim lice mog muža ako bi nam neka komšinica kampovala četiri sata u stanu.
Trebalo je da joj pripremiš topli obrok, ako već nije ponela lanč paketić 😀
uzasno, ali uzasno me nervira kada mi neko viri u kese kada se vracam iz kupovine. dok sam bio u beogradu, jednom sam se izdrao (sta te briga!) na komsinicu koja me stalno zacekivala na stepenistu (sta smo to lepo kupili komsija?) delovalo je 🙂
Moje komšije su nam dolazile u pola tri ujutru u kuću, u pidžami , jer su čuli da neko vani vrišti pa im se učinilo da je neko od mojih ukućana pustio glas. Mislim da ne treba naglašavati kako nikada nismo vrištali ni u kući ni vanj nje.
Vodili su računa kad nas dvije najmlađe članice plemena u kuću dolazimo i ko nas dovozi.
Brinuli su naše brige , a onda je došao dejtonski mirovni sporazum i mi smo se svi lijepo raselili,pa smo onda stekli komšije vrijedne divljenja, ljude koji su nam pomogli u najtežim situacijama, pa kad pomislim na bivše komšije ne mogu a da ne kažem-nekom rat, a nekom brat 😛
Morala sam, ali mooorala sam da pročitam sve postove koje si napisala 🙂 Beskrajno sam saglasna sa većinom stvari, a posebno sa ovom komšijskom patologijom. Naime, gotovo punoletstvo čekam u komšiluku jedne divne “elitne” ulice gde su svi muškarci lepi a sve žene poštene :-)) i i dalje važim za namćora. U svega dve kuće sam ušla, goste retko primam i to isključivo najavljene(živela identifikacija tel. broja!), ne “abrim” (obožavam naše divne izraze) nemam pojma s kim se “druži” komšija od preko puta, niti čitam žutu štampu, nit’ znam išta o tome s kim se u prošloj epizodi spandjao Alfonso Manuel Hose :)) tako da im baš i ne nedostajem…a ni oni meni. Stršno je što se radi o mladim, imućnim nezaposlenim ženama (njih desetak, mislim) koje ne čitaju ništa gde nema mnooogo slika, nemaju sopstvene živote pa virkaju na ulicu da ulove pikantne detalje iz tudjih, i više ih zanima šta imam u kupatilu nego u glavi…Da su bake od 70, razumela bih…ove novokomponovane ništa ne razbiram..
A što se vrištanja tiče, imala bih i ja što-šta kasti…naime, prosto je zaprepašćujuć podatak za čitav komšijski UO da naše mladunče nikad, ali niiikad nisu čuli da zaurlava (valjda jer je milo žensko derle koje je uvek i sve završavalo prostim drhtanjem brade, ljubi ga tata) niti su primetili da mi zaurlavamo (što bi im ja objašnjavala da kad se svadjam sikćem i šapućem od besa) pa su konstatovali da kolektivno nismo normalni, a da je staramajka mog hazbenta konačno dobila snajku kak’u je zaslužila, što će reći – baksuza! 🙂
# bslp, virenje u ceger je samo malo bolje od virenja u sadržaj kese za đubre 😉 A imali smo i te komentare.
# Kriss, kod nas ipak niko nikad nije ulazio zato što mu je nešto sumnjivo. Svi su dolazili jedino iz ljubavi 🙂 Bilo je i da sam jednom, dok je Ivan bio beba, najavila komšijama ispod nas da odvikavamo Ivana od noćnog buđenja i zanovetanja, pa da će možda biti malo više plakanja noću.
Oni su me belo pogledali i rekli: A šta to nas briga 😀
# whisperer, jako ti je smešna mail adresa 😀
A gde li ti to živiš, baš me kopka. Deluje mi kao da živiš u kraju u kojem su se skupili svi roditelji dece iz vrtića u koji je išao moj sin, gde su majke ujutru namontirane kao za prijem kod Koštunice za stranačku slavu, ostavljale bolesnu i slinavu decu, a onda odlazile hitro na visokim štiklama (12 cm na ledu?) u pravcu neodložnih, ranije preuzetih obaveza kod manikira ili frizera.
Imala sam utisak da sam ja jedina majka koja nema frizuru i još pride ima neki jebeni posao. Kakav blam!
Tatjana, delim tvoj blam glede neočešljane (podrazumeva neispeglane i neizblajhane pramenove) i neizmanikirane žene zaposlene – mene, a što se komšiluka tiče, u drugom sam gradu, ali meta i odstojanje su uvek & svuda isti – štrčiš, dakle, treba te skratiti za glavu;)…
mail je jedared, a? imam ja još toga u kolekciji;) iz očaja se radjaju najbolje ideje: garantujem da sam jedinstvena:))
Heh, pa valjda sve zavisi ko ti je komsija.
Moji roditelji, dok smo ziveli u Rumi, su se iz petnih zila trudili da nam komsije ne ulaze u kucu i uspevali su u tome punih 18 godina, posle toga su se preselili u Bg gde sve to i nije uobicajeno :))) Mislim, s komsijama na “Dobar dan” a nekad ni toliko.
Ali, imali smo zapravo jednu komsinicu u Rumi, koja je dolazila u papucama na kafu, mesila nam pitu s visnjama, strudle, limun pitu i ostale djakonije… moja mama uzvracala mekikama, krofnama, baklavom i sl. Ja sam tu zenu obozavala, odnosno jos uvek je volim. Odavde iz Ceske, telefon trosim samo na najuzu familiju i nju 😀
Tako da, ja bi bas volela da nadjem jednu takvu Radmilu, da je imam ovde, da se sutra stara o mojoj deci kako se ona starala o nama, odnosno moja mama o njenoj deci 😀 😀
Uostalom, kao i u ostalim stvarima u zivotu, kada nadjes nekog srodnog, ne smeta ti nista, moze da dodje kada hoce, ostane koliko hoce…
Oni sto ti se uvaljuju u gajbu da bi uz kafu pricali o nekom petom, ma za njih sam i ja previse uobrazena.
# whisperer, iz očajanja se rađa sve najbolje, o, da. Ako nije tako, neka mi odseku ruke i pretvore me u kamen 😉
# Joj, Marice, imala sam neke Radmile, jesam, ali sada od svih Radmila, ostadoše samo komšije. Najobičnije komšije, o kojima ću da pišem u nastavcima. 🙂
jel to ono neko kukao kod mene u komentarima kako nema inspiracije???
oraspoložila si me i podsjetila na dobra stara vremena… u Njemačkoj su takvi, nenajavljeni posjeti, nezamislivi. ali se zato s posebnom radošću susreću pred sudovima- naravno, pozivnica mora stići iz ureda vlastitog odvjetnika…eto, kamo vodi uobraženost 😛
Nije ovo inspiracija, studena, ovo je ispad 😉
Meni ne možeš udovoljiti. Kad sam živela u Londonu, onda sam toliko ogovarala Engleze zbog tog odsustva spontanosti, a onda kada sam dobila spontano upadanje u stan, gunđam.
I tako…
U stan na Naselju sam useila pre par godina. Poučena prijateljicinim traumama s komšilukom, (zbog njenih klompi sa PLUTANIM đonom) prvih par nedelja sam hodala bosa, pa prešla na papuče, klompe, a sada bez problema štrapaciram po stanu u štiklama od 10cm… Fala Bogu, niko ništa ne čuje, ili se prave da ne čuju.
Komuniciram samo sa 1 komšinicom, a i to jedanput u 2-3 meseca, kada jedna drugu pitamo “Ima li kod vas tople vode, ili je to kvar u mom stanu?”
I prvi put u životu, niko od komšija ne misli da sam uobražena :))
Komsije su, zaista, neiscrpna tema. Ko ih ima. Ja se osecam kao da ih nemam. Ogromna zgrada (novijeg datuma), yeste cisto, fino ali… Komsinicu preko puta, vidim jednom mesecno (stara baka) kad me zamoli da joj nesto kupim. Jos jednu od preko puta ponekad ugostim nekom kafom koju pre toga najavljujem mesecima (sve pod parolom nema se vremena) ostale i ne prepoznajem pa se istima verovatno i ne javim sa dobar dan i slicno. I mislim da sam losa komsinica.:-)
Nego da iskoristim treutak da se prijavim, znam da vlasnica bloga voli da zna ko je citao a nije komentarisao. Eto ja sam jedna od njih.
Pre x dana sam puno vremena provela citajuci postove “izvikane” mooseme. Ma, ne, ljudi, gde god se okrenem po blogosweri ona :-)pa resih da to detaljno porucim, a zenu licno upoznala na BlogOpenu. Bruka,dobro sam se setila.
Bez preterivanja, sjano ti ovo radis.
Da nam je vise sjajnih propalih glumica mozda bi se mnogo toga promenilo.
Ovo sjajnih u prethodnoj recenici nije zbog glume nego zbog mentalnog sklopa.
🙂
# Blago tebi Aurora. Kad napišem nastavak, videćeš kako se kod mene promenom adrese i okruženja ništa nije promenilo. Ja mislim da je to neki kvar sa mnom. Možda taj, da sam uobražena 🙂
# Lang, neka si se ti meni prikazala. Ja obožavam komentare 😉 I luda sam za svojim posetiocima.
Pa, jeste, upoznale smo se. Samo, ko će nas sve znati, koliko nas je odjednom bilo.
Pingback: Dobro delo : MOOŠEMA