Dobar je Novi Sad. Novosađani svakim danom imaju sve više mesta za porodične izlete.
Mega market Rodić više nije najomiljenije porodično izletište. Daleko je, a i nastala je oštra konkurencija u srcu grada. Novosađani po principu ima se, može se, sa decom, taštom i svekrom, komšijinom decom, sestrama od tetke i rodbinom iz prigradskih naselja, svi su zajedno hodočastili u Rodić, šireći se više nego što im je ćebe, ali radosni što im račun, koji prevazilazi ukupna mesečna primanja šire rodbine, možda može doneti Daewoo Matiz u nagradnoj igri kod izlaza.
Ko prošle godine nije vodio dete u Puf puf igranicu u Bazaru, taj je bio totalno out. Porodica koja nije imala bar po jednu krpicu iz Zare gubila je na dignitetu. Ko nije podigao bar jedan teg u Bazarovoj teretani, taj je stvarno bio seljak koji ništa ne zna o fitness and wellness savremenim tokovima.
Prizore porodičnog hodočašća na Tempo (baš ova fotografija iznad) teško je izbrisati iz sećanja. Toga dana, kada je otvoren, baš tog dana kada su neke prigradske i lokalne autobuske stanice otvorile vanredne linije za ovaj mega market i kada je nastao saobraćajni kolaps u celom gradu, najbolje su prošle one porodice koje su na ovaj izlet stigle noć uoči otvaranja i razapele šatore na travnjaku ispred ulaza, čekajući svečano otvaranje, a odmah potom i svečane cene televizora i suncokretovog ulja. Nikada mi, do tog dana, nije palo na pamet da je potražnja za televizorima toliko velika, kao tada kada su se tukli oko poslednjeg izloženog, raspakovanog i iščukanog artikla. Do tada sam mislila da svaka porodica već ima jedan, kakav- takav TV aparat u kući. Isto sam mislila i da ljudi više ne vole da koriste užeglo ulje kupljeno u paletama i ostavljeno za nedajbože. Prevarila sam se.
Onda Merkator. On jeste podelio Novosađane na patriote i izdajnike, na one koji neće nogom kročiti u slovenačku okupatorsku trgovinsku aždaju ali i one koji su drugog dana već bili na ručku u Merkatorovom express restoranu, kod frizera ili manikirali nokte na otvorenim pultovima na hodnicima.
Potom, New Nork, ne tako loša igra reči za staru Novosadsku robnu kuću, sa fontanom i kulturno-umetničkim programom ispred. Da li su i tamo puni frizerski i manikirski saloni, ne znam, nisam bila, ali sam prošla dan nakon otvaranja i videla veliki broj Novosađana koje je lepo vreme i novo izletničko mesto izmamilo ispred ove velike prodavnice.
Novačnici se naravno nisu još napunili kada je otvoreno najnovije izletište – Merkur. Prodavnica alata, opreme za bašte, okova za vrata i tome slično, opet na nekoliko destina hiljada kvadrata i nekoliko spratova. Dan nakon otvaranja, u potrazi za nekakvim mehanizmom za vrata, put je odveo jednog čoveka u Merkur i on mi je posvedočio ovo: na parkingu nema mesta, na 40-tak kasa Novosađani sa sitnom decom i rođacima iz provincije otpadaju kao grozdovi, čekajući red da plate svojih 20 šrafova sa tiplama i ostale neophodne artikle za svakodnevni život. I u Merkur se ide porodično, ali mi se čini da tamo nema express restorana niti ijednog pulta za manikir. Šteta. Smatram da je baš zgodno ovde otvoriti jedan takav pult da vrtlarke i majstori srede svoje nokte na napaćenim težačkim rukama. Svejedno, svi su tamo, verujući da će se naći za svakoga po nešto, pa čak i ako 90% građana mog grada živi u kolektivnom stanovanju, opet dobro dođe seme za paradajz ili trimer za travnjak iz ganc novog Merkura.
Mega marketi su sinonimi porodične sreće i opšteg blagostanja. Mesta društvene ekonomije. Raskrsnice na kojima će se put vaše porodice ukrstiti sa putem neudate drugarice iz osnovne škole koju niste videli 30 godina.
Stanice sa kojih je bačen svilen gajtan na vratove vlasnika malih bakalnica blizu vaše zgrade, gde vas kasirka zna po imenu i omiljenoj vrsti hleba, a vlasnica se zabrine za vaše zdravlje ako ne svratite po cigarete nekoliko dana, a ona ih baš naručila zbog vas. To što vam se čini da nije baš raspoložena u poslednje vreme, to je zato što su joj veliki dobavljači pustili menice.
A trgovački monopolisti zategli gajtan.
A mušterije porodično otišle na neko od izletišta.
30 Comments
E lepo mi kad nam (firmi mi), hvalish novo ime Norka 🙂
Problem je što se dobro osmišljeno ispunjavanje potreba prezaposlenih porodica pretvorilo u pomamu za besmislenim trošenjem i, još gore, traženjem prestiža na sasvim pogrešnim mestima.
Kad izađemo sa posla u, recimo, 6.30, a napolju je kiša, a detetu je već dosadno posle sedenja kod bake i deke posle vrtića, a frižider je prazan, taj Merkator ili Tempo dobro dođu. Ali onda tamo milion “prosto proširenih” porodica hoće to isto ili neće, u stvari, ništa, sem da bezveze potroši pare.
Uvek sam na ta velika mesta išla (ukoliko sam uopšte i išla) daleko kasnije od ostalih, i uvek mi je bilo mrsko da se guram… Volim da cunjam među velikim rafovima, da razgledam, da razmišljam (pisala je o tome ET jednom), ali mi je grozno kad previše drugih želi to isto.
Obožavam cinični ton tvojih postova 🙂
He, trebao si da vidiš kakva je tek bila prema kasirki iz pomenute
genijalno 🙂
zaboravila si da pomenes onu navalu na trafike kada su delili knjigu besplatno 😉
# etotako, dobro pa nisam pomenula onaj zeleni letak koji mi je pao u krilo iz vikend-izdanja Građanskog. A tamo, ona poetična priča o zelenom. Čitali smo je naglas, porodično 😉
# Em,
🙂 🙂 Otprilike. Mada mene ponese, zato mrzim te velike storove. Uvek kupim više “hemije za kuću” nego što mi je potrebno.
Ono, u fazonu, nikad nije zgoreg više čistog veša ili neki najnoviji skidač kamenca koji je bolji od prethodnog proizvoda 😀
# Miloje, ne slušaj Veličkovića.
# Građanine Veličković Bratislave 😉 , što me ne pustiš malo da na miru primam komplimente 🙂
A moja bakalnica je ona u koju sam prešla, nakon tog posta. Ona dalja. Tek da ti pjasnim. I koju gledam kako kopni i da znaš da mi se srce cepa. I ja imam dušu. Da ne veruješ 😉
# bslp, tada kada su svi hteli svoj lični jedini najvažniji primerak besplatnog Imena ruže i još ličnijeg džabaleska 😉 Eka? Oooooo. Pa to je stvarno bilo štogod 🙂
Evo i mene malo među žive 😛
I u Hrvatskoj, valjda uz Jutarnji , su tada dijelili Eka, ne mogu se sad tačno sjetiti, ali mislim da je te godine iz gradske biblioteke ”Ime ruže” posuđeno četiri puta.
Joj, jesam jasna 😉
Da preciziram, prije gratis ponude, toliko je bilo interesovanje za knjigu da su je četiri osobe posudile.
Gde si bre, ženo!? 🙂
Merkur (al’ onaj beogradski)umal’ da me dovede do toga da izvršim eutanaziju nad najvoljenijim mi saputnikom, jer sam ja želela da mirno subotnje popodne provedem pored reke, na suncu, uz pićence, (pa zbog čega sam drugog u velegrad došla?!) a on je zloupotrebio svetinju mog slobodnog vikenda i podmitivši brata mi, koji je takodje posle te avanture mogao da završi u crnoj hronici nekih novina, birao Curver ovoliki/Curver onoliki alat!!!
Od tada bojkotujem hipermarkete, a “komšinice” iz mini-marketa mi i dalje govore kad je nečemu još malo pa istek’o rok ;-), šapatom, da ne čuje gazda 🙂
Znaci zeleni letak 🙂 Sa tonom gresaka :)))
Huh, sve si pomenula. Imam i ja u arhivi jednu takvu, samo beogradsku fotku sa otvaranja (prvog!) Merkatora, ako ti zatreba 🙂
A žal za bakalnicama sam, valjda, pregurala uz Meg Rajan i zatvaranje njene knjižarice. A pomogla mi je i činjenica da su u mojim bakalnicama sve cene bar +10%.
I da, mrzim gužvu. Al’ volim hipermarkete. Posebno Merkator. Možda i zato što mi do njega treba cca 5 minuta šetnje. A pre podne je gotovo prazan. Vikend-kupovina u našoj porodici nije postala tradicija. Ako ne računam odlazak među voće i povrće. Volim pijace, i srećna sam što mi dete prepoznaje sve što se na njima može naći (iako deo toga ne jede).
# Whisperer, prepuna sam razumevanja za muškarce koji kupuju alate i u tome pokazuju strast kao i mi za čizme.
Ali voditi celu porodicu zbog dva šrafa i šaku eksera… čudi me da je priča o slovenčkoj okupaciji izostala kada je reč o Merkuru. Tu se stvorio neki građanski konsenzus da je Merkur u redu. 🙂
# Etotako
To znači. Mada, manje greške, nego oda zelenom… 😉
Ana,
Kakva je? Je l” bilo padanja i grčeva na licu u strasti kupovine? 🙂
Što se hiper-marketa tiče, tu zauzimam neke lične stavove, tipa, sviđa mi se / ne sviđa mi se raspored artikala; veliko je/malo je, itd. Ovaj novosadski Rodić, prvi sa spiska, tamo idem samo ako mi treba kondicioni trening ili treba da skinem par kilograma. Dok ne nađeš sok koji ti treba, preko vrste sira koji voliš… nema šanse da ne prepešačiš 10-tak km.
🙂
Evo gledam baš neki dan na sajtu svog grada kako se gradonačelnik rukuje s nekim bljedolikim Englezom – prodali mu neku tratinu na prilazu gradu, biti će novi trovački mega-ultra-štatijaznamšta-ništazasve centar. Ne reagiram više na nova “porodična izletišta”.
Pisala ja jedan tekstić romantičan, nostalgičan, divnog naslova “Kiosk” – baš me razniježio valjda taj dan onaj štih prisnosti, kvarta … I koliko god ti to može i tlak dići (ne možeš niti ručak skuhati bez da svi znaju što će biti u loncu i bez da prokomentiraju), ipak mi je draže.
Dobro mi se ovo omaklo: trovački = trgovački P)
MM, ovde je institucija kioska postala omražena mini-trovačka 😉 tačka, u godinama kada su radikali od divnog grada Zemun napravili kiosk mahalu. Razbacani sam svoj majstor kiosci su u potpunost naruđili izgled tog grada i napravili od njega veliku pijacu..
Ali onaj kiosk, iz našeg detinjstva, metalni kontejner sa stripovima 🙂 , o da, sećam se.
Idem da ti vidim taj tvoj kiosk.
Hm, odjednom mi svi emoticoni stoje u novom redu, u levom bloku?
Mora biti da sam pipnula neki dugmić 😀
Ja sam isto malene radnje prebolela uz Meg Rajan, kao i Ana. Dеlimično i zato što su te radnjice iz svih mojih komšiluka sve samo ne šarmantne, slatke i mirisne. Naprotiv. Ja ih zovem “udžer-radnje” zato što mi liče na udžerička sirotinjska naselja, tako sve sklepane, nakrivljene i prenapučene. Vrlo često su i prilično prljave, jer ništa ne može da ostane na nekom prihvatljivom higijenskom nivou ako je veličine 12 kvadrata a skladišti 3 tone robe i pregazi je 300 ljudi dnevno.
Mislim da ni ne znam nijednu pravu malu lepu radnju u Novom Sadu. Znam za udžer radnje, za nekadašnje “samiške” po kvartovima, i znam za ove nove, pobrojane u postu. Ako znate tako neku lepu malu, pa još i sa dušom, a vi kazujte, idem odmah.
Pitam se i ko će sve kupovati po tim svim Bazarima, Nju Norkovima i Merkatorima…
Prosto ne verujem da ti je promaklo blagosiljanje fontane N.N i pojedinih butika, od strane Irineja……….
Čekajte sad, vas dve, sanje i Ana: Zar to nije kada Meg Rajan ima malu radnjicu-knjižaricu koju će pojesti velika?
# Marija, blagosiljanje CT skenera, zgrada i gradova i stranačke slave i miropomazani, to zaslužuje pooooosebnu temu 😉
Pa jeste, sa knjižaricom je film, da.
Ali je primenljivo na sve slatke, male, autentične radnje.
Ma mi smo butikaska zemljica.
Naši kiosci su baš lijepo složeni, većinom tipizirani i moderni. Na tržnici su isto tako napravili reda i sve pretvorili u fine male radnjice. Nema onog mahala-štiha koji isto bude silno simpatičan, no u moj se grad nikako ne uklapa pa su stvari tako i doveli u red. Da se malo hvalim 🙂
Ovaj moj kvartovski kiosk kojem sam, eto, jednom i malu odu napisala, baš je fina mala simpatična trgovinica u kojoj čovjek ne bi vjerovao čega sve nema. I kad mi se gadi otići u tjednu lanac-nabavku, onda tek vidim kako ništa nisam propustila i ni u čem ne oskudijevam jer svega toga ima i na čudesnom kiosku 🙂
E, otela si mi post iz usta. Baš sam ja htela nešto da napišem o poplavi mega-giga tržnih centara. Naravno sad mi je drago što nisam, jer si ti to savršeno odradila. A znaš šta je najluđe-ispred new norka, ona kafana. Pa svi sednu da uživaju u fantastičnim izduvnim gasovima iz jevrejske ulice slušajući zaglušujuću buku.
Pa jeste, Meg Rajan zatvaraju knjižaricu. I meni je to bilo toliko strašno, mnogo strašnije od hleba & jogurta. Ja još patim za dve tete koje su radile u knjižari niške Gradine, i koje su znale šta pitaš, šta tražiš i šta da ti ponude.
U bakalnicama se snalazim i bez logističke podrške. Samo da ne odmažu.
# MM, blago vama. Ovde je kiosk postao sinonim za urabanistički haos. doduše, nešto se doteralo u Novom Sadu, ali za čuveni kiosk-grad Zemunm ne znam.
# Elektro, nije valjda?! Nije originalno. Verujem da je mnogima palo na pamet, jer ne možeš da ne vidiš koliko su svi ludi za mega-giga-hiper radnjama.
# Ana, to su nekada bile knjižare. Sećam se i ja. Baš mi nešto padoše na pamet biblioteke. Ja više nisam član biblioteke 🙁
Pingback: Ekologija e-magazin » Blog Archive » Grupe solidarne kupovine