Zapamtila sam taj slogan. Kao i onu maksimu Duška Radovića: Požurite, neko je baš krenuo iz Hamburga da se sudari s vama. Kada ja danas platim kaznu za prekoračenje brzine, to je skoro kao vic. Poštovanje ograničenja brzine i držanje razmaka u saobraćaju su dva, od svega nekoliko pravila za koje mislim da su tu da se ne krše.
Poginuo je mladi Toše Proeski. Sad, da kažem da sam neki muzički fan, nisam, iako sam za taj pop nalazila razumevanje i poštovanje u poplavi budibogsnama muzike. Da kažem da sam rastužena, jesam. Baš.
Nešto mi taj mladi život, to lepo vaspitano momče s odličnim glasom, sasvim prijatnim licem i finom muzikicom bio baš potaman.
Nešto me iznenadno odsustvo tog mladog života, usnulog u telu na suvozačkom sedištu odakle se probudilo na drugoj strani, baš tronulo. Ta vest koja me je zaskočila sa Radija 021 dok sam vozila dete kod dede.
Razbio me je i trenutak saznavanja i vest o načinu ulaska u smrt; ne u susret, već vijajući je do prvog kamiona iz istog smera, koji možda nije bio ni dobro osvetljen.
Dobra vest je da se mi uvek mimoiđemo sa smrću i da je nikad ne sretnemo. Iskreno se nadam da je Toše nije sreo i da može da potvrdi da je to istina.
Zbogom valjano momče.
