Sve mi se više čini da sam tokom godina uspela da razvijem način da govorim tako da me niko ne čuje. Uspela sam da uspostavim takav ritam i intonaciju koja se o neke ljude odbija kao da nikada ništa nisam pustila u prostor preko glasnica.
I dalje imam čvrstu dijafragmu, još uvek mogu na dahu da izgovorim neku podužu filipiku, najčešće svoju. I da je niko ne čuje.
Sva moja pusta znanja iz dikcije mogu da okačim mačku o rep: okolo dođoh vođo potokom topovskom rovu; ludu bulu u tu gustu šumu vuku; stala mala Mara na kraj stara hana sama... Moš’ misliti.
Govorim s tom besmislenom školovanom dikcijom i tek po neko me čuje: muž, kada počnem da predem ili da se prenemažem i sin, kad se derem.
Govorim, i samu sebe ubijam od dosade.
I, uglavnom, umesto da budem sebi manje dosadna i odvratna jednom običnom: Ugasi kompjuter i uradi domaći rečenicom, ja moram uvek dodatno nešto da preduzmem, što obično ispadne- DA SI ODMAH UGASIO TO ĐUBRE I PRIONUO NA SVOJE OBAVEZE, MOMČE! -ispad.
Oh, bože, čujemo li se? Halo?
24 Comments
O, kako mi to poznato zvuči! Osim dikcije, tu je i odnegovana rečenica koja sadrži sve elemente koje zahtevaju pravila književnog jezika… A onda sam shvatila: moj sin već kod prve reči isključuje senzore. I samo nešto potpuno neočekivano ga može prizvati u ovu dimenziju. P.S. Budi nežnija sa izjavama o kompjuteru, ipak nam je to oruđe potrebno 😀
Joooj, da znaš kako su me preodgojili 🙂
Od svih mojih tirada ostadoše kratke i jasne. Eto ti ga na – zato valjda pišem blog, ‘ko mi šta može 😛
Hmmm…i tebi danas bio dan? A vidiš, ja sam nešto mislila da sam nevidljiva (što je sa mojom tonažom zaista podvig) ili da sam preko noći počela da pričam svahili…dok nisam batalila stilistiku i prešla na tešku artiljeriju 😀
Pominjanjem još jednog para novih čizama izlečih muževljevu hroničnu “nagluvost”, a veruj mom nicku da sam šaputala. Sada čuje i kako trava raste 😉
Хм, немам тих проблема – толико кулирам људе да кад проговорим сви се убише да чују 😀
hahaha… jao…. saosecam sa tobom, ali me ubi Walkerov komentar:)))
mozda bi trebala kao Carli Braun? Govori tiho, i nosi psa sa sobom:)) Nema sanse da ne cuju kad zalaje.
Eto, razumete. Dobro je da to nije samo moj glas. Ponekad i moj stas – jer se dešava da imam osećaj da sam nevidljiva.
Uđem u sobu i nešto kažem. I ništa se ne promeni – kao da nisam ušla i kao da ništa nije rečeno.
Za razliku od onih situacija kada uđem u sobu, nekim domaćičkim poslom i odjednom moje prisustvo bude jako nepoželjno, dakle preterano primećeno: Beži! Nemoj da gledaš! Pusti me!
Halo?
Alo!
Neki čudan dan danas.
Ulazim na vrata, vraćajući se s’posla, dočeka me glas Ivanove vršnjakinje:
Na vratima sam okačila znak, da se zna:
“Ne ulaziti bez kucanja!”
Pa sad nije da se nisam nasmejala – jesam, onako kiselo.
A do sada nisam govorila srpski, tek ponekad ime i brojeve od 1 do 3.
Znam taj osecaj.Cak su me jedno vreme ubedjivali da ja ustvari obozavam da urlam.Efekat na ukucane – none, ali su zato komsije stajale mirno kad ja prolazim hodnikom 🙂
# suske, jesu ti tvoi brojevi od 1 do 3 fora: brojim do tri, da si uradila to i to?
Jedan, dva, dva i po… TRI!
Priznajem, nikad nisam brojala, iako mi je mnogo puta došlo. Najčešće brojim u sebi do 100. 😀
# malesha, vidiš! I mene komšije nešto gledaju, onako, s poštovanjem. Možda na njih ostavljam neki utisak.
eto ga rešenje: makar me komšije čuju.
Neko me čuje!
Uhm… sada znam kako je bilo mojoj majci svojevremeno… Mada, u to vreme omiljena fraza je bila “drzak i bezobrazan” koja se uvek uvlačila u rečenicu koja je sledila nakon što odgovorim negativno na prvobitnu molbu… pardon, zahtev 🙂
Večeras, pod uticajem tihe patnje iz gornjeg posta, rekoh Ivanu više puta da prestane da se kupa i da se obriše. Nijednom me nije ni pogledao.
– Ivane! ŠEST puta sam ti rekla da završiš!!!!!!!
– Rekla si samo tri puta.
😀
# Goxxy, meni su govorili: Umorna si, spava ti se 😀
Kad me nisu tukli, doduše.
Ajme, kako si uspela da ispises ovaj naslov!!!
Pa ja ovo ne umem da izgovorim. Evo pokusavala sam malopre mic po mic da ga citam…i pazi kad sam zajebala.
Kad bih trebala negde da te najavim sa ovom temom, sve bi otislo u propassss 🙂
Meni je dovoljno i da si primetila naslov 😛
TO je tema.
nemam komentara, ionako me niko ne doživljava 😛
iskreno, zbog posla sam prisiljena svega se naslušati, tako da ne govorim puno.
dok sam radila s djecom NAUČILA sam da je najbolja metoda ne ponavljati jednom izgovoreno, na provokativna pitanja odgovarati pitanjima, a kad zabrljaju čuditi se jako glasno kako je moguće da im se tako nešto dogodi, obično funkcioniraju bez ičije pomoći.
u većini slučajeva je upalilo, ali za takvu taktiku je potrebno more strpljenja… 🙂
# studena, nisam te videla sinoć. bile smo u isto vreme ovde, valjda.
Pa, ja mu dođem nekako pamentija kada su tuđa deca u pitanju. Tuđa deca me čuju, a najčešće i slušaju.
A ovaj mali, nit me čuje, nit me sluša. I stalno se poziva na neka dečija prava 😛
#Tatjana
A to ide drugačije kod nas. Prvo kažem šta treba da se uradi, pa sačekam, pa pošto me ne čuju, onda viknem 1, to znači obratiti fundamentalno pažnju “mama ima nešto da saopšti”. E ako sam brza, ne treba da izgovaram 2, ali ako nisam …?
A šta ću?
2 i po, nikad nije bilo, samo celi brojevi dolaze u obzir
To što te “nit čuje, nit sluša”, u stvari je super – prava ste funkcionalna porodica 🙂 Da te i čuje i sluša i sve po redu radi, zabrinula bih se da ste suviše savršeni da biste bili i normalni 🙂
Naravno da se treba pozivati na prava djece, on treba da čeka deseti rođendan da bi imao blog, a ti ćeš do tada ko zna kakvu sliku o njemu stvoriti na blogosferi 😀
To je potpuno neravnopravna pozicija. 😛
Ivan je zlato, pa ne mora baš svaku ni da čuje 😉
Vama je zabavno, a meni pucaju glasnice, kao da radim u školi.
Posle svakog apela na čula sluha i vida, idem po kući i gasim TV i muziku, želim samo tišinu. Moram i ventilator da promenim na compu, svuiše mi je bučan 😛
Inspirisana tvojim postom, danas sam primenila fundamentalno suprotan pristup. Ušla sam u prostoriju i ISPOD GLASA rekla ono što treba da se uradi. Poslušao je istog trenutka. Da možda nisu oguglali?
:))) spes, kasniš tačno toliko koliko je tvoje dete mlađe. prošli smo tu fazu. Obično se završavala sa: Daj, mama, molim te, nemoj da mi izigravaš autoritet 😛 😛 😛
Pingback: Moošemin crni tart : MOOŠEMA