Tako je bilo – subjektivni izveštaj

71

Q: Da li postoji život izvan bloga?

A: Samo je to relevantno.

Prvi susret sa realnošću imala sam prolaskom pored jednog ogledala u WC-u Spensa, tog prepodneva, 10. novembra. Odlično mesto za materijalni susret same sa sobom: obrve nisam počupala najmanje nedelju dana! Džizs (hi nouz mi), pa šta sam radila nedelju dana?

Shvatih da celu sedmicu nisam imala nikakav kontakt sa životom izvan priprema za BlogOpen, mailovi, programi, lekture i korekture, sletanja i putni pravci, granični prelazi i upozorenja na radare, spiskovi, bedž-ulaznice, probe tehnike, štamparija jedna, štamparija druga, štamparija treća. Ej, Tanja, ja dolazim, Ej, Tanja, samo da javim, neću moći da dođem, Ej Tanja, a kada to u stvari počinje (maj fejvorit), Ej, samo da javim… i samo da pitam. Heeeeej… a obrvice, morske pijavice, kradom se pretvoriše u šipražje.

Valjda niko ne vidi. I valjda ona kamera novinara Hrvatske televizije nije od boljih.

Pozdravni govor nisam baš pripremila. Jesam, u stvari, napisala sam ga kao neki suvisli, negnjavatorski niz podataka koje ne smem da propustim, ali sam ga se u 10:15 odrekla. Džizs! Stojim za pultom i govorim ono što ne piše. Šta ću sad?!

U perifernom vidu mi titra Peđina majica od čije neispravnosti se useravam. Stari skeptik će lako utvrditi da, u stvari, ništa ne radi. Ako se Peđa izvije suviše u stranu, možda će se prekinuti kontakt. Šaljem elektronske molitve u pravcu žica ispod njegove majice i molim se za dugovečnost njegovih baterija.

U prvom redu moj sin i moj otac. Prvi je blog-hejter zahvaljujući mami, drugi je blog-ignorant, pregazilo ga novo vreme još kod pojave prvog mobilnog telefona. Želim da govorim dobro, da impresioniram sina. Želim da njemu pružim satisfakciju za sedmicu u kojoj me nije imao.

Stojim za tom govornicom i nevična javnom govorenju i verbalno regradirana blogovanjem improvizujem i otimam reči između korteksa, koncentracije da ne izgovorim previše ovaj i hma i treme koja me pere pa razbija. Niz slova sa mog govora postaje jedna neupotrebljiva mrlja. Pominjem Peđinu majicu bez ikakve kontrole. Neko se nasmejao, džizs, da li je sve u redu?

Posle se više ničeg ne sećam. Znam da je bio BlogOpen, ali toliko znam o tome. Morate mi reći kako je bilo. Ostale izveštaje ću čitati natenane, kad se malo oporavim i osnažim.

U nedelju ujutru sam počupala obrve i pogledala gomilu veša. Moj muž je sam opeglao košulju u subotu ujutru. – Da li ti smeta što sam to uradio sam? – Jesi? A, u čemu si bio?

Moj sin mi je dao prvi izveštaj – bilo je odvratno.

?

– Svi su ti se smejali zbog pokvarene majice. Osramotila si me.

!

Prebirem po krpama od sećanja na jučerašnji dan. Srećom, uspela sam da uradim sve, ali ne i da platim sopstveni internet. Eto prilike da, neopterećena tuđim utiscima, pokušam da se setim šta je bilo, u kućnom offline okruženju.

Bilo je

da trčim unutra-napolje. Da ne mogu nikoga da nađem kad mi treba. Da nisam stigla da jedem jer me je startovao novinar Blica, ali naš razgovor nigde nije objavio. Da ceo program kasni. Da su pauze jedno veliko sranje. Da nisam dovoljno dobro ili dovoljno jasno delegirala obaveze, pa je bilo da sama donosim vodu govornicima ili da posle na stolu stoji tacna puna prljavih čaša. Pa je bilo da me ljudi pitaju šta je sledeće na redu. Pa da me pitaju kada je Stephanie na redu. Pa da im javim kada počne Stephanie. Pa gde je WC.

Bilo je da nisam uspela da upoznam sve koje sam htela jer nije bilo vremena, ili da potom nisam mogla da sedim sa onima sa kojima sam htela, jer nije bilo mesta.

Ovaj poslednji podatak ću vam ispričati u nešto više detalja: Herman i ja, vukući se poslednji sa Spensa nakon što smo zajedno sa Tamburixom spakovali tehniku, proverili tehniku i sačekali da radnici Spensa preuzmu prostor, dovukli smo se konačno i do Radio kafea i to bez Tamburixa koji je bukvalno otpao i odlučio da ode pravo u krpe.

Za spojenim stolovima sedelo je društvo pristiglo ranije. Mesta se moglo naći, uz malo napora. Međutim, niko se nije pomerio da ih zbijanjem stvori. Pogledala sam u dno dugačkog stola i shvatila da se dodavanjem stolova stvara mesto za nove stolice i krenula tamo. Devojka u tom slobodnom prostoru me je pogledala i rekla: Ne može, ovo je zauzeto za moju drugaricu.

Frankly, osećala sam kao govno. Pogledala sam Hermana i otišli smo u sasvim drugi kraj kafića.

To što mi se plakalo, to je već moja lična stvar. Meni lično ništa od ovoga nije bilo nužno, osim da blog u Srbiji dobije nešto. Ipak, jedno slobodno mesto na kraju dana bi mi prijalo. Zašto sam očekivala da bi neko sa kim ja želim da sednem u trenutku kad mi je potrebno da sednem želeo da sedne samnom… Pa to je samo pitanje rasporeda sedenja…

Ne znam. Subjektivno, stvarno subjetkivno. Oprostite mi, ili nemojte, na ovoj slabosti.

Srećom, ubrzo sam uspela da se opušteno i pametno, sve sedeći (!) isćaskam sa Slovencima, malim Tonijem, preludim Sinišom, pretalentovanim Ivanom, pretoplom Spes... i konačno i prvi put osetim i neku ličnu satisfakciju koja je izvan organizacionih priprema. Izvan bloga, ili makar unutar najkvalitetnijeg ispoljavanja bloga – iskreno, obično, toplo i prijateljski.

Zabavan detalj iz ovog mog subjektivno doživljenog poraza na kraju ne samo prenapornog dana već i prenapornih nedelja koje su mu prethodile, daje sledeća scena: Jedna devojčica koja je sedela tamo gde nije bilo mesta za mene, naišla je kasnije do mog stola da protestuje što se kasnije društvo spontano preselilo tu. Bila je ljutita i prosvjedovala je što je društvo migriralo. Mi smo ostali paf. Ja više od drugih, jer sam znala ono što sam vam sad ispričala.

Službeni izveštaj? Nemam.

Neku evaluaciju, ozbiljnu i nezanimljivu, moraću da spremim za Pokrajinu koja je to finansirala, a pre toga za Udruženje, koje je plasiralo prema nama novac od Pokrajine.

Neke druge delove, ukoliko ih očekujete od mene, mogu da dam na službenom sajtu BlogOpena. Oni bi mogli da sadrže i spisak onih koji su se prijavili, a potom nisu otkazali svoje učešće, ali su sasvim solidan broj ljudi sprečili da se kasnije prijave i dođu. To me još više uverava u ono što me je i Peđa savetao a ja iz svog nemotivisanog obzira odbila, da ovakav događaj ne sme da bude besplatan. Posebno ne ako vam dolazi takva zvezda kao što je Stephanie, a naredni put će skakako biti sve same zvezde. Znam to, jer sam ih zvala i hoće da dođu i srećom nisu uspeli ovog puta. Srećom, jer je sramotno da su se ljudi iz čiste dosade prijavili, a potom se iz čiste obesti nisu odjavili.

Za kraj, prosto, Stefanijin duhoviti recept. Ovo sam ja pre BlogOpena u subotu. Foto: Miloš Miladinović, Građanski list:

blog-tanja-m-miladinovic-1.jpg

A ovo sam isto ja, na After-panelu, foto: Ivan, aka PhotoManijak:

kraj_photo-ivan.jpg

Obrve sam počupala. Kada je Ivan imao tri godine i video me kako to radim, pitao je: Šta to radiš sebi, mama?

Hvala: Peđi, Coceku, Hermanu, Jeleni, Kuhinji, Aurori, Udruženju, Pokrajini, Neobee, Foto-manijaku, Aleksandri, Elzi…

Bez vas ovoga ne bi bilo.

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com. U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme bilo gde odakle može da se radi kopirajting, analitike, strategije i konsalting na društvenim mrežama, kao i društveni aktivizam.

71 Comments

  1. A sigurna sam da jedva čekaš slijedeći Blog Open 😛 😀
    Kapa dolje, draga Mo, ja sam odavno odustala činiti dobra djela za masu 🙂

  2. Geek majica, 100%. Na baterije (čija se veza pokarabasila ali je ipak ceo dan funkcionisala 😉 ) pokazivala je snagu protoka bežičnog interneta 😛

    Peđa je ipak sijao ceo dan, čak i na žurci 😀 Hvala baterijama i kablovima 😛

  3. Neki ljudi nikada ne nauče neke stvari – i to je dobro, dobro da postojiš Moo 🙂

    Kad sam čitajući došla s tobom do tog stola za kojim nije bilo mjesta, osjetila sam opet onu dječju uvrijeđenost, beskrajnu tugu, svoju zloću i gotovo čula svoje zaklinjanje “neću nikada više, baš me briga za sve vas”.
    I kad sam čitajući sjedila pored tebe za onim drugim stolom, već je ono drugo nešto počelo jedva čekati da se sve opet ponovno desi.

    Čini mi se, strašno mi se čini da zapravo niti ti već dugo vremena ne očekuješ od nikoga čak niti jedno malo “hvala” i to te ne sprječava da činiš ono što smatraš ispravnim, potrebnim, korisnim, zabavnim, dobrim … za sve, ne samo za sebe. A sebi, sebi čovjek mora čupati obrve, čupati … nije ni bitno što, bitno je da znamo zašto to činimo. Makar se nekima činilo da je to samo zato da bismo bili u centru pažnje i ljuti ih to jer se nisu dosjetili čupanjaj obrva 😛

  4. Draga moja,
    potpuno te razumijem zbog ove samokritike u prvom dijelu posta koji sam s nestrpljenjem cekala.
    Toliko ljudi okolo na sav mah lupa šta stigne, nikada ne pitajući se da li to ima smisla, jedino autoanalizi pristupaju oni skoji smisleno govore.

    U duhu tog incidenta u kafeu bili su i neki komentari na nekim blogovima koje sam juče pažljivo iščitavala, baš onako, zamjerke su bile na nivou petogodišnjaka.Neka im je na čast.

    Žao mi je , jako žao, što sam i ja na spisku onih koji nisu došli, a do četvrtka sam mislila da je čak i od Peđinog dolaska izvijesniji moj 😉

    Kad se odmoriš, uživaj u plodovima rada, ja mislim da će ih sigurno biti.

  5. Tanja, ti si moj heroj, zaista:) Svaka ti čast, jer organizovati sve ono nije bilo nimalo lako. I veruj mi da sam se nervirala zbog sličnih stvari: šteta što su toliki zakazali, pa nisu došli, time zauzevši mesta onima koji su hteli a nisu mogli da dođu. I nisam uopšte primetila da je tvojim obrvama išta falilo, lepe su sto posto!

  6. Mogu da predložim nešto? 🙂 Sledeći put da nas poput prave robovlasnice teraš da malo više radimo, a ti nas samo koordinišeš 😉

  7. Idem od nazad:

    # Markić, ti si poslednja osoba koja ište bič. Hvala ti za samodragovoljno izlaganje iscrpljivanju.

    # Miloje, meni je imanentnije da budem organizator nego gost. Sledeći put neću imatio svoj after-panel 😛

    # Em, ženo, drago mi je da sam te pohvatala po nickovima i hodnicima, a posebno mi laska što nisi videla obrve. A ti si od retkih s kojima sam imala čast, zadovoljstvo i vreme da ipak razmenim poneku reč.

  8. Nastavljam odnazad:

    # kris, gde je bilo komentara o događajima iz kafea? Hajde mi daj linkove, ja još uvek želim da živim u blaženom neznanju 😀

    # MM, hvala ti što si bila samnom od početka do stola na kojem za mene nije bilo mesta. Dobro je znati da imaš nekoga uz sebe, u trenutku kada ti se čini da sve boli k* za tebe.

    # nema… 😛

  9. Ja ću sačuvati ovaj tvoj tekst, zato što nikada, nakon događaja u čijoj sam organizaciji učestvovala, nisam imala snage da sednem i zapišem kako se osećam, niti da pretresem sa čim sam počinjala a kako završavala. A baš si sve opisala. Kao i obično 🙂

    Ali i ja mislim kao studena, da ćeš, kad prođe taj teški umor i kad se adrenalin sasvim spusti, sagledati sve ono što je bilo stvarno smisleno i lepo, zbog čega će ti opet skočiti stvaralačka energija i reinkarnirati se želja da se istim poslom pozabaviš ponovo.

    A na Ivanove opaske uvek otpadnem 🙂 🙂 🙂

  10. Meni je bila cast i zadovoljstvo gledati te, slusati te i na kraju i upoznati.
    Zao mi je sto mi iz Bora nismo mogli da ostanemo i malo duze se druzimo, ali glavni krivac za to sam ja.Bojao sam se povratka (sneg).
    Zasto ides samokritikom?
    Ja najvise lupetam po blogovima, ali se spremam da napisem jedan jako ozbiljan kriticki post o BO, gde ti dobijas najvisu ocenu.
    Ma udri kritiku , pa ko se pronadje , i treba mu tako. Polomili ste se da sve bude na najvisem nivou, a pojedinci bi da negativno kritikuju.
    I jos nesto: sledeci put kad ne skines obrve, nemoj naglo da se okreces da ne poseces nekog…lol
    ps. poneo sam baterije za Pedju, one od 3000 mAh, a on na majci koristi neke malecke….vidi cuda,izdrzale ceo dan…

  11. Hej, ne daj se! 😉

    Tesko je sve pogoditi kada organizujes jedan ovako cudan dogadjaj. Svi smo mi tu iz nekih drugih razloga, svako piskara o onome sto ga zanima, pa opet uspemo naci ponesto zajednicko – i meni je to super.

    A tvoj komentar na Pedjinu majicu, meni je jedan od boljih trenutaka uvoda, valjda treba biti geek, a bilo nas je tamo takvih…

    Za nepojavljivanje, bljak je prema onima koji su hteli doci, a plasili se da nece biti mesta, ali i ovako je bilo ok – radionicama je mogao prisustvovati svako ko je hteo, nismo se gurali na ulazu/izlazu, hodniku.

    Bilo mi je malo cudno sto ste onako strogo povukli crtu, ne bi smetalo ni da su neki stajali u sali, a i sledeci put se par dana pre dogadjaja moze poslati mail prijavljenima da potvrde ili otkazu mesto. Mada i ovako je bio lepi buzz, cak i par “prodaja” prijava ispod stola… Simpa 😉

    Dalje ide pauza za rucak, konobar u preporucenoj nam kafani: “Popust ce biti od ponedeljka”, a na to ce moja rekacija uz osmeh: “O cemu ovaj prica, bwe, kakav ponedeljak?”. Klopa bila ok, samo nesto se zurio da nas istera odatle i pokupi tanjire sto pre. Ispalo je jos i ok, stigli smo nazad na vreme… ;))

    U kafic smo stigli medju prvima, zakucali se ispod natpisa ciji smisao niko od nas nije mogao da razume. Pricali jos malo. Nekako smo se skupili u zatvorenim krugovima, kako je ko i skim dolazio, ali verujem da je svima to bilo ok. Uostalom ovakvi ne toliko tematski dogadjaji se i prave da bi se ljudi skupili na jednom mestu.

    Bilo je i ljudi koji veze nemaju sa nama, ni sa blogopen-om mozda si na tako nekog naletela u potrazi za mestom.

    I jos ideja za naredni put, valjda ce neko pribeleziti: vise izlagaca (svako od nas zna ponesto), kraca predavanja 10-15min max, dovoljno da se pokaze nesto novo, zanimljivo, pozadina neke price sa bloga, neki trik, sta god. Kako smo svi razliciti, bice sarenije, vise interaktivnosti – a u tome ideja bloga i jeste – ti sam pred komentarima drugih.

  12. # Oh, Gorane, pa ovo je pravi izveštaj sa BO! Što se mene tiče, uzeću sve u obzir.

    uzgred, koliko ste platili ručak? više do 400 din hrana? Pa ja sutra idem tamo da to proverim!

    Inače, ne. htela sam da sednem sa našima. Ja sam imala to oko koje je prepoznalo blogere i slučajne prisutne. Ipak, kao što rekoh, imala sam kompenzaciju nakon prvog šoka sa zauzetim mestima za drugarice.

    # Veličkoviću, posle zblanutosti oko tvoje prodaje mesta, tvoj nedolazak je bio primećen. 😀

    Uzgredbudirečeno, moj Ivan je isto bio bolestan u četvrtak i petak, s visokom temperaturom, svi smo uskočili, šira porodica, ali razlika je ovde velika: em sam bila u gradu dešavanja, em sam bila nešto odgovorna za to.

    Tvoje objašnjenje prihvaćeno 😛

  13. # Deda, nakon prvog šoka da ti nisi deda, not at all, imam potrebu da vam se svima zahvalim ne samo zbog učešća, već i zbog organizacije koju ste preduzeli. Ustali u tri ujutru, krenuli nešto kasnije, probijali se kroz sneg koji si mi pokazao… Borani su, bre, Borani!

    Preterano je to što ste bili!

  14. Sjajna organizacija, sjajan jesenji BlogOpen.
    Bilo je pravo zadovoljstvo biti deo te priče.

    Hvala Tanja na tome.

  15. # Suske, ako vi, prijatelji borski, tako kažete, onda stvarno, hvala.

    A, kako sam te samo poznala?! Iz prve! jesi primetila to? 😛

  16. Slažem se da bi sledeći put trebalo organizovati ulaznice koje se plaćaju. Nekako ljudi više cene ono za šta plate nego ono što dobiju pesplatno. Sad bar znaš šta ti je činiti za sledeći put

    A meni je bilo super na BO. Baš sam se lepo provela. Predavanja interesantna, organizacija sasvim ok, čak je jedan ne-bloger (civil:)) uživao u predavanjima, iako sam ja bila ubeđena da će se smoriti.
    Čista petica!

  17. Ne, nije niko pisao o događaju u kafeu, problem je samo u mojoj nepreciznosti, odnosno lošoj artikulaciji misli 😛
    Htjela sam reći da mi se neki komentari nisu dopali jednako koliko i opisani događaj u kafeu.
    Bilo je piški mi se kaki mi se pritužbi, a najviše mi je zasmetala jedna koja se odnosila na nezanimljivost Željka Preratovića.
    Valjda je , nakon svega što je prošao, trebao izvesti striptiz u Spensu.

  18. Hej Tanja,
    da nije tebe ne bi bilo ni BlogOpena u subotu!
    Učinila si da blog zajednica napreduje i istovremeno sebe afirmisala kao pravog blog superstara 😉

    Što se tiče organizacionih delova slažem se da bi ozbiljno trebali da razmislimo oko naplaćivanja učestvovanja na sledećim susretima. Kao i pazljivo odabrati predavače kako bi otklonili bespotreban šum.

  19. # Kriss, oprečni su utisci o nastupu Željka Peratovića. Razumem to iz različtih uglova sa kojih su pisani. LJudi koji su indiferentni prema svemu oko sebe, nisu u stanju da budu fascinirani takvom jednom pričom.

    Treba pisati stalno jedno veliko ništa, i ostati zanavek prevarenih očekivanja oko iskustva Željka Peratovića.

    # Kuhinjice, ja sam te u jednom trenutku potpuno izgubila iz vida. Malo je civila koje znam da su bili, a ako ti znaš bar jednog kojem nije bilo dosadno, onda je to možda bilo nešto 😛

  20. Joj, to “civil” je meni tako iritantno. Kontekst u kome se ta rec najcesce pominje uopste nije prijatan… Ja bih radije pijavica ili konzument ako cemo neutralno.

    @Tatjana Rucak, ne secam se tacno… mislim da je nesto oko hiljadu i po izaslo za nas trojicu.

  21. # Ej, tamburix, da nije tvoje koncentracije i posvećenosti obavezama koje si preuzeo, ne bi bilo gomile stvari koje bi ljudi jako primetili da nisu funkcionisale.

    Ovako, pošto su radile kako treba, niko ih ne pominje. Ja to smatram uspehom. Možeš i ti 😉

    Kotizacija u sledećim susretima je definisana u potpunosti ovim iskustvom.

    Ne valja ništa kad je besplatno. A posebno ne, u svetlu činjenice da ništa od onoga što smo videli nije bilo besplatno.

  22. # gorane, “sve ukupno” za trojicu – iznos koji pominješ, meni ne znači ništa ako ću da proveravam u Gradskoj kafani. Ali, ako mi kažeš da ste mešano meso i salatu i hleb platili više od 400,00 din, taj podatak mi daje osnove da proverim šta je bilo taj dan tamo.Pogledaj na BlogOPenu onaj post o Stinicama oko Spensa…

    kao što negde rekoh, ja sam naručila to jelo po obećanoj ceni, i bila je ta cena. Druga je stvar što nisam uspela da pojedem to jelo jer više nije bilo vremena 😀

  23. Sigurna sam da nije bilo lako, samo citajuci o svemu sto je trebalo uraditi covek vidi koliko je tu posla bilo, pa kad uracunas milion sitnica o kojima prosto covek ne misli u kontekstu velikih stvari, a dodju na red – uvek ispadne da je lakse rastrcati se i pozavrsavati to nego traziti nekog ko bi to uradio umesto tebe, jer se osecas odgovornom, jer ovo i ono… Ali naucis za sledeci put sto stvari koje ce ti olaksati kad to ponovo budes radila, tako da sledeci put sigurno nece biti k’o bos po trnju:)) Bas ste svi zalegli i sjajno ste to odradili. Pustite to sto ljudi nisu dosli a nisu odjavili, glupo je objavljivati imena ili tako nesto, to bi totalno srozalo profesionalnost celog dogadjaja. Znaju ti ljudi koji se nisu odjavili ko su, a znaju i da organizatori znaju ko su, i to je dovoljno. Sledeci put cete to spreciti na adekvatan nacin, i gotovo. Na kraju, neka je samo jedna osoba imala neki gadan i tezak razlog za svoj nedolazak, bio bi greh i nju svrstati u isti kos, ne znajuci sta su bili ciji razlozi. Voda pod mostom.

    Sledeci put na after-party jedan sto sa sve stolicama neka bude rezervisan samo za organizatore, da ne bude da nemaju gde da sednu i odahnu. Sta znam, neka cuva ko hoce mesto svojim prijateljima, sto da ne, samo se treba postarati da postoji rezervisano mesto za one kojima ce biti krajnje neophodno:)

    Cak i sa daljine cela organizacija deluje krajnje impresivno,a uvek moze bolje, i sigurno ce sledeceg puta i biti. Ne znam da li ste uradili debriefing nakon svega, ali znam da je najbolji momenat za to sto pre nakon dogadjaja, kada su utisci svezi i ideje brojne:)

  24. Druga fotografija je mutna, ali jasan je smisao 🙂 Vidjela sam ja i ostale i ne izgledaš na njima kao neko ko je sve ovo pretovario preko ledja.
    A vidjela sam i Tamburixa, njegovu fotku sljedeći put na bilborde za najavu BlogOpen-a 😛

  25. Tanja, bila sam tamo svo vreme (sem poslednjih sat vremena). Trebali smo se bolje organizovati oko tih prljavih čaša i dodavanja mikrofona. Što ti reče, nije bila tačna podela posla, nego sve na dža-bu. Aj sledeći put će biti bolje, ionako se prvi mačići u vodu bacaju il tako nekako.

  26. Odlicna organizacija. Veliki posao odradjen kako treba. Tebi sve cestitke. Besna sam samo sto je odziv bio takav. Prosto ne mogu da verujem da toliko ljudi odustalo iz opravdanih razloga. Daj, Boze da gresim.
    Ja sam jedna od onih koja ti je naknadno trazila jos jedno mesto, jer kad sam se prijavljivala nisam bila sigurna da ce mi to drugo zaista trebati.
    Jedino mi je zao sto nisam uspela u nekom neformalnom druzenju da upoznam mnoge koje sam htela, izmedju ostalih i borane ali nije se moglo postici sve, predavanja radionice i ostalo:-)

  27. # Sasha, sve je trebalo da bude spontano i mladalački. Jedino što sam ja starija do svih :p

    # Kriss, druga fotka je mutna, jer sam je povećala da mi ne bi rasturala tekst (toliko o mom IT znanju) 😀

    VAžno je da se vidi razlika 😉

    # Kuhinjice, svi su bili tamo, osim što ja nikog nisam videla. 😛 I što sam napravila nekoliko stotina kilometara da bezuspešno pronađem onoga ko mi treba.

    Jedino sam uvek, u svakom trenutku, mogla da ukrstim pogled sa Tamburixom, a on je, mučenik, čitao moje neverbalne znake tačno kako treba.

  28. # Luhanor, između tvog nicka i tvoje pojave, tvojih postova koje sam nakdnadno upoznala , začinjeno ludilom na BO koje nisam sebi razrešila, nastao je veliki rascep. Za mene je veliki hedikep što se nismo malo podružile.

  29. Pozdrav, pozdrav 🙂 Malim Tonijem… ccc… nije dovoljno sto mi svi govore da su mislili da sam puno stariji nego ce me sad jos i mali Toni zvat 😀

  30. @Tatjana Odosmo u off, ma cene su bile ok, zato smo i ostali tamo, samo je meni bio zanimljivo ono “od ponedeljka…” – covece, ali dogadjaj je danas, ja nisam tu u ponedeljak :)))

  31. # Tloni 😉

    Treba da ti laska što smo se svi zaprepastili koliko si mlad. utisak koji ostavljaš na osnovu bloga i svojih javljanja je da imaš nešto više godina.

    Ali, ako ja sedim na kraju dana sa tobom, i vidim te, ja sam fascinirana da je tako mlad čovek Toni uživo, toliko zreo Toni na svom blogu.

    Tako da, što se mene tiče, ti ostaješ “mali Toni”, pa ti probaj da se usprotiviš.

  32. # Gorane, konobari su dobili cenu za nas i ona je bila ono što su objavili. Konobar ne zna da je to cena s popustom.

    Trebalo je to tačno definisati, ali i ovaj detalj, ne samo da nije off, nego daje odličnu minijaturu o kojoj treba misliti sledeći put.

    Finese…

  33. Jovanka-konzument blogosfere on

    Draga Tanja,
    Toliko pozitivne energije na jednom mestu…toliko sjajnih ideja…toliko duha…Stephanie Booth je pravo otkrovenje i inspiracija. Svi predavaci su pozvani s razlogom. Jesenji BlogOpen 2007. je, po mom skromnom misljenju, istorijski, jer je po prvi put na ovim prostorima ziva virtuelna literatura zvanicno predstavljena u okviru jednog salona stampanih izdanja. Pun pogodak je “Blogopedija” koja sve povezuje i uverava i elektronski nepismene da se u pojedinim blogovima krije pravo bogatstvo za poklonike pisane reci… Hvala svima koji su se potrudili oko organizacije i svima koji su dosli, a oni koji nisu, doci ce drugi put; moze samo da im bude zao, ne treba im posvecivati toliko paznje. Moja sestra iz Beograda otkazala je u petak uvece upravo zbog bolesti deteta. Bilo joj je veoma zao jer sprema doktorat sa temom iz oblasti internet komunikacija.
    Novosadski Dnevnik objavio je danas tekst pod naslovom “NS lansiranje u blogosferu”, koji su urednici malo iskasapili, ali bar fotku nisu.Moze se pogledati na: http://www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=31809

  34. Nemam ništa novo ni pametno da dodam, osim da ti se još jednom zahvalim na odličnoj organizaciji.
    Ako se sledeći put bude plaćalo (a treba da se plaća i ja sam za), neka bude dva dana. Jebi ga, ni sa kim nisam više od pet rečenica progovorio. Što zbog kratkog vremena što zbog sopstvene iscrpljenosti.
    Hvala i svima koji su ostali budni na after panelu 🙂

  35. Tanja, jedno veliko hvala za divan događaj koji si podarila blogosferi. Tamo je bilo lepo biti bloger. Takođe, hvala za par desetina minuta toplog razgovora na kraju svega. Trebalo je da odmah dođeš kod nas, mi ne čuvamo mesta za drugarice. Odradila si veliki posao. Sad se odmori, pusti da utisci slegnu i videćeš da će sve izgledati mnogo bolje. Nešto o svojim utiscima sam napisala ovde: http://spes-spei.com/1/jesenji-blogopen-odrzan/115034.aspx
    Do sledećeg BlogOpena, čitamo se, draga.

  36. Nego mi je bas cudno, neko rece da ne moze biti relevantne price o blogu u Srbiji bez price o blogu B92, a sad gledam i ne nalazim ni jedan post na B92 blogovima o BlogOpenu, sto mi je isto tako malo… u najmanju ruku neprirodno.

  37. # Peđa, neka si mi stigao. Znaš koliku obavezu u vezi sa tobom i tvojom majicom sam preuzela na sebe ;9

    # Jovanka, hvala na konstruktivno-afirmativnom komentaru. Prijao je. I na linku.

    # Rain, svi smo bili umorni. nekako se sve oteglo i mislim i ja da treba da bude dva dana. pa da svi, kao ljudi, imamo veče za opuštanje. Hvala ti na učešću.

  38. # spes, videla sam tvoj izveštaj. Ja volim da te sretnem od prvog dana svog na blogsferi, kada sam mislila da si muško, okovan nekim zimskim pejsažem. 😀 Da si Zlaliborac, neki 😉

    Jedino mi je žao što ovakve, pretežno oficijelne stvari, ne ostavljaju mnogo prostora za žvak-žvak.

  39. # Nimfice, treba da ti bude žao. Tvoj budući muž je, iako mrtav umoran, održao jako ubedljivu prezentaciju, a nakon toga u neformalnom druženju, mene potpuno opčinio svojom inteligencijom. Jako, jako dobri momci, taj Grega i (N)Ervin 😉 Tako mladi, a već Slovenci 😉

    A trebalo je da vidiš kako usred Novog Sada, Makedonac pita na makedonskom, a Slovenac odgovara na slovenačkom, u oficijelnom delu programa. 😛

    Ja sebi dajem oduška u ideji prevazilaženja granica… Jedino ta majica…

  40. Nisam letela ko Peđa miljama, kilometrima, vekovima…al evo ko da jesam dva puta opasala celu planetu, pa sada da velim.
    Evo i ja sam kući.
    Jela.
    Sna se namaklo koliko treba. Danas!!!

    Naklon, šeširić dole (aj zamisli ga), i zveket cipelica (i njih zamisli umesto patika).

    Al izvešću ja to preda Te, nako javno.

    Bravo žuti žaketiću :))!!!

  41. # Sasha,

    Nego mi je bas cudno, neko rece da ne moze biti relevantne price o blogu u Srbiji bez price o blogu B92, a sad gledam i ne nalazim ni jedan post na B92 blogovima o BlogOpenu, sto mi je isto tako malo… u najmanju ruku neprirodno.

    To je zato što je bilo previše b92 u oficijelnom delu programa, a zapravo, taj servis nema nikavu relevantnost kada je blogosfera u pitanju.

    Tu postoji jedan paradoks: u realnom ispoljavanju, jako puno ljudi čuje blog kao nešto imanentno B92.

    U blogosferi, to je nešto potpuno irelevantno ili prezira vredno sa svojim neznanjem..

    Oni će morati da urade neki domaći zadatak, i da PR službe vide gde je to zapelo…

  42. # Sasha, inače, kad suspregnem svoju prirodnu prirodu, jeste zanimljivo da nijednom reči nisu pomenuli najveći susret blogera ikada, ovde, u regionu.

    ali, ja mislim da je to zato što se nisu prvi setili da to naprave. I sada je kasno.

    Do sada su se setili samo da prave koktele za VIP blogere i VIP čitaoce. Nije baš normalno da budeš toliko VIP i da te boli uvo za ono u šta se pačaš. Tako samozadovojan. 😉

  43. B92 je “a lot of hot air”. Zelevizija koja pumpa sve moguće svoje proizvode, od Bloga do neke knjižare u kojoj su “ponosni” da prodaju šolje i šta ja znam.

    Jako sam ih voleo u jednom vremenu, a istom prostoru. A sada su se stvarno više smučili valjda svima koji su ih voleli. Mislim, Big Brother i ta govna.

    Bio sam, neprijavljen (loša vam je bila organizacija i kontrola, moram primetiti, pa su svi mogli da udju, ili je to samo meni uspelo) na Blog Openu. osim toga svaka vama čast, da vam kažem. A VIP fucking something, postoji na blogu, a ne na televiziji. A na blogu tih milion blogera nešto ne primećujem da ih ima. Blog je čudo. Ne vredi televizija. Ne vredi Big Brother, niti vrede iskolačeni spikeri. Šta je tu je. Ako je nečemu služio ovaj BlogOpen, onda je, osim preterane Stephanie, ta srećna demistifikacija samodovljnih luzera. Čitajte posete, i čitajte rejtinge. To je to.

  44. Ja sam tek sada, napokon pored svog kompjutera. Borila sam se protiv prehlade prošle nedelje, ali me je danas sve sustiglo. . . 🙁

    Ženo božja, meni stvarno nije jasno kako si ti uspela sve to da preguraš? Svaka ti čast!

    A što se tiče onih koji su se prijavili a nisu došli: oni momci koji su bili na ulazu tokom BO, bi ti mogli svašta ispračati o mom “rečniku fraza i izraza” svaki put kada bih pogledala onu gomilu ne preuzetih koverti… Do vraga, ljudi, pa jedan klik na Amiandu je bio dovoljan! Ali, neću više da besnim. Odoh da odbolujem ovu gripu. Nemam snage ni tekst o BO da napišem…

    I još jednom: Tanja, ti si jedna potpuno fenomenalna žena! I drago mi je što sam mogla makar malo da ti pomognem.

  45. citat Tatjana

    A, kako sam te samo poznala?! Iz prve! jesi primetila to? 😛

    Moram da priznam da si me iznenadila. Kad si mi se obratila, prvo sam pogledala na “baneru” (kako deda popularno dade naziv akreditaciji) da nije neko greškom ispisao moje ime, onako krupnim slovima … :mrgreen:

  46. # Aurora, zbog takvih ljudi kao što si ti , ovaj svet ima šanse. Do neba i bloga ti hvala na svemu što si uradila sa tim crvenim nosom, bez ijednog ropca. 😛

    # Suske, ja sam te poznala pre banera, ako se sećaš? Čim ste došli. Tvoja kosa i tvoje milo lice… A dedu sam skapirala tek na kraju. Mislila sam da deda nije tu, jer nije bilo nijednog dede iz Bora 😀

  47. #Tatjana
    Da, bilo je pre BlogOpen “banera”, samo što smo stigli, ali sam ja nosila BITNO “baner”, da nas bolje uočite … :mrgreen:
    No vidim tebi nije trebala ta identifikacija, na moju radost. Oduševljena sam tobom. Ogovarali smo te malo sa Banetom u povratku (ah tad se našlo vremena za priču), izmedju ostalog kako si se bez treme obratila prisutnima na otvaranju. Profesionalno, bez suvišnih reči … svaka čast!

  48. Meni je bilo fenomenalno. Iako imam svoj blog i mene možete svrstati u “civila” jer sam ga do OB imao čisto iz radoznalosti da provalim “kako to radi?”, a kasnije je manje-više stojao zapostavljen. OB me je definitivo ubedio da to treba da promenim.

    Sva u svemu, odličan posao.

    Ukoliko budem bio u mogućnosti za sledeći OB ću se javi kao dobrovoljac da vam pomognem koliko je to u mojoj moći.

    P.S. Verovatno me ne znate, pošto nikoga sem Marka H. nisam znao ( pa sam se malo osećao kao vanzemaljac u nekom tuđem svetu ), ja sam bio onaj “vanzemaljac” u crvenom džemperu, tesnim farmerkama jer sam se fino ugoio u poslednje vreme… ako me je iko primetio… 🙂

  49. Što se tiče tvog nastupa sa tremom… Nije se videlo, definitivno, jedino što te je poneo momenat, pa si ga iskoristila, kako si rekla. Znači, sledeći put – kraće 🙂

    Meni se dopalo to što posle dužeg vremena sam na nekom skupu gde nemam ništa oficijelno da radim 🙂

    I drago mi je da sam upoznao dosta osoba, uključujući i tebe, iako nismo imali vremena za dužu priču…

  50. Evo i mene, otrijeznio se, doputovao, odradio cijeli dan, ma mislim ono …
    Skidam ti kapu koju ne nosim za sve sto si odradila i na toj kolicini energije koju si utrosila kroz cijeli dan i ostala na nogama, iza onog tvog ljubaznog smijeska se nazirala tuga i razocaranost u tankim nitima, pa nekako ni meni nije bilo svejedno kad smo sjeli tamo za onaj stol kao neki . Ali neka smo se ispipali (po kosi ljudi, po kosi!) i nasmijali se i napricali malo onako opusteno, tih par sati u klubu “Radio” mi je i bilo najlijepsih par sati od cijelog boravka u NS.

    Kao sto je Marko H. rekao, ako bude iduceg puta, vise delegiraj i sto manje ostavi na sebi, ovo nema smisla ovako se prelomiti od posla i jos na kraju i nastupati i pokusati ostati normalan kad te netko odjebe zbog jedne stolice.

    Do citanja i vidjenja Moshemice!

  51. # Olujiću, ponuda prihvaćena. Sledeći put ćeš i ti da se pridruđiš grupi da se gine 😛

    # Željko, ja sam u šoku od toga što ti se dogodilo. Ne mogu da verujem da mi se nisi javio, sigurna sam da smo mogli to da rešimo. Sramota me je… šta da ti kažem

  52. # Varagiću, da, to mi je najtužnije – ništa nisam imala vremena da se podružim s ljudima. Pauze su mi prroticale u proveri za naredna predavanja, a onda uveče… ala sam bila umorna.

    # Siniša! Ti si stvarno jedno otkrovenje! Sasvim je srećna okolnost da smo seli u magareću klupu i da smo se nas nekoliko na miru izdžakali. Čujem da je bilo super do kraja, da ste baš zaglavili. 😀

    Čekala sam da vidim da li si stigao i da li si se otreznio. Vidim, jesi. Čekam izveštaj sa dolazećeg godišnjeg odmora. Valjda ćeš pisati o tome 😀

  53. Napisano i objavljeno, doduse malkice zestoko i bez hardkor detalja, ali cisto da se nesto napise iz moje perspektive:)

    Jest da smo se malo razbacali okolo po stolovima i pricao bi sa svima vama, ali vrijeme i prostor nisu dozvoljavali neke supersonicne brzine 🙂 Nema veze, posjetit cu vas uskoro opet, mozda u nekoj opustenijoj atmosferi i bice i stolica i mjesta i vremena 🙂

  54. Evo, da ponovim ono što sam i kod Suske rekla, i iza toga stojim, a ti zapiši ako ne veruješ:
    Jes muka kad svi nešto ‘oće pa posle drhtiš da l’ će stvarno…celog veka neki moj organizujem i drkćem k’o leska sve dok ne prodje, a onda doživim blaži break down…. (ovde dodje neki sumanuti emotikon, al’ ne umem da ga uturim)
    Prema tome, pošto se nisam ni prijavljivala ove godine jer sam znala da ne mogu da dodjem, evo, za sledeći me slobodno zapišite kao ispomoć, men’ to pos’o, mislim, da organizujem, pa kad mogu neke druge festivale, mogu valjda i za ovaj naš da pomognem…
    I jeste tačno, kad žene orgnizuju, to je organizovano!
    (momci, ne se ljutite, zamoljavam ve ljubezno 😀

  55. Ne mogu a da ne ponovim i ovde ono sto sam vec izjavio na DPT forumu: “Bio je to jako lep dan proveden sa finim ljudima”. I to ce se pamtiti

    Sve ostalo su sitnice koje ce se brzo zaboraviti.

  56. # Siniša, budalo 😀

    Ne mogu da ostavim komentar kod tebe. Uposte mi se ne prikazuje kontrolni kod 🙁

    # spes, upravo čujem od Peđe da ga je prebacio na drugi server, jer smo se tamo ispucali. Biće sve u redu za jedno sat.

    # Whisp, dobro je što je stepen adrenalina visok dok radiš. Pa se razboliš tek posle 😛

    Držim te za reč.

    # Miloje, hvala ti. Sigurna sam bila da ovako razuđen koncept, kreiran više kao probni balon, ne može svima biti po volji.

    Ono što je važno, jeste da smo uspeli da generišemo jednu ideju, da se okupimo oko jedne stvari i praktično budemo najveći u regionu.

    U svakom slučaju, Peđa i ja ćemo napraviti jednu ozbiljnu evaluaciju, koristeći i vaša iskustva, dobra kao i ona loša. To sve ide u korpus smernica za ubuduće.

  57. Nečemo o majici, sram me je – to se mi redovito dogadja, kad pričam s tobom. :))

    Ali…Pedja kaže, da če se dogoditi Zagreb, za mene nova šansa, da vas sve upoznam i izljubim. 😉

    Heh, samo da ste se razumjeli i puno hvala, da ste mi pazili na budučeg muža – i on samo još o vama priča. 🙂

  58. # Nimfice, da nećeš opet imati neko prekovremeno? Sve dok ne dođemo u Sloveniju? 😛 A to će biti tek kada ne budu trebale vize 🙁

    E, najviše linkova na snimke sam videla na ovom najodvaljenijem rezimeu. Pogledaj 😉

  59. Neču! To dodje opet tek u sedmom mjesecu. Valjda ne može me dvaput zajebat?! 🙂

    Mnja, vize, bezvezne komplikacije…ali dok je tako, treba samo nači put naokolo. 😉

Šta ti misliš? Reci! [Komentarisanjem na ovom blogu, saglasni ste sa Uslovima korišćenja]