Nastavak u kojem nećete plakati i ni najmanje biti tronuti… I, pst, nemojte obavestiti društvo za zaštitu životinja.
DUGI
Stigao je takođe s pune dve godine, nakon što je njegova gazdarica, Mađarica, počela da umire. Mojoj majci, tada patronažnoj sestri, zaveštala je Dugija, mađarskog ovčara, da ga čuva i pazi, neguje i hrani do kraja njegovog života i naziva Dugi s kratkosilaznim akcentom. Mađarica je umirala još jedno duže vreme, sve se plašim i da je nadživela Dugija.
S Dugijem sam upoznala netrpeljivost na prvi pogled. Iako se do tada nikad nisam zaljubila na prvi pogled, poverovala sam da takvo nešto postoji tek kada je naš pogled, uzjamni, rekao Neće ovo ići. Doduše, ja sam gledala ovim očima, a on tim šiškama.
Dugi je režao kad me vidi. Dugi je režao kad uveče dođem iz grada. Dugi je hteo i da me ujede u tri ujutru. Dugi je svaku noć morao da bude zatvoren iza vrata od dnevne sobe, koja su vodila i u kuhinju, da me ne napadne, a ja bih bezbednim putem odlazila na sprat do svoje sobe. Nisam smela da otvorim ta vrata i da jedem kad uveče dođem iz grada, već sam posle provoda jela vrele i masne piroške sa sirom u pekari Violeta, baš u onoj koju su klinci palili neko veče i taj snimak postavili na youtubeu.
Mađarica je zvala svaki dan. – Dugi razume samo mađarski. – Dugi voli kuvana jaja na dva minuta. – Dugi voli svoje šiške.
Mislim da je problem s Dugijem bio što je imao nesrećno detinjstvo. Onaj koji voli jaja na dva minuta, taj ne može ni da bude normalan, čak i u vreme kada nije bilo opasnosti od ptičjeg gripa.
Ili Dugi ili ja. Ta rečenica je ubrzo morala da bude izgovorena. Dugiju je ponuđen smeštaj izvan kuće, u luksuznom apartmanu našeg negovanog dvorišta i travnjaka pod konac, sa svim pogodnostima u vidu kućice i visoke zaštitne ograde koja je delila stražnji deo dvorišta od kapije, gde je mogao da sere i piša do mile volje, savesno uništavajući trud mog oca. Tako smo jedno vreme Dugi i ja režali jedno na drugo u tri ujutru preko visoke ograde na svežem vazduhu. Tata je veći akcenat stavio na uređenje travanjaka ispred kuće, dok je stražnji deo dvorišta prepustio ovom vladaru pod šiškama.
Sve dok.
Dugi je imao jednu opaku naviku. Rešen da pusti svakoga ko hoće da uđe u kuću, kovao bi plan kako da ga napadne na odlasku, tokom sveg vremena koje bi gost proveo u kući. U nekoliko navrata, uspeo je i da preskoči ogradu i iz mraka sačeka gosta koji je veseo nameran da ode kući. Tako je to veselje “blago gostima oni mogu da idu kući kad god hoče”, često prerastalo u pravu dramu očajničke borbe čoveka protiv pobesnelog psa.
Gotovo svake nedelje, moj otac je podizao ogradu za još koji centimetar, ali je Dugi bio u odličnoj kondiciji na kojoj je bez prekida vredno radio i nije znao za granice, tako da je uskoro njegov deo dvorišta izgledao bezbedno kao državni zatvor u Šoušenku.
Sve dok.
Pratila sam svoju drugaricu, izašle smo ispred ulaznih vrata verujući da se ona ograda, koja je delila dvorište na dva dela od čega sam i zaboravila kako drugi deo izgleda, kad se odjednom iz mraka pojavio Dugi, besan i nervozan.
Prokopao je rupu ispod ograde.
Moj otac, praveći Šoušenk, nije bio dovoljno oprezan kada je napravio suviše plitke temelje na zaštitnoj ogradi, i to je lukavi Dugi te večeri iskoristio. Doduše, uverena sam da je dovoljno dugo tajno kopao tu rupu i čekao da MENI dođu gosti, jer je sa mnom imao posebno veliki problem. Skočio je iz mraka grozno lajući i napao moju drugaricu. Ako mislite da pas koji laje ne ujeda, verujte mi da to nije istina. Tu laž su sigurno izmislili psi koji ujedaju.
Braneći drugaricu dobila sam ujed u lakat, a drugarica mi se javila nakon nekoliko sati da mi kaže da joj je Dugi raščupao butinu. Baš tim rečima. Nakon toga je Dugi preporučen čika-Milanu, prijatelju po šahu mog oca koji je imao nekakav voćnjak na Fruškoj gori, da ode tamo i da lepo čuva voćke kad već nema ovaca na vidiku. Nakon nekoliko nedelja, kad je zazvonio telefon i moj se otac oglasio sa Zdravo Milane… Dugi, šta?, mi smo svi kao jedan odmahivali rukom govoreći Neeeeeeeeeeee, ne primamo Dugija nazad.
Ne znam šta su radili s njim. Nikad nisam ni želela da saznam. Kad malo bolje razmislim, nisam više nikad videla ni čika-Milana.
Suvišno i bedno je reći da nikad nisam volela šiške preko očiju, ali kill me, to je istina. Tako da je i tu ležala moja nesličnost s Dugijem. To, što je to jedina rasa koje se iskreno plašim, to što prelazim na drugu stranu u sadašnjem komšiluku gde živi jedan takav beo, valjda ide na dušu ovoj istoriji i srećnoj okolnosti da ni malo ne ličim na tog psa, kao i da mi trajna ondulacija loše stoji.
Nastaviće se…
17 Comments
“Ako mislite da pas koji laje ne ujeda, verujte mi da to nije istina. Tu laž su sigurno izmislili psi koji ujedaju.”
hahahahahahaha
😀 😀 😀
“Kad malo bolje razmislim, nisam više nikad videla ni čika-Milana” – pojeo ga Dugi ili??? 😉
Ma, ne, Dugi nije jeo ljude, samo ih je ujedao sa posebnom strašću.
Ma pojeo ga, sigurno!
Kakva zloba od psa! Mada, da ja imam ovakvu frizuru, i ja bih ujedala. 😀
Ne mogu da kažem na koga mi liči, nije politički korektno, al’ ću da se smejem do mile volje! 😀 😀
jbt, gde je njemu dupe a gde glava!? 🙂
Ko džoger po kući!
# whsisp, ne moraš da kažeš na koga ti liči. Daj, šapni!
# etotako, i ja imam istu asocijaciju na džoger 😛
Džoger ili Lidija, pitanje je sad!
Da si znala madjarski, bolje bi prosla!
# jao, whisp, nije mi palo na pamet. Možda zato što Dugi nije zamahivao šiškama unazad i nije podnosio šnale 😉
# Dusane, toliko znam mađarski, verovao ili ne. A, recimo, baš bih volela da ga znam bolje i da sam bila pametnija kada mi je to u osnovnoj školi bio obavezan predmet kao jezik društvene sredine. Da su makar malo više tražili od nas…
Pa, dobro… Objektivno, u Novom Sadu se sve manje govori madjarski. Cak i telepski Madjari sve slabije znaju svoj maternji jezik i to je proces neizbezne asimilacije. Zanimljivo je, medjutim, sto i od nas nisu posebno mnogo trazili da znamo taj jezik, iako sam ga i ja ucio kao jezik drustvene sredine i to sredine sa preko 80% madjarske populacije (u Opstini Ada). Srecom, pa sam posle imao devojku koja mi je pomogla oko “nadoknadjivanja gradiva” ;))
# Dusane, ja sam odrasla sa telepskim Mađarima 😉 Čini mi se da još uvek znaju svoj jezik, iako mađarski Mađari tvrde da je donekle iskvaren. Veorvatno se to dešava svim jezicima koji se razvijaju izvan matice.
Ja mislim da je tim psima karakter takav.U mom komsiluku ih ima cetiri zenke (dve sestre,mama i tetka) bele boje i samo jednu mogu da mazim iako se cesto vidjamo .Jako su nervozne i ne vole ni ljude ni druge pse.I naravno Maza obozava da ih cupka za te dredove koji im vise na sve strane.Istina, nikog nisu ujele, ali laju i ne prestaju.Moja deca dok su bili mali su ih
zvali – tepisi.
Kako lijepa i duhovita priča o ne baš lijepom psu.
Jaje na dva minuta mi je izmamilo suze, a tek poređenjeu u komentarima s Lidijom i džogerom.
Znam da će biti još nastavaka, samo mi nije jasno kako ste se nakon Dugija uopšte odlučili ponovo imati psa 😉
I trajna ondulacija zaslužuje post a ne samo uzgred pominjanje na kraju teksta 😀
Znam da je moju nesretnu generaciju sve zaobišlo, i u Trst po farmerke i čuveno spavanje po klupama duž Makarske rivijere (iako nikada nikoga nisam upoznala ko je zaista spavao na klupi 😀 ) i putovanje s crvenim pasošem uz ljubazno osmjehivanje carinika i kupovina u Poljskoj i čuvena Vegeta umjesto propusnice. Sve nas je , rođene nakon Tita, mimoišlo, ali zeznuli smo i mi trajnu ondulaciju u narodu poznatu i kao minival ili samo trajna 😀
# oh, malesha,
hau sik iz det? 😛
# Kristina, jednom imaš psa, uvek imaš psa. Čak i ako je jedan od tih bio kao Dugi. Jedino što si obazriviji u izboru rase i više nikad ne uzimaš psa za kojeg ne znaš kakvo je imao detinjstvo. 😉
Drago mi je da neko ima iste asocijacije na temu sličnosti 🙂 Mada mi je žao što me je taj komentar ‘pretekao’, dok sam čitala whisperer sam mi se uobličio jedan ekstra pakosan, da se nadovežem :stidise:
🙂
Ja toj izreci nisam verovala, toliko da sam kad je zalajao jedan i potrcao ka meni presocila iz mesta komsijinu ogradu, koja me spasila 🙂 .