Više od igre: Lujza

12

LUJZA

bassett.JPGPrvo leglo američkog baseta koje je Vojvodina videla, bili su Lujzina braća i sestre iz Budimpešte. Lujzi je pravo ime bilo Paradicsamszigeti Afrodite, u lakšem prevodu – Afrodita sa Rajskog ostrva, ali je kod mene stigla već s kolokvijalnim imenom i dve godine.

Naime, neki moj površni prijatelj iz kraja je dobio Lujzu s kojom više nije znao šta će, te je ja prigrlim.

Lujza je bila melanholična, da iskoristim taj eufemizam da opišem njen karakter. Nije bila zainteresovana ni za šta. Kad krene po hranu, legne na pola dvorišnih stepenica na svom putu prema dole i odmah nakon toga zaspi. Sa štipaljkama na ušima, s kojima sam joj vezivala uši da se ne prljaju u hrani. Bila je lepo vaspitana, ali mislim da joj bio napor i da maše repom kojim bi pokazala bilo kakvu emociju. Uglavnom, najdraža komanda joj je bila Sedi! a još draža Lezi!

S Lujzom sam htela da pravim biznis, koji sam samo jednom i napravila i onda od tih para otišla u Trst da se ponovim. Kad je došlo vreme parenja, osim Suzane Mančić ako se ne varam, koja je imala u kući Lujzinog rođenog brata, mi u radijusu od nekoliko stotina kilometara nismo mogli da pronađemo đuvegiju za našu melanholičnu kraljicu rajskih ostrva, a da joj nije brat. Našli smo ga u Zagrebu.

I dečija karta za voz, uz moju, je kupljena i Lujza je zauzela u kupeu mesto pored mene i to sa povlasticama, jer smo u to vreme imali nekakve režijske karte, koje su dobijali samo zaposleni u Železnici i njihovi najbliži srodnici. Pa, zar Lujza nije bila od tih?

Kondukter je, treba li posebno da napominjem, bio bezmalo začuđen njenim prisustvom u putničkom delu voza, ali, kako je Zakon poznavao samo visinu grebena psa u čijih 30 cm se Lujza savršeno uklapala, nije do tada predvideo i težinu njenih 50-tak kilograma i dužinu od više od 70 cm od glave do korena repa. Lujza je bila gorostas na kratkim debelim nogama, čije uši, što se posebno ceni prilikom parenja i izložbi, su dodirivale zemlju i redovno se o njih saplitala zabadajući sopstvenu njušku u zemlju na sopstvenoj putanji. Nekad bi prilikom takve nezgode i ostala da leži i duboko bi zaspala, kao da pre toga kaže, Jebeš ti ovo hodanje.

Mislim da nismo ni pošteno napustili Beograd kada je Lujza zaspala tako da je zauzela i moje mesto, te sam ja put do njenog zagrebačkog đuvegije prestojala u hodniku. Šteta što tada nisam bila pušač, jer bih znala kako da prekratim vreme. Na železničkoj stanici su nas ispratili moji roditelji, na kolodvoru nas je dočekao najpoznatiji hrvatski odgajivač baseta, preuzeo devojku, a meni ostavio ostatak dana da konačno sednem i odmorim noge kod svoje teta-Koke.

Ujutru. Lujza ne zna šta treba da radi. Otac njene buduće dece ne zna šta da radi. Iskusni odgajivač mi objašnjava da položim devojku na leđa i da je čvrsto držim. On donosi mužjaka do nje i kada dođe do, meni se činilo slučajne penetracije, drži i on svog psa. I mi ih tako čvrsto držimo da se ne rastave i ne legnu da spavaju, čini mi se celu večnost.

Sutradan isto. Lujza je postala žena. Vraćamo se istim vozom za Beograd, ja isto prestojim na hodniku, nakon što sam objasnila kondukteru da je pas zaista visine do 30 cm i da je sve po Zakonu.

Lujza se bila obeznanila kada su krenuli trudovi. Vukla je tek rođeno štene na pupčanoj vrpci po celom dvorištu, ja sam vrištala, dok nisam pozvala Bilju iz komšiluka, akušersku setru, koja je uspela da pomogne da na svet dođu tri mala baseta, uskoro u dužini tela kraća od sopstvenih ušiju, od čije prodaje sam otišla u Trst po nekoliko pari obuće i famerica.

U to vreme, i jedina mačka koju sam u životu imala i volela a da je se nisam plašila, Cicuška, omacila je svoj peti okot u toj godini. Cicuške se nisam plašila zato što je bila muzikalna i znala je da otvori vrata od kuće. Ja čak verujem da se sećam kako je mahala repom kad bi me videla. S njom si bio načisto. S ostalim mačkama uglavnom nisi. Kada pomislim na svoj odnos s mačkama, pada mi na pamet da sam u prethodnom životu bila miš.

Lujza je nakon nekoliko godina obolela od tumora na bubregu, a potom i od epilepsije. Na poslednje putovanje sam je ispratila u državnom vetrinarskom zavodu, utisnuviši joj jedan dug poljubac između naboranih obrva. Imala sam utisak da je tada prvi put, pre nego što je usnila večiti san, pokazala da me voli i da ima poverenja u mene.

Plakala sam mesecima. Ako ljudi liče na svoje pse, ja sam od Lujze nasledila bore na licu. Ponekad imam utisak, kada sam tužna, da moje lice neobično podseća na nju.

Nastaviće se…

Print Friendly, PDF & Email
Share.

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com. U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme bilo gde odakle može da se radi kopirajting, analitike, strategije i konsalting na društvenim mrežama, kao i društveni aktivizam.

12 Comments

  1. Moji roditelji nikada nisu dozvoljavali da zivotinje drzimo u stanu.
    Verovatno bi neke ribice i bile dopustene, ali ja sam nekako preferirala nesto zivlje 😉
    Uspela sam cak dva puta da odomacim macice. Oba puta sam ih nasla na ulici, promrzle, male u sred zime. I budu tako poslusni i zahvalni dok ne prezime, a onda se vrate na ulicu.
    Oduvek me odusevljavala ta maceca samostalnost.
    S kucicima je vec druga prica. Prvo kuce je zapravo moj dragi doveo sa sobom kada smo poceli da zivimo zajedno. Americki staford, Oskar. Dobio ime po Oskaru De La Hoji :D, ocigledno je Miljan imao velike planove za njega ;). Ali kako su i gazda i ljubimac po prirodi maze, nas Coka se na kraju pretvorio u najmazniju mackicu.
    Na zalost, Oskara su uspavali u Septembru jer je vec uveliko oboleo i jos uvek placem kad pomislim na njega, i jos uvek ga ponekad sanjam 🙁

    Eh, bas uzivam u istoriji tvojih pasa 🙂

  2. Uživala sam dok sam čitala i zamišljala tebe i Lujzu i susret sa vlasnikom mužijaka…Ovo je kao scenario za kratki film, sa sve super rifle na tvojoj guzi u završnom kadru 😉
    Hoće li u ovom feljtonu biti objavljena i ona pseća priča koju dugo čuvaš u draftu 😉 Nisam samo savjesan arhivski radnik, sad se bavim i unutrašnjom politikom 😉

  3. Pa ja sad uopšte ne mogu da se odlučim na koga sam se više razmrljavila sad – na Boleta I, Boleta II ili na Lujzu, uh. A biće još, a? Da mi nisi otkrila Kleenex Balsam, ne bih ti oprostila ovo sribavanje nosa.

  4. Ej, ali vidi.
    I kad si tužan, valja to onda temeljno biti i zauzeti taj pravi stav, a ne “polovično”.
    Valja i to “izistinski” odraditi.

  5. # Marice, jeste, to su ljubavi za ceo život. A što se mačkica tiče, ja sumnjam da u Hektoru ima viška mačijih gena. 😉

    # Kristina,

    Hoće li u ovom feljtonu biti objavljena i ona pseća priča koju dugo čuvaš u draftu

    koja sad, arhivarko i unutrašnji elementu jedan?

    # hvala tamburix. Još je bilo lepše živeti s Lujzom.

    # sanje, pa biće još. Bilo ih je, onoliko. 😛
    Čak i jedna mačketina. 😉

    # etotako, štipaljke su mi preporučili odgajivači. Svaša smisli odgajivač. Sada mi prete krpicama oko brkova, s Hektorom. ne znam kako će to ići.

  6. Mašu mačke repom, majke mi. Dodjoh s puta kasno noćas, svi spavaju osim Grujana koji se prvo držao za moju čizmu, pa stajao ispred vrata od kupatila da me čuva pošto je voda straaašna, pa se držao za nogavicu od pidžame i na kraju je seo na stolicu i gledao me dok sam ja gledala tenis. A njegova rodjaka otvara vrata od stana. ‘Ladno. I on bi, pokušava da ulovi kvaku, al’ ima samo četiri meseca. Ih, bre, odma’ se raznežim kad o životinjama priče počnu…toliko bezuslovne ljubavi… Vezivanje brkova? Jadan Hektor! Al’ će da se ljuti! 😀

  7. Oh, divna ti je bila Lujza.Inace,sto se biglova i baseta tice neko je od nekog nastao (nisam bas neki kinolog).Davno nisam videla baseta ili oni mozda ne idu u dugacke setnje.

  8. Pingback: MOOŠEMA » Blog Archive » Više od igre: Bole

  9. Mačke mašu repom kada su ljude ili iritirane 🙂

    Poslednjih nekoliko godina tvrdim da nisam dog person, iz ličnih razloga. Ipak, ova priča me je baš takla 🙂

Leave A Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.