Žrtva

5

black2.jpgTek kasno juče je identifikovan mladić koji je izgoreo u zgradi američke ambasade. Konačno je utvrđeno da ga je neko tražio i da je neko prijavio njegov nestanak, iako se do tada spekulisalo samo podacima da nije radnik Ambasade, da je starosti između 17 i 20 godina, muškog pola, prilikom čije smrti sa njim nije bilo kontakta od strane obezbeđenja ambasade.

On je Novosađanin.

Iako ne znam kako se zove, znam ko je on. On je žrtva ove Vlasti.

Sve Miloševićeve žrtve su napustile zemlju, završile u zatvorima, izreketirane do propasti, gubile parnice i ročišta, umrle, poginule, transportovane u hladnjačama ili bezimeno sahranjene u masovnim grobnicama.

Miloševićeve žrtve, sa ili bez imena i podatka o starosti, sa ili bez identifikovanog pola ili bračnog stanja, nekako su skončale. Na ovaj, ili na onaj način.

Manje od decenije kasnije, kada su se sve njegove žrtve spasile smrću ili odlaskom, zatvorom ili prosjaštvom, svedočimo žrtvu ove Vlasti.

Ovom prilikom nam nije važan podatak da li im je verovao, da li je bio simpatizer ili član Stranke. Nije važno da li je bio iz imućne ili osiromašene porodice. Podatak o njegovim prijateljima, prvoj ljubavi, posterima na zidu ili slobodnim aktivnostima, takođe nije relevantan u ovom kontekstu.

Jedino činjenica da je hteo, mogao ili želeo da te noći bude u društvu s bakljama i pivom, na tuđoj teritoriji i protiv nekog naroda, identifikuje ga kao žrtvu. Kolateralnu štetu politike Vojislava Koštunice, upakovanu u stihove Matije 100% Bećkovića i nemontirane filmske kadrove predugometražnog filma Nemanje Srbina Emira koji nam je ispovedio alergiju na miševe. O Tomislavu Nikoliću i njegovom uspehu u ovom eksperimentu nad mladim životima ne bih ni govorila. Minsitre koji su zatvarali škole, pozivali na ksenofomiju, nasilje i rušilaštvo, obećavajući nam zauzvrat samoizolaciju, ne treba pominjati, kao ni one koji su slali SMS poruke o svom političkom podvigu zatvaranja računa u navodno inostranoj banci, dajući tako legitimnost demoliranju svega “stranog” gde rade, opet, svi naši.

Današnje žrtve su naučene da mrze svet koji nisu ni videle.

Umesto “Ala je lep ovaj svet”, one pevaju “Ubij, kolji…”, umesto “Ode radosti”, draža im je “Nož, žica…”. Umesto…

Žalosna sam, jer je taj mladić mogao da uživa u svojoj prvoj ljubavi, da planira put u inostranstvo, da izlazi u grad da bi se zabavio a ne da bi rušio, da završi fakultet, oženi se i izrodi decu. Jer je mogao, samo da je u ovoj zemlji bilo šanse, da nauči šta su zapravo vrednosti i da potom proživi jedan običan jedinstven životić prepun običnih jedinstvenih stvari iz svakodnevice.

Žalosna sam jer i ono osmoro mladih za primer, izginulih u požaru u Novom Sadu, takođe jesu žrtve ovog režima u svim njegovim ispoljavanjima samovolje, bahatosti, i pre svega, korupcije.

Žalosna sam, jer su i one dve devojke, Jela i Mara, otimačice odeće i obuće iz buka kakolisezvahu, takođe njihove žrtve. Jer, da nisu, one ne bi imale takvu argumentaciju, doduše loše poređanu po rodu i broju što ih takođe kvalifikuje u žrtve Valsti (nas dve smo radili isto što i 300.000 ljudi) da izađu u javnost sa takvim samouverenim, istinitim opravdanjem, da su to radili jer nemaju. A ne behu to hleb i pašteta, već patike i duksevi.

Žalosna sam jer ponovo imamo žrtve. I što se na to niko ne osvrće, kao da nas ima suviše, kao da nas ima preko jego, kao da se množimo ko pacovi pa naš veliki eksperimentator može da se zajebava sa mladošću, sa životima ljudi ove zemlje, plus-minus, koga briga.

Ovu vlast građani treba da tuže, po više osnova. Svaka žrtva ima pravo na pravdu.

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com. U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme bilo gde odakle može da se radi kopirajting, analitike, strategije i konsalting na društvenim mrežama, kao i društveni aktivizam.

5 Comments

  1. da su svi oni ljudi izasli na miting kada nije prihvacen rambuje, mozda bi stvari bile drugacije. ovako, nalaze se idiotski izgovori, svi kradu pa i mi, ni oni ne postuju medjunarodno pravo (to sto ti ne postujes ni sopstveno nema veze).
    kad jedan mladic od 21 godinu nema pametnija posla nego da rusi i pali svoju zemlju, sta tu ima vise da se prica.

  2. Jeste li pomislili šta bi se desilo da je Vojislav Koštunica u prošlu nedelju u 16 sati kada se vjerovatno i budi ako je on budan uopšte, da je u nedelju, umjesto što je pričao šta je već pričao, shvatio da će Amerika priznati Kosovo i da je stvar ne tog dana već deset godina ranije riješena, i da je lijepo saopštio naciji da je Kosovo nezavisna država a da Srbija mora i treba dalje!!!
    Ja mislim da bi u tom slučaju Srbija danas bila već u EU.
    Ovako, pored svega onoga što smo već vidjeli imamo još i novinare koji se smiju povodom Tačijevog lošeg srpskog na kom se obratio u kosovskoj skupštini.
    Da li se ikada Vojislav Koštunica javno obratio na jeziku bilo koje nacionalne manjine u Srbiji ???
    Da li je nekad zvanična Srbija pokazala neku želju za normalizacijom odnosa s kosovskim Albancima.

    I tačno, taj mladić je žrtva vlasti kao i one nesretne djevojke koje su odrasle u vremenu u kom se krađa ne smatra krivičnim djelom i u kom je izgovor ”pa nismo ubile čovjeka” opravdan izgovor.
    Samo me čudi da im je nekada ušlo u glavu kako je ubiti zločin…

    I na kraju ću citirati Andreja Nikolaidisa koji je povodom naslova u Kuriru ”Ko da mi otme iz moje duše Kosovo” i Ninovog naslova onomad povodom otcjepljenja Crne Gore ”Tužna je ova nedelja” napisao :

    ” Ako bi neko imao volje da istraži kako je srpska štampa ispratila sve jugoslovenske ratove , referendume i otcjepljenja u poslijednje dvije decenije, siguran sam da bi se od novinskih naslova mogla sastaviti kvalitetna kafanska MP3 kompilacija. Kosovo, na koncu , i nije drugo nego kraj krvavog kafanskog derneka sa klanjem i pjevanjem.
    Kosovo je račun koji stiže na kraju za sve što se popilo, prolilo i polomilo.”

  3. ”Današnje žrtve su naučene da mrze svet koji nisu ni videle.”

    Ovo je preistinito i pretužno. I još bih dodala naučene ”da vole” Kosovo na kom nikada nisu ni bili .A za to nije trebala ni viza. Ni žrtvama a ni političarima koji su se sjetili posjetiti Kosovo u nedelju.
    Zaista tužna nedelja.

  4. Mislim da zrtve nikada nisu ni prestale da budu deo nase stvarnosti, samo nam je nakon 2000. veoma tesko da konacno ponovo pogledamo istini u lice u potpunosti…

Šta ti misliš? Reci! [Komentarisanjem na ovom blogu, saglasni ste sa Uslovima korišćenja]

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.