Znam šta sam radila tog dana

15

Tog dana, zvali su me iz vrtića da dođem po sina. Imao je visoku temperaturu.

Tog istog dana, dospela mi je neka obaveza koju sam morala hitno da rešim u banci Raiffeisen. Izletela sam iz kancelarije ostavivši neka neobavljena posla.

Parkirala sam nepropisno, na Bulevaru, preko puta banke, u velikoj hitnji. U trenutku kada sam palila “sva četiri” zazvonio mi je telefon:

– Atentat na Đinđića.

Glas mog muža iz kancelarije koju sam naglo napustila.

Izbacila sam auto iz brzine i sedela još neko vreme. Prestala sam da slušam CD koji sam uvek slušala u vožnji i tada poslednji put vozila a da ne slušam neki informativni radio.

Potom sam prešla nepropisno bulevar i ušla u banku. Red je bio dugačak. Zvala sam vrtić. Mom sinu nisu mogli da spuste temperaturu, negovateljica ga drži celo jutro u krilu. Rekla sam jednoj službenici da proba da me primi prekoreda jer me čeka bolesno dete. Ona mi je otvorila šalter. Dok je rešavala moj “slučaj”, zvao me je ponovo muž.

– Đinđić je mrtav.

Stajala sam na šalteru, potpuno nema. Oko mene su bili ljudi blaženi u neznanju. Gledala sam bankarsku službenicu u oči i pokušavala da saznam da li ona zna ono što ja znam. Na njenom licu, osim službene ljubaznosti, nije bilo više ništa.

U vrtiću je moj sin, rumenih obraza i crvenih ušiju od temperature, sedeo u krilu negovateljice. Buncao je. Počela sam da plačem i da ga grlim, negovetaljica je bila užasnuta mojom reakcijom: verovatno je viroza, nemojte da paničite.

Trebalo je, samo da sam tada znala, da paničim jače. Nego, nagon za životom me je uveo u red.

Za životom.

Od tada, nije bilo 12. marta, a da nisam zaplakala. Tako mu nekako to dođe, kad dođe dan na koji znaš da si izgubio blisku budućnost. Mnoge budućnosti koje su ti bile nadomak ruke.

Sigurna sam da i vi znate šta ste radili toga dana. Živite li onako kako ste zamišljali svoju budućnost?

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com. U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme bilo gde odakle može da se radi kopirajting, analitike, strategije i konsalting na društvenim mrežama, kao i društveni aktivizam.

15 Comments

  1. Tog dana i mnogo puta kasnije nisam zaplakao ali sam gotovo uvek na ivici plača kad se emituju emisije ili se o “šefu” govori … Zoran je svakako bio čovek pragmatičan, sa mnogo mana i jednom važnom vrlinom – imao je viziju!

    Nego sve mi se čini da od pre pet godina kad god neko govori o plaču i žalom za Zoranom to zapravo govori o žalu i plaču nad sopstvenom i inim sudbinama i neostvarenim budućnostima.

  2. Miloje Sekulić on

    Mnogo je lošije nego što sam se 5. oktobra nadao da će nam biti. Kao da imamo neko blato na nogama koje ne možemo da otresemo a sprečava nas da zakoračimo punim korakom

  3. taj dan sam bio na nekoj sahrani u okolini beograda. kada sam stigao u beograd, deo grada je bio blokiran. pomislio sam da hapse nekoga za hag. medjutim…
    taj 12.03.2003. je kljucna stvar za moj odlazak iz srbije. verujem da svaki covek kroji svoju buducnost, neko u manjoj, neko u vecoj meri. u srbiju u kojoj sam zeleo da zivim je pucano taj dan, a u kostunicinoj srbiji nisam ni zeleo da trazim svoje mesto.
    da li bih danas bio u srbiji da je bilo drugacije ne znam, ali bih svakako ozbiljno razmatrao opciju da se tamo vratim jednog dana. ovako, svakog 12.03. se pitam gde bi srbija bila da ga nisu ubili, procitam neke njegove izjave, vidim da su jos uvek aktuelne, aktuelnije nego ikad, pustim neku suzu i opsujem.

  4. o da, secam se svakog sata toga dana…
    u 13:05 sam prolazila trolejbusom pored mesta desavanja, i cula – muk.
    Inace je na svim gradskim hronikama novinskim vecita koshnica, guzva, juracanje, nadvikivanje (uglavnom to bude prvi stepenik u novinarstvu pa je mlad svet pun hormona etc). Toga dana je bila tishinina nezapamcena. Smenjivali smo se u tisini pred TV-om slusajuci “zvanicne” vesti. Novine su sledeceg dana, i svih nakon toga, bile nebitne. Bar ono sto smo mi pisali.
    Mnogo mojih prijatelja (i ja sa njima) mere zivot do tog dana, i posle tog dana. Na to “posle” spustila se tama. Godinama. Tada sam prestala da citam politicke nedeljnike, i presla na Cosmo (nije smesno, muka mi bilo).
    uh 🙁
    Na srecu, ja sam svog “bika uhvatila za rogove”. Sto znaci da vrsim pazljivu selekciju medija / emisija / ostalog sto pratim. Ne mogu da pristanem da budem zrtva. Ovo nas je usporilo, ali nas nije zaustavilo!!

  5. Naježih se.
    Tog dana je mom sinu izbio prvi zubić. I vest sam čula od ozarenog prodavca za tezgom kod Starog Merkatora, koji je pritrčao da mi pomogne da kolica popnem uz 10-ak stepenika. Nikada neću zaboraviti osmeh od uva do uva, i radost koju je taj čovek osećao. A ja sam bila očajna. Ne sećam se kako sam se, sa kolicima, vratila kući, nekih 15 minuta hoda.
    Od tada… živim u izmaglici.

  6. I ja se dobro secam tog dana, u stvari, tog jutra i tog uzasnog, najuzasnijeg budjenja. Dok se sve desavalo u Srbiji kod mene je bila noc i ja sam spavala potpuno nesvesna sta ce biti kad se probudim. I svaki 12. mart mi je uzasan kao i bilo koji dan kad iznenada negde vidim sliku Zorana Djindjica ili cujem snimak nekog govora. To su meni uzasni trenuci kad se borim s knedlom u grlu.

  7. Tog dana sam vodila tetku kod mog oftalmologa, u Beograd, čijom pažnjom i pregledom je ona bila oduševljena. I išle smo Bulevarom, razgovarajući o najobičnijim mogućim stvarima, uživajući u lepoti prolećnog dana. Sve dok nismo stigle u kafić gde smo trebale da čekamo mog supruga. I videle TV. I ostale bez daha, bez teksta, bez normalnog života.

    Juče sam probala da ne mislim da je opet 12. mart. Tako mi je bilo lakše.

  8. Tog dana sam bio nekih 300 kilometara od kuci i inace sam bio tuzan a atentat na Zorana je samo Digao nivo moje tuge na maximalno,da ne spomenem da sam tog istog dana u popodnevnim satima krenu kuci kolima i da sam tih 300 kilometara putovao celih 8 sati jer su kontrole bile na svaki kilometar.

  9. I ja se sećam gotovo svakog minuta tog dana. I užasne, duboke tuge i proganjajuće misli kako mi je ubijena nada, zauvek.

    Vreme prolazi i ja se, naravno, i smejem i radim svašta nešto. Ali sam stalno svesna da su mi nadanja ubijena.

  10. Ne znam što sam radila tog dana. Znam što sam radila svake milisekunde dana kada su počele padati granate, štektati strojnice, kada su MIG-ovi zaparali vedro nebo nad mojim gradom i zabili me u podrum.
    Znam da sam tog dana zaključila da je to još jedan metak koji je ubio nepotrebno, nepravedno. Znam da me jeza porošla od mogućnosti da se ponovi prošlost. Znam da sam se užasnula pomisli da mržnja može nadjačati svako dobro. Ne želim u to vjerovati, ali kako?!

  11. Mene zvala drugarica da javi. Ja nisam verovala. Pa su onda na tv-u rekli definitivno. Znam da sam bila strašno nervozna i uplašena nekako. I mislila: ovo ništa ne valja.

  12. Kada sam saznao šta se desilo, bio sam u kolima u Bulevaru JNA nadomak slavije. Sa drugarom sam se vraćao sa fakulteta i kada sam čuo nisam previše mario. Kao da je neko nebitan ubijen. Jednostavno, tada me politika, političari nisu interesovali. Samo da završim moju priču, fakultet. Sećam se da mi je drugar rekao “daj bre čoveče, jesi li ti normalan, ubiše premijera a ti mrtav ‘ladan – nikakvu reakciju nemaš?!?!”

    Sada znam koliko sam se prevario i koliko je flegmatičan osećaj koji sam imao bio pogrešan. Jer tada Đinđića nisam poznavao, nisam znao njegov rad, njegovu energiju, snagu… ništa. Da je on i dalje živ, garantujem da bih živeo ono što sam svojevremeno zamišljao. Kratko i jasno: bolje, kvalitetnije, bliže EU. Možda i u EU.

    Ovako živimo “trt-mrt” život…

    A drugar iz kola je sada pobornik radikala. Mnogo smo se promenili za ovih par godina.

  13. Sećam se samo da je bio jako lep dan. Sećam se sunca i nekog starog roka sa radio Indexa. Sećam se kako sam igrala po sobi.
    A onda sam čula za tu vest. Mislim da sam zaplakala. Zbog osećaja nemoći i nepravde, iako nisam sigurna da je nepravda bilo kakav osećaj. Priroda je i dalje bila svetla, ali se nekako među ljudima smrklo.
    Ne mislim da politika upravlja ljudskim životima, ali ovde se nekako ne radi samo o politici.
    Neka nam je sa srećom.

Šta ti misliš? Reci! [Komentarisanjem na ovom blogu, saglasni ste sa Uslovima korišćenja]

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.