Reče mi na uvo sin, citirajući stihove Marčela, kad smo nakon svega krenuli na večeru. Ovo ne stavljam u naslov samo zato što mi je bilo smešno, već kao prilog dežurnim hejterima za dopunu mišljenja o mojoj neadekvatnoj roditeljskoj ulozi.
Ne znam da li je do Valjeva teže doći, ili je teže iz njega stići kući. Posebno ako te ceo put, u oba smera, prati glavobolja i krostobolja, lepo je primetila Kristina Cvejanov, žena koja me je dovela u Valjevo, da sam ja jedna od najstarijih blogerki u Srbiji. Jeste, najstarija bez konkurencije, ima li ijedna koja ima više godina do mene?
Od Valjeva nisam videla ništa: Dečija biblioteka i promocija Marčelovog romana, kafe knjižara Plato (jedina knjižara u Valjevu!) i program Blogovaranje, restoran “Kuća” sa čudnim odnosom prema muzici – kad ne svira harmonikaški orkestar, puštaju sa razglasa odličan džez uz pljeskavice i gotova jela. Nisam videla ni spomenik Desanki Maksimović, jer kad iz pravca Novog Sada uđeš u Valjevo, ona je okrenuta leđima, a da idem ispred nje, nisam imala kad. Tako mi je i objašnjeno kako da nađem mesto događaja: Desanka Maksimović ti je okrenuta leđima, okreni i ti njoj leđa pa ćeš ugledati zgradu Biblioteke.
Marčelo je mnogo popularniji u Valjevu od bloga. Sala biblioteke je bila dupke puna, tražilo se mesto više, što bi rek’o novinar. To što je taj momak uradio na osvešćivanju mladih generacija, ministarstvo prosvete kakvo imamo poslednji niz propalih godina ne bi moglo da uradi da je još jednom toliko (pu-pu-pu, daleko bilo). Većina te dece nije čitala ni redovnu lektiru, najverovatnije niko od njih nije član biblioteke, ali zato imaju pravog idola zbog čijeg uticaja roditelji ne moraju da brinu. Od ugledanja na Marčela samo mogu da postanu bolji ljudi, a psovka uz njegove iskaze ide samo kao argument više a ne prostakluk iz naslova.
Za razliku, blog u Valjevu nije baš biljka koja se primila. Osim što Valjevci uglavnom ne znaju šta je to, nisu preterano ni zainteresovani da saznaju. Novinarka lokalne televizije mi je uzimala izjavu kao da je reč o nuklearnom reaktoru o kome, u jednom predviđenom televizijskom minutu, i njoj i celom Valjevu treba da objasnim princip pubble bad sagorevanja, s pretpostavkom da gledalac nije čuo ni za Černobil i da mu treba sve plastično objasniti. Nije čudno, ali je tipično da je, verovatno po nalogu nekog urednika, trebalo da uzme izjavu baš od mene, Valjevu potpuno nepoznate osobe, a ne od svog sugrađanina Vlade Pantića, koji svojim blogom kritikuje opštinske vlasti zarad opšteg boljitka svojih sugrađana.
Tokom ovog događaja moje dve lepše trećine, sin i muž, kisnuli su pod nebom koje se otvorilo nad Valjevom da bi došli do Omladinskog centra u kojem je Marčelo imao tonsku probu pred večernji nastup, a koja je bila ceo smisao dolaska našeg sina koji inače ide u krevet u devet i nikada nije bio dovoljno odmoran ili odrastao da vidi toliko željeni nastup uživo. Potpuno mokri, obojica u patikama od prevrnute kože koje su se baš fino oprale od kišurine 😉 pristupili su odlasku na večeru koju nam je organizovao domaćin, kojom prilikom mi je sin, zaprepašćen da sad neće nekim čudom biti u krevetu kako je i navikao, šapnuo na uvo onaj stih iz naslova.
***
DRAGINJE
Kad ideš u Valjevo, jedinim putem kojim možeš da dođeš do Valjeva, kad kreneš u Valjevo a da nikada ranije nisi išao dalje od Šapca (kako bi to rekao pesnik Bećković), moraš da prođeš kroz Draginje. Apelujem na opštinske vlasti da ovo mesto uvrste u turističku ponudu kraja, baš uz sve lepo obeležene manastire i Brankovinu, rodno mesto Desanke Maksimović.
Ko nije video Draginje, taj ne zna šta je reportaža Večernjih novosti. Romsko naselje sa dvorcima iz priče o Aladinu, arapske kupole i arapski konji od gipsa na ogradama, beli mermer i murali od fluorescentnih boja da lepo svetli u mraku, ispod svakog krova nekoliko hiljada kvadrata stambenog prostora, dorski i jonski stubovi, kapele i kupole, a oni svi na ulici, stolice ispred ograde tik uz put, bosnoga deca se vijaju po prašini, u Valjevu mi kažu i sa malim udžericama iza tih dvoraca čudne arhitekture koje se ne vide s puta, u kojima zapravo lepše i po meri i tradiciji zapravo žive. Pretpostavljam da im je svima yebao mater prvi sugrađanin koji se obogatio organizovanim prosjačenjem i džeparanjem u Beču, pa sazidao kuću usputnjaču od nekoliko hiljada kvadrata, nalik na jedinu bajku koju je negde napola čuo.
Videla sam nešto slično u selima nadomak Bukovca, odmah sam imala sličnu asocijaciju, ali tamo nije bilo dovoljno takmičarskog duha, pa je napravljeno svega desetak takvih, trč-trč pa dvorac. Ali Draginje, Draginje je bez konkurencije u maštovitosti. Očekujem da jednog dana, kada me put nanese ponovo u Valjevo, jedinim putem kojim se može u Valjevo ići, da vidim i građevine nalik na one iz Star Wars, ili iz neke futurističke kompjuterske igrice, mislim da će ići u korak s modernim dobom u svom takmičarskom duhu.
VLADIMIRCI
Kad kreneš u Valjevo, jedinim putem kojim možeš do Valjeva da ideš, može da ti se desi da je jedini putokaz za Valjevo prefarban. Može da ti se desi i da se tog trenutka nebo otvori i da nikog ne bude na putu i da onda pravedno posumnjaš da su neki radovi u toku i da hvataš (neobeleženu) obilaznicu. Tada će put da te navede na još jedan kojim možeš da stigneš do Valjeva, ali okolo i preko Vladimiraca, jer će ti jedini čovek kojeg ugledaš na traktoru reći da ti je sigurnije okolo.
Kako bi inače putnik ikada video Vladimirce, selo levo od puta a bez puta, u kojem stičeš utisak da te vodi pravo u yebenu Nedođiju iz romana Zajedno sami. Srećom, u povratku ćeš znati da je znak preškrabao neki šaljivdžija, pa ćeš da se vratiš kući jedinim putem koji te iz Valjeva nosi kući.
Kući.
15 Comments
“Kad ideš u Valjevo, jedinim putem kojim možeš da dođeš do Valjeva, kad kreneš u Valjevo a da nikada ranije nisi išao dalje od Šapca (kako bi to rekao pesnik Bećković)”
🙂 Da, baš me podseti na Bećkovića. Kako je lako skinuti pesniku mustru! :)))))
To Draginje zvuči kao “Wellcome to Agrabaa!”.
A Valjevo je lep gradić, šteta što nisi imala vremena.
Meni to stvarno bre nije jasno. Nedavno sam sa Banetom Dimitrijevićem bio na promociji njegove knjige blog zapisa u Paraćinu. Poveo me, kao, da pričam o blogovanju, valjda brinući se da će da bude previše pitanja na koja neće znati da odgovori. Ali šipak, ista stvar – niko blage veze nema šta je to.
Od gradova u Timočkoj krajini samo Bor i Boljevac imaju blogere, ostalih (Zaječar, Negotin, Majdanpek, Kladovo)nema nigde (ili ja bar ne znam da ih ima).
U Boru svaka treća osoba na ulici će da ti objasni šta je to blog.
Da ne shvatiš pogrešno, nije mi namera da hvalim Borane, samo se pitam kako to da u 90% gradova u Srbiji nije ni slično?
Dal` smo mi blogeri blesavi ili šta…?
(Dobro, Borani preteruju. Ima oko sedamdeset blogova za koje ja znam, s tim što neki imaju po dva ili više blogova)
Nego kad pomenu blog koji se jeste/nije primio, jel’ pravite Blog Open uskoro?
# Ella,lako je VEEEEELIKOM pesniku skidati mustru 😉
Nisam najbolja u tome. Znam nekog ko može cele poeme da improvizuje, isti Bećković 😛
# Simice, nisam imala vremena, zaista. Trebalo je doći ranije, što bih obično i učinila, ali su me neke obaveze ovde onemogućile. Jedino što sam uspela da vidim od Valjeva su ljudi. Fin svet.
# Rain, baš sam mislila o tome. Očigledno da se blog u Boru baš primio. To zavisi od mnogo faktora (ali mi sad nijedan ne pada na pamet 😛 😛 )
# Miloje, pa BlogOPen je otvorena stvar. Evo, neka neko uzme da ga pravi 😉 A tebi je novembar uskoro?… Pa, jes, i to što kažeš.
E, da. Jedna osoba mi je javila da sam napravila lapsus. Nisu Valjevčani 😛 nego Valjevci, naravno. Ispravljeno.
Ipak, nešto mi javlja da tu osobu ne pustim na blog, pa nisam. Vozdra si!
@tatjana
Najbolje bi bilo da se napravi u Boru, ne bi falilo posete 🙂
Pa, da znaš, Miloje! Ideja uopšte nije loša.
Mi smo razmišljali o tome još prošle godine, ali Bor ima jedan problem s tim u vezi – smeštaj.
Ako se dobro sećam, većina učesnika je na prošlogodišnjem okupljanju bila nesrećna što je trajalo samo jedan dan i mislim da je načelno dogovoreno da sledeći put bude dvodnevno okupljanje.
Mi bre nemamo ni jedan hotel koji radi 🙁
Ima u stvari u Brestovačkoj banji (jagnjetina Mile :)) nekih tridesetak – ćetrdeset mesta i to bi možda i bilo dovoljno.
Inače, mi smo više nego raspoloženi da budemo domaćini. Aj porazgovaraću sa Suske i Dedom, oni su mi nekako nosioci svake vrste organizovanja. 🙁
Sve pohvale jagnjetini u Brestovackoj banji. Zahvaljujuci RainDog-u i ekipi bio i probao 🙂
Citat!”da sam ja jedna od najstarijih blogerki u Srbiji. Jeste, najstarija bez konkurencije, ima li ijedna koja ima više godina do mene?”
Tanja. Žao mi je što si mene zaboravila. Ali, mislim da sam ti mnogo ozbiljnija konkurencija u godinama. Naravno nisam u kreativnosti i posećenosti bloga.
A, niste čitali da http://electrasdreams.wordpress.com/ organuzuje sastanak blogera u Beogradu. Slučajno sam naletela na njen tekst o tome. Ne znam ko će doći i kakva je organizacija.
Uz lijepe i neke začuđujuće događaje u Valjevu, ja ću malo o onim “začuđujućim”.
Znaš da sve mislim posljednjih mjeseci (a navodno ću i post o tome 😀 )kako je blog stvarno nebitna stvar. Ovdje, gdje mi živimo. Gotova je to priča, ništa jako veliko i jako važno, produktivno iz nje nije izniklo. Malo buzza, malo spominjanja po mainstreamu – kao da nekome pokazuješ bradatu ženu 🙂 . Većinom ljudi nemaju blagog pojma što to jeste i koja bi to tek snaga mogla biti, ne zanima ih. Jednako kao što ih ne zanima da aktivno žive svoj život u građanskom i političkom smislu. Čini mi se da oni koji su u HR blogosferi još pred 2-3 godine znali, razumjeli i htjeli, postadoše umorni i siti bloga. No najjači uvijek ostaju, bili su i prije bloga, ostati će i dalje – baš me zanima u kojoj reinkarnaciji.
To sa dvorcima nije specijalnost Draginja. U okolini Požarevca svako selo izgleda tako. A verujem i drugde gde god je gastarbajtera.
Što se tiče godina… ne, ništa… 🙂
Evo ga, javile su se moje ispisnice! To sam htela, da lepo svi vidimo da ipak nisam najstarija, ali da zato imam najgoru staračku krstobolju :P.
# Rain, čujemo se mailom.
# 94, nisam te zaboravila. Morala sam nekako da opravdam staračku boljku koja me je ovako mladu snašla 😉
# MM, i ja sam dinstala neki tekst o tome, ali nikako da ga skuvam. I meni se sve čini da se blogosfera u potpunosti promenila za ovo vreme od kad je pratim.
# spes, o tim selima sam i čitala negde, na primer u Večernjim novostima, videla slike… Ipak, doživalj uživo je zaista poseban.
Pitam se za koga glasa Draginje…
Marčelo, hahahaha.