Dobila sam i ja pismo o Danilovoj sudbini i borbi na koju ga je naterao život. Najviše o Danilu kod Jelene i Bevca.
Danilo se bori i ne posustaje. Ipak, ponekad nije dovoljna samo odlučnost i lična hrabrost. To je trenutak kada zatreba novac.
Ispričaću vam nešto, što tek malo ima veze. Početkom 92. obrela sam se na skijanju gde sam već drugog dana pala i pokidala dva ligamenta na levom kolenu. Operacija, pa rehabilitacija. Bio je dovoljan samo jedan delić sekunde koji mi je potom obeležio osam meseci života. Dočim, tih osam meseci delimične nepokretnosti me je podučilo izbegavanju jedne glupe rečenice koja mi je tada sablasno i razmaženo zvučala kad bih je čula od drugih, pokretnih: Mrzi me da idem.
Pa, pička ti materina, mislila sam se: ti ne ideš jer te mrzi, a ja ne idem jer ne mogu.
A to je trajalo samo osam meseci i nije se zvalo kvadriplegija.
Danilo ne ide jer ne može, ali zato svaki dan napreduje. Želim da mu pomognem da stigne dalje. Danas ću, umesto ture pića, novac uplatiti na njegov račun (dobro de, znamo da ja i tako ne idemo po kafićima, ali imam predstavu koliki bi to mogao da bude iznos; u svakom slučaju iznos koji neće biti moj trošak već zadovoljstvo):
115-4100100258047-95
Alco Banka a.d. Beograd Filijala Kraljevo 41000,
Danilo Jovanov
Sutra će biti podignut i Danilov sajt. Nemojte da vas mrzi da idete da ga pogledate.
Apendix 1
Pre pisma o Danilu sam svakako donela jednu ličnu odluku: Neće me mrzeti da odem i registrujem se kao davalac kostne srži. Niko ne može sve, ali svako može makar nešto.
Ako mislite da se ne bojim, varate se. Ali, predstava o tome da bih mogla nekome da pomognem, pomaže mi da savladam strah i prijavim se. To malo što bih mogla da dam je onoliko kolika bi mogla da bude cena nečijeg života.
Apendix 2
Pre neki dan upadne mi na posao jedan oniži zajapuren čovek, romske nacionalnosti, da tako kažem. Traži advokata koji je umro jako davno, a čija ploča još uvek stoji na ulaznim vratima u zgradu. Dok objašnjavam da nema advokata u zgradi, pojavi se iza njegovog okruglog mesnatog tela zajapurena sitna žena, Romkinja, da tako kažem. Bračni par kojem treba pomoć oko kucanja Žalbe na Rešenje.
Hoću, zašto neću?
Priča je pretužna, da ne ulazim u detalje, oduzeli su im dete kojem su bili hranitelji, na to se odnosi Rešenje i na tu odluku se oni Žale. Detetu nije ni godina, već je deset meseci kod njih, pri tome im je beba u rodu, majka neka pobegulja, Romkinja i sestra njihove snaje, da tako kažem a otac Srbin, ko što mi rekoše. Ovi komplikovani odnosi su tako tipični i tipično nerazumljivi.
Žale za detetom, toliko, da se odriču i nadoknade za hraniteljstvo, kuckam po tastaturi njihov žal i steže me nešto u stomaku.
Onda sve formatiram, uredno izdvojim naslov, fino podesim datum, navedem Predmet, ostavim mesto za potpis, odštampam u dva primerka, podučim ih da na pisarnici zatraže pečat o prijemu na svom primerku, poželim im sreću.
Okrugli čovek vadi 200 dinara a ja ga ljubazno odbijam, a on kaže, Nas cigane uvek izbace napolje kao da smo kužni, a Vi ste tako zlatni, to što nas niste izbacili već nema cenu, o Vama ću govoriti kad sledeći put budem kod Bore Otića (5kazanje na RTV 😛 😛 😛 ) .
Naići će da mi jave kako se stvar razvija, ali ne mogu da budem kuma detetu a bilo bi pošteno, jer ga je već krstila njihova ćerka u manastiru Krušedol, evo i Krsni list.
Zaključak.
Hajde da nas ne mrzi. Naše malo nekome može da bude sve. Ko će, ako nećemo mi?
9 Comments
Znam da ti je to bila namera, pa te obaveštavam da si uspela da me postidiš. 🙂
Odavno se spremam da se prijavim kao dobrovoljni davalac koštane srži (i mene je strah, ali je lenjost ipak veći problem) i nikako da odem do borskog zavoda za transfuziju. E pa, sutra baš nemam nikakvih obaveza prepodne. Idem i da se prijavim i da dam krv. Inače će da me bude sramota da svraćam na tvoj blog opet.
Ne luduj, Rain 🙂 Dođi uvek.
Biće da je kampanja dobra, čim ostavlja takav utisak.
Pametno ljudi kažu, stvarno si zlatna !
Mila moja Moo, ja imam problem, veliki problem koji me već duže vrijeme drži od frustracije od koje pomalo ludim.
Ja ne mogu više no što mogu, ja ne mogu više nositi se s time da jednom djetetu uplatim na žiro iznos jedne runde pića, a vapaj drugoga bacim u koš jer toliko “pića” ne mogu popiti. Pritisak je neprestan: svaki tjedan iz lokalnog lista gledaju me tužne oči nekoga tko bi živio barem još jedan dan ako mu pomognemo kupiti lijek, nekoga tko je prerastao svoja invalidska kolica, nekoga tko nema krevet u koji će leći, nekoga tko bi vrijedno studirao i napredovao da nije siromašan, nekog nemoćnog starca koji ne treba više nikome … Ja se poštu ne usuđujem otvoriti – jer kako ću zgužvati pismo i uplatnicu djevojčice koja me moli da joj pomognem da napravi još jedan koračić, jer uspjela je napraviti već jedan i sve će to biti samo tužna epizoda ako ne nastavi s liječenjem. Ja na znam kako prihvatiti ili odbiti najmanje jedan poziv mjesečno za neku dobrotvornu akciju.
Mene je tako stid što živim u takvoj državi koje ne podupire adekvatno svoje građane kojima je pomoć potrebna, a nemali novac dajemo u tu državnu kasu, s najboljom vjerom da će njime biti učinjena korist svima. Doista sam na rubu sloma i osjećaja stida što sam sita i zdrava. S jedne strane ne dozvoljavam sebi predbacivanje da ne činim ništa, s druge strane mi se stalno nameće upravo taj osjećaj.
I stid me komentara, ali pobrisati ga neću. Znam da je tolikima teže no meni, ali za Weltschmerz nisam više sposobna.
# Kristina, ne preteruj devojko 😉
# MM, razumem te. Osećam se isto. Ne dajem novac na ulici, jer toliko novca nemam. Trebalo bi da imam najmanje još jedan part-time job za slučajeve s ulice.
Međutim, postoje i molbe koje dobiješ lično. I onda to pravi razliku, iako su nesreće iste, zapravo.
***
Beše jednom jedan slučaj iz porodilišta. Pojavim se tamo kao poseta, naletim na ženu koja moli za pomoć, rođena je beba, izbegli su s Kosova, nemaju ništa, svaka pomoć dobrodošla. Umesto novca, odem i kupim bebi s Kosova veliko pakovanje Pampersa broj 0. Senka, koja je prešla preko lica te žene, mi je postala jasna kasnije. Prođe koji mesec, ponovo se zateknem na istom mestu, a tamo ista žena s istom pričom: rođena je beba, oni su izbegli s Kosova, nemaju ništa…
Zbog takvih slučajeva ne dajem ništa na ulici. Ni-šta.
U Nisu je skoro bila jedna slicna akcija u srednjoj ekonomskoj skoli. Naime, jedan decko je zbog pogresnog lecenja jedva ostao ziv. Da bi se umanjile komplikacije zbog pomenutog pogresnog lecenja, decko je imao strasne terapije strasnim lekovima da bi se doslo do toga da je decku kicma jako pocela da propada a na operaciju ne moze jer je od silnih tih lekova srce postalo preslabo. Njegovo drustvo iz odeljenja je pokrenulo akciju da se sakupi novac za neku ortopedsku stolicu koja bi vremenom uspela da sve iskoriguje (koliko je moguce). Obratili su se direktoru i profesorima koji su im obecavali kule i gradove, sponzore i pare, da bi nakon nedelju dana od svih profesora u skoli dobili neku bednu sumu (prostom racunicom se doslo do toga da je svako od njih dao po 50 dinara). U odeljenjima nije bila bolja situacija (u jednom je cak skupljeno samo 200 dinara).
Isto to drustvo koje je pokrenulo akciju odlucilo je da sav taj novac vrati nazad i da sami, kao ucenici tog jednog odljenja, sakupe novac za svog druga. Hteo sam o tome da napisem tekst ali nisam dobio potrebne informacije…
poenta je da ovakvih slucajeva ima puno, nemam para da svakome pomognem ali kada imam za bar jednog – nije me tesko i ne mrzi me…
p.s. @Moo:
Da li bih mogao da dobijem kontakt adresu (moju imas u svakom komentaru) povodom neke akcije koju planiram a moooozda bi ti bila interesantna?
Ne pričam ja o slučajevima na ulici i onima što zvone na vrata, te sam nesretnike ovaj put potpuno ignorirala.
Pričam o akcijama, apelima koji dolaze s raznih organiziranih strana čiji bi kredibilitet trebao biti neupitan (još uvijek čvrsto vjerujem da jeste). Problem je možda i u tome da se (opravdano) smatra da firma može više pomoći od pojedinca, pa stoga ni zamolbe ne izostaju u većem broju. Moj problem je kako na par-nepar ostati hladan na nečiju sudbinu? I zašto baš njegovu?
Moj problem je kako organizatorima humanitarnih modnih revija, glazbenih događanja itd. na pristojan način (na osobno upućeni poziv na preskupoj pozivnici) pristojno reći “odjebi” i zamoliti da i dio koji otpada na moju večeru i “zabavu” uz moj novac daju kome treba (nema smisla posvuda ostavljati histeričnu sliku). Ja stvarno imam problem …
Tatjana, ja sam se zahvalila mailom, ali evo, još jednom ovde, hvala na objavi o Danilu na tvom blogu. Naročito mi je drago što je ta informacija saopštena kroz temu, a ne samo onako kako sam je ja slala.
Što se tiče ostalih pitanja, komentara i mišljenja, moram da kažem svima da sam ja jedna od vas.
Osećajući potrebu da uradim nešto za Danila, odmah sam se zapitala – a zašto za njega, kada takvih priča ima puno…mislim, zašto baš za Danila.
Zato što sam posle razgovora s njim shvatila da ne mogu samo da napišem txt i da završim s tim, već mogu da obavestim sve ljude koje poznajem ili do kojih mogu da dodjem, pa da pokušam da uradim i nešto konkretno. Naravno, s nadom da će to biti okidač za čitavu jednu kategoriju ljudi u društvu.
Imajte u vidu da sam ja za celu priču saznala za prošli vikend. Samo preko kontakata, Danilo je do sada dobio oko 300.000 dinara. I do kraja meseca će preći u Igalo na terapiju.
Ja nisam nikakva organizacija, nisam ime, nisam u tom smislu ništa. Moj kredibilitet su moji prijatelji i ništa više od toga. Sa računom Danila nemam ništa, on me obaveštava koliko mu je novca leglo i to sam ga zamolila da bih se ljudima zahvaljivala. To je sve toliko neformalno da već očekujem probleme. Neko će se sigurno zapitati gde odoše tolike pare i kako i kad….
Što se mene tiče, to će biti momenat kada ovaj slučaj (i svi drugi slični)treba da preuzme neko (institucija, država…nemam pojma) ko ima više iskustva i više moći da rešava i utiče.
Ja ću otići na pivo s Danilom i to je to.
Puno mi znači Tatjanina priča na ovom blogu, duboko verujem da je svaki potez koji napravimo na tu temu – dragocen.
Pozdrav svima
Volim saznati ovakve stvari. Volim kad imam osjećaj da ljudi čine dobro radi dobra, a ne radi loše savjesti.
Voljela bih i kad bi se “činiti dobro” pretvorilo u naviku, u nešto što se ne treba posebno “štambiljati”.
A razumijem i MM. Itekako je razumijem. U obitelji imam poduzetnike, imućne osobe (u Hr) koji dobivaju pozivnice za sve te navodne dobrotvorne koncerte i gala večere na kojima se servira najskuplji kavijar a šampanjac teče u potocima. To nema veze sa dobrotvorstvom, to je samoisceniranje najprimitivnijeg nivoa.
Ali ovdje sam da ti i ja kažem: stvarno si zlatna 🙂
ps. šta bi sa kolačima? 😛