Ko egzitaši uveče, kasno na poso stiže, kaže osam godina stara novosadska poslovica, a ja, izazvana entuzijazmom svoje drugarice i njenim nevaljalim komentarom: Pa, mogu ja da odšetam i sama do gore (SAMA DO GORE, pa jebote, SAMA, JEBOTE!? kakva bih ja to bila drugarica da joj nakon toga zveknem slušalicu, jer je ponuda nepristojna, sadrži reči EXIT i VIP karta, a vreme na časovniku Vrščakih vinograda pokazuje nepristojnih 22:00), uverih se da poslovica pravo zbori.
Šta sad da vam pričam, kako je prrrvi put, kad svi znate. Nego, –
I, ja lepo kažem, Neću, ženo, stara sam i umorna, ne interesuje me to. Eventualno neko fino mesto, neka udobna fotelja u klimatizovanoj prostoriji i neki miran koncert, al od šest popodne –
Noge me otkidaju, kvadricepsi se upalili od pešačenja, nisam nešto naročito prljava, ali zeeevam do kuće, u tamo nekih nepristojnih 2 ujutru. Naletela sam na SambaNSu, to mi je merak, baš su fini i u ritmu koji volim, ostalo je sve bilo, Ovo je ovaj stejdž, ovo je ovo, ranije je ovde bilo ono, samo da ti još pokažem ovo, ješćemo tamo, hajde da vidiš to, a neka mala iz Niša mi iza leđa hukće, ovo je vašar i glupost, samo što joj nisam materinsku šamarčinu razvalila pa da joj bridi u Nišu do penzije.
Nisam imala pojma da je Tvrđava toliko velika, šta da vam pričam. Te reke ljudi koje se slivaju u jednom smeru, pa uzbrdo. Ti nestašni talasići od sedamnaest godina koji se ulivaju u tokove jedva punoletne većine te reke. Malo sam videla starijih od sebe, sve si me lagala, Alek.
Ja ovo (GOD!) moram da ponovim, posao zove. U nedelju, već od 19:30, promocija ove knjige. Na EXIT-u. Dva puta (s Alek) na jutrenje? Da ti neće biti malo puno, sredovečna gospođo, Tanja?
Stvarno zaslužujem onaj planirani odmor.
4 Comments
nek’ si se ti dobro provela sredovecna gospodjo, a posao ce stalno da zove 🙂
A ja prvi put ove godine imala želju da odem na Exit. Nisu se uklopile kockice. Šta to govori o nama, gospođama? 😉
Ja sam na Exitu bila samo prve godine, dok je jos ceo mogao stati pod jedno drvo na plazi kod studenjaka, dok je sav bio od entuzijazma i idealizma i grassroots aktivizma… ali kad se vec ide na “veliki” Exit, gde ces boljeg vodju puta…. Sve iz prve ruke.
No guzva, guzva… guzva mi ne lezi. Muzika da, ali guzva-nikako. Trebala bi mi posle neka rehabilitacija.
Eh… Još me bole i leđa i noge. Ali, da sam propustio Paula Wellera, pa posle saznao kako je bilo, živ bih se pojeo.
I ne, nisi ti bila najstarija tamo: to sam bio ja. Većina je bila godišta moje ćerke (koja nije htela da ide sa mnom).
Sunjam da će me Exit skoro opet videti. A ako se to i desi, onda će to biti bez šetnje: ulazak pred svirku onog ko me zanima, a onda bež’ napolje.