MURTER
Pre dugih 35 godina, tada osmogodišnja mala Tanja poslednji put je bila u noninoj i didinoj kući, završavajući tako niz pređašnjih jedinih godinica u kojima je mislila da je Murter jedino more na koje se ide. Nakon toga, od Murtera je ostalo samo nekoliko fotografija, na jednoj od njih mala Tanja nosi periku i pozira na zidiću gornje terase sa koje se vidi Murtersko more i Tijesno, a na drugoj, preplanuli roditelji u obližnjoj konobi prazne flašu domaćeg vina.
Murter je ostao i na mapi sećanja na dug put do Slanice, veeeelike peščane plaže pod čijim borovima je toliko puta prespavala tada mnogo pitmomije sunce u podne. I nekoliko krpica od sećanja na umor dok prelazi taj duuuuugi put do plaže, a iza nje cela šira rodbina hvata je za donji, jedini deo kupaćeg kostima i viče Koperton!
Kada je nakon 35 godina skoro iz prve našli tu dugu, uzanu i strmu ulicu koja vodi u brdo, i kada je, tek zalazeći s bočne strane prepoznala i kuću, Tanja je obrisala suze koje su puštene da slobodono klize niz lice. Pored nje je bio njen muž i jedan mali dečak, baš tih godina koje je imala mala Tanja poslednjeg letovanja u Murteru, i to je bila zgodna slika u kojoj se može malo i cmizdriti.
Onda je pustila da mali dečak ide ispred nje strmom ulicom, nizbrdo, a on je strašno podsećao na nju, ne samo zato što je njena krv i meso, već zato što sva deca idu na isti način nizbrdo.
Život je čudesno lepa pojava.
ROGOZNICA
Tanjin muž kaže da je u Rogoznici poslednji put bio 1989. godine, u porodičnoj kući iznad plaže, tamo gde je, po okolnim kućama, dolazilo i celo njegovo današnje društvo iz Beograda. Kad su danas stigli potpuno novim putem preko kružnog toka koji pre nije postojao, dete su ostavili kod Romanove sestre, a njih dvoje krenuli po selu da pretraže šta je ostalo isto za sve ove godine. Malo toga, kaže Roman. Ostao je čovek koji je držao jedini Gelatti na obali, neki restorani su nestali, neki su promenili svoj izgled ali ne i ime.
Onda su ručali na staroj terasi iste porodične kuće, sedeći na istim stolicama, gledajući preko zidića kako danas, na istim stepenicama, kao da se vreme na neki čudan način zavrtelo unazad, sede zajedno Romanov sin i Macin sin i Gorankin sin i Vedranina ćerka, samo su falila Mićina deca da se generacijski krug potpuno zatvori. I smeju se i vode neke važne razgovore. I liče na njih, društvo od pre 15 i 20 i 25 godina, i to ne zato što su njihova deca, već zato što sva deca na isti način sede na stepenicama uz more.
Život je, ma, šta da vam kažem. Jedan putić uzbrdo, nekoliko stepenika uz more, čovek preteruje kada traži više.
9 Comments
Amin vala!
Da znas da si u pravu i to kao novopecena mama svakog dana sve bolje razumem i shvatam i uzivam u tom saznanju. 🙂
E, ponekad stvarno znas da nas odmoris sa textom.
Pozdrav i hvala.
:))) Svima puno sunčanih i slanih pozdrava iz Dalmacije.
Tako se to pisalo u vreme razglednica? 😉
Život je čudesno lep, i jednostavan.
Sličnoj priči sam prisustvovao nedavno. Radmiline priče smo slušali, a njena osmogodišnja ćerka je bila tu da nam pokaže da su neke stvari zauvek iste.
Za ovo poslednje se u potpunosti slažem, mada je Braco rekao da je za život najvažnije ist i pit. Klinka pitala: “A na koji je to ispit mislio barba Braco?” 🙂
Stvarno lepo.
🙂
Odlicni su ti tekstovi Tanja!
Da nije bilo vaski u mojoj glavi ne bih ni znala sta sam propustila
pozz