asdf jklč

Sutra opet krećem u školu. Nova torba nije kupljena, poslužiće i stara ovih prvi par dana, dok težina knjiga ne pređe trećinu težine mog sina. Moram li da ponovim koliko mrzim školu, ili se sećate od ranije one moje katarze?

Važno je da polako savladavam svoje nove mašine. Vesić mi je mnogo pomogao, osim što ne znam kako se pravi taj quick launch 🙂 Dobro je da razumem šta je i koliko mi je to korisno, jedino što. Pusti, Vesiću, nema ništa od mene i Viste. Ta ljubav se ko kanda neće primiti, javi tamo gde treba.

Našla sam se, potpuno neočekivano, i na dve liste 5 blogova, hvala Avramu i Varagiću na pominjanju i svraćanju kod mene, u ovu sada već pustu kuću.

Nego, nisam to htela da kažem: otvaram kategoriju Dobre vesti. Zato što.

Gledam kroz prozor, gledala sam i s proleća kada je radila ona radikalska nesrećna firma iz Kaća, gledam kako se to radi. I mogu da uporedim. Prvo je ta nesrećna firma iz Kaća, čija nijedna mašina nije dozvoljena za upotrebu zbog emisije štetnih gasova već celu deceniju u Evropi, pravila sranja po mojoj ulici, sranja čije ime i glagol je trebalo da znači da popravljaju kanalizaciju. Radnici te nesrećne firme za kanalizacione radove iz Kaća, koja je obvijsli pobedila na nekom radikalskom tenderu, dovozila je radnike autobisima (izvinjavam se autobusu, kao takvom, tom plemenitom prevoznom sredstvu za prevoz više putnika) koji čak ni u Srbiji ne bi smeli da prođu tehnički pregled.

Iza svake mašine i prevoznog sredstva ove nesrećne firme iz Kaća, ostajala je masna fleka od ulja, a iza svakog radnika ove nesrećne kaćke firme za kanalizacione radove, ostajala je ambalaža od litarskog jogurta i dvolitarskog piva. Za masan papir od bureka po ulici ne garantujem, muva se tu raznog sveta.

Treba li da pomenem da je autobus za prevoz mučenika iz kaćke kompanije za dubinske radove, obavezno i uvek bio parkiran tako da se ni ono malo saobraćaja koji je mogao tuda da se odvija, odvijao otežano zbog parking pozicije tačno i ravno na ćošku, tačno i ravno da ne može čak ni pešak da prođe, a kamoli da neko vozilo vidi šta ga očekuje u raskrsnici.

Hvala izborima, kaćki trust radnika u majicama kaćke doo, završio je svoje prljave radove u mojoj ulici, obavezno neobeleženoj da su radovi u toku, odvezao svoje mašine za emisiju otrovnih gasova i prljanje pločnika uljem, i odjezdio u autobusu na kome bi i Goran Marković pozavideo da je samo imao prilike da ga vidi pre nego što je zaključio scenografiju za Ko to tamo peva. Era radikala u Novom Sadu se završila, bar što se mene tiče, obnovom kanalizacione mreže koja me se tiče.

I odem na more, Kaćani već otišli, i ostavim ulicu u početnim radovima razbijanja inače razbijenih trotoara i razvaljivanja inače razvaljenog puta kojim se vozim kući. I vratim se s mora, stanem na prozor i gedam.

Svakoga dana, tačno u sedam, dolaze radnici u čistim majicama na kojima piše Put invest, i marljivo započinju svoje radove, organizovano i brzo, kao da si negde, božemesačuvaj, u Evropi. Svakoga dana, tačno u 3, radnici odlaze sa gradilišta autobusima kojima bi se moglo putovati i na more (a ja verujem da se u gorim autobusima naša deca odvoze na ekskurzije), a za njima kreće baterija čistača, koja sklanja sa ulice, obratite pažnju: pesak, prašinu, razvaljene cevi, šut i po neku praznu ambalažu gaziranog soka.

Svakog popodneva, u sred građevine, prolazite obezbeđenim prolazima, uvek čistim i u datom stanju uređenim da ne slomite nogu ili ne umrete od smrada.

Divim se Put investu. Zbog njih otvaram kategoriju Dobre vesti. Oni su mi, nakon rezultata izbora u Novom Sadu, još plastičnije dočarali promene.

Skidam kapu Put investu. Čovek stvarno ne može a da ne poštuje takav napor. I takvu, toliko čekanu, promenu u Novom Sadu. Počeću ponovo da volim svoj grad.

asdf jklč? Ništa. Samo početna pozicija za učenje slepog kucanja, način kojim proveravam tastaturu.