Sunčana jesen života. Kogod je išao u školu u vreme SFRJ i domaćinstva, sigurno je radio bar jedan rad na ovu temu, bilo iz likovnog, bilo iz maternjeg jezika, bilo iz muzičkog.
Drugi put zovem socijalne radnike Novog Sada, jer imam tu komšinicu, bakicu, kad god je pitam kako je, kaže, E, evo na tri noge. Baka se jedva kreće, ali prošeta sa štapom. Dolazi joj kuma, isto tako stara ali vitalnija, unuk u vreme kada stigne penzija, i ostali tek onako i tek ponekad, veeeeoma retko.
Baka je počela da halucinira.
Prvi put je videla ovako debele crve na mestu gde je bio pas. Jer su joj bili jedan dalji rođak s kucom na ručku i, kad su otišli, na mestu gde je bio pas, ostali su ovako debeli crvi. Stoji na našim vratima i plaši se da uđe u svoj stan. Mm odlazi da je uveri da u sobi nema ništa, ugleda lepo postavljen sto za dve osobe, i čančić na podu, tamo gde je bio pas a sada su tamo ovako veliki crvi.
Dalji rođak je ovde ručao, ovde je ručao njegov pas. Mm odustane od uveravanja da nikog nije bilo, tanjiri fino postavljeni i čisti, netaknuti, ipak se ispričaju o bakinoj poseti, nekako mm je uveri da nema nikakvih crva i da je to samo senka.
Zovem socijalne radnike, kažem, dajte, neka se neko pobrine za ovu baku.
Niko, ništa, svi su šatro na godišnjem, čak i teta čije ime znam, koja je dobila taj predmet, našu baku kao predmet, zaprimila predmet pa onda otišla na bolovanje.
Naša baka opet bila prekjuče, digla na noge ceo komšiluk. Samo je nešto kvrc, a onda, kada se ponovo upalilo svetlo, njena kuma i kumina snaja su ležale mrtve, ovako, ukočene, baka pohitala po komšiluku da potraži pomoć. Pomoć, troje stanara sa donjih spratova je došlo, ali su kuma i kumina snaja nestale, baka se plaši da uđe i dalje jadnički doziva pomoć. Mene dozivaju komšije, jer, zaboga, tu smo, vrata do vrata, baka i mi, to je valjda, naša stvar.
Zovem kumu. Da uverimo baku da je kuma živa. Baka ne sluša kumu sa druge strane žice, maše telefonom pored sebe i viče, Ali ležala si ovako, mrtva i ukočena, samo je nešto kvrc, ja sam vas drmala ukočene i onda ste nestale, pa šta me svi sad ubeđujete da sam luda! Bila si ovde, mrtva!
Opet sam se razbolela od tuge, ujutru zvala tetu iz službe za brigu o starima, e, pa kad je ona bila na bolovanju, oni stvarno ne mogu ništa da urade ako ja ne pronađem bakine ćerke.
Ja da pronađem bakine ćerke.
Vraćam se danas u stan, baka čuje korake i otvara vrata sa sedam brava, Mislila sam da je moj unuk.
Ja mislim da je suviše rano za unuka, penzije su tek sledeće nedelje.
‘Šmi mater, koliko je ovo društvo nehumano. Sunčana jesen života, my ass. Zima. Zima – duga i hladna.
9 Comments
Uh to zvuci kao odmakli Alchajmer. Vreme za dom – samo je verovatno problem u tome sto se familija nece odreci potencijalnog nasledstva (stana) u korist njenog boravka u domu, a para da ga plati nema, a i da ima u domovima nema mesta…. Bedna situacija. Imali smo i mi jednu baku u zgradi, deset puta je zavrsavala u bolnici i deset puta su je vracali da umre kod kuce. Svoj stan nije imala, para takodje, porodicu je bolelo uvo, spala je na pomoc komsija…. tako to biva. Pomozi u okviru svojih mogucnosti, i probaj da ne dobijes cir zbog nepravde.
Sasha, vreme je za dom a i sve dole što si navela, verovatno stoji.
I mi smo verovatno jedini koji brinemo o njoj, a i mi smo tu samo kada je akutno, tj. kad nas potraži. Kad nam uđe na vrata bez kucanja, jbt, sa nekom nebuloznom pričom, nije ti uopšte prijatno. I postaje polako agresivna, jer je čvrsto uverena u te svoje fantastične priče, i, ako ih ne prihvatiš, ne možeš ni da je smiriš. ako je ne smiriš, nema ni tebi mira. I tako u krug.
Porodica, ako i naiđe, moguće da je zatiče kada je ima faze lucide, pa nema pojma šta se dešava, a meni glupo da stražarim kako bihuhvatila porodicu u poseti. A i stvarno se ne sećam kad sam ih poslednji put čula, ima sigurno godinu dana.
Pa, čoveče, valjda kada socijalna služba dobije ovakvu prijavu, mora da izađe na teren. Ili ne mora, ako su svi stalno na GO-BO (godišnji-bolovanje) 😯
Boli ih patka za babu… Bas kao i porodicu i unuka… Suncana jesen je umrla sa socijalizmom, ostalo nam je jedino vracanje sata jedan cas unatrag…
Nedavno razgovaram sa jednom starijom pacijenticom, a ona mi kaže: “Blago vašim starima, kod vas se oni još uvijek poštuju…”
Mislim se ja, kad bi ti samo znala…
Sad čitam tvoj post, još jedan primjer bešćutnosti rodbine, ti ljudi kao da nisu svjesni da ih starost ne zaobilazi, a ni bolest.
Lipa moja, bez namjere da dramatiziram, ni ti ni mm niste u stanju pomoći starici, Alzheimer je vrlo opasna boleština i s njom teško izlaze na kraj neupućeni.
Nabavi telefonski broj rodbine, pokušaj preko policije, objasni o čemu se radi, nazovi ponovo socijalnu, dramatiziraj ako treba, priprijeti da ćeš ih dati u novine ili još bolje tužiti, ako se vama što dogodi.
Vjeruj mi, osobe oboljele od te bolesti, ma kako krhke izgledale ili bile tjelesno boležljive, u tim trenucima paranoje odjednom dobivaju nadnaravnu snagu. Ne potcjenjujte situaciju, vaša nastojanja da pomognete su ljudska i to je OK, ali ovdje se ne radi o kupovini mlijeka i kruha ili pomoći u kućanstvu, starica je ozbiljno bolesna i treba STRUČNU pomoć.
Nadam se od srca da će te to uspjeti riješiti…
Slazem se sa Studenom. Bakici treba strucna pomoc jer je evidentno da postaje sve gore. Ja stvarno nemam reci da za vreme godisnjeg odmora nema nekog da preuzme slucaj. Mozda uopste nije losa ideja da se obratis policiji.
Mnogo mi je zao tih starih ljudi koji docekaju na kraju da ostanu potpuno sami. Ranije sam takve strahotne price slusala iz inostranstva, a sada je isto doslo i kod nas.
# Miroslave, jesi bio budan u tri ujutru “da vratiš kazaljke na časovniku za jedan sat unazad”. Ja uvek brinem kada nam to jave, spava mi se u tri ujutru 😉
# studena da nije tebe i Sashe, čak ni toliko ne bih znala – da je reč o Alchajmeru. Mislila sam da je A. samo neki ozbiljnijih oblik demencije. A ne i da uključuje paranoju i halucinacije.
Sad ste me još više uverile da moram da se pozabavim s tim, pa makar svaki dan zvala socijalne radnike da vidim kako napreduje njihov posao u vezi sa mojom prijavom. Moraće da popuste i da počnu da rade svoj posao.
# Milena, policija? Ne znam. Deluje mi drastično, prema toj svakako odvratnoj porodici koja ne brine.
Sama ne mogu da nađem ćerke, svakako, jer su obe udate i verovatno su promenile prezimena.
Ne znam. Naivno sam mislila, ako porodica iz ko zna kog razloga ne brine, da makar društvo ima tu obavezu. a ne samo komšiluk.
Mislila sam da se obratis policiji kako bi i oni nazvali socijalnog radnika, sto bi svakako moralo ubrzati stvari.
Sto ne vidis sa bakicom da od nje nekako izvuces telefone rodbine? Znam da si snalazljiva, mogla bi uspeti. Anyway, kakva je sada situacija?
# Milena, reagovali su socijalni radnici. Pronađena je unuka koja će da preuzme odgovornost i pobrine se da baka bude smeštena u dom.
Bar nešto.
Bakica, inače, već nekoliko dana živi sa dve žene koje ječe ispod stola i neće da izađu. Već je jako umorna od njihovog bezobrazluka. Čim ja uđem da ih oteram, one pobegnu kroz prozor. A visoko je, stvarno su lude da beže kroz prozor, kad ih baka lepo moli da izađu na vrata. Možda su veštice.
Oh, sta reci? Naravno, drago mi je da ce neko konacno preuzeti brigu o bakici. Nadam se da unuka nece cekati beskrajno dugo da pronadje odgovarajuci smestaj i pomoc.