Gubitak i dobitak

28

Vrednost jedne biljke

Veče kad smo se vratili iz Zagreba, prepuni utisaka i veselog čavrljanja, s osećajem uspeha i zadovoljstva. I pred vratima stana praznina: neko nam je ukrao bršljan sklonjen s vetra i hladnoće na terasi, prilično napredan što je manje važno i prilično pažen što se tiče mojih muškaraca, što je od ogromne važnosti. Razočaranje je bilo ogromno, čovek prosto oseti bol u stomaku kada ugleda prazan prostor na mestu koje je bilo ispunjeno, pa makar to bila i biljka. Sin je izjavio da je tužan, jer je voleo da gleda tatu dok ga zaliva. Muž je izjavio ono što nije za novine.

Vrednost jednog bića

Nekoliko minuta nakon tog saznanja, već sam raspakivala stvari i poklone, sin je razvrstavao knjige koje je doneo, pozvao me je moj otac, zadužen da čuva Hektora u vreme našeg odsustva:

– Ne znam to drugačije da ti kažem: Hektor je nestao.

Ja sam izjavila takođe nešto što nije za nežno uho i spustila slušalicu i stropoštala se na pod. Sin je pao do mene. Neko je morao da ostane gore, tu ulogu je izabrao muž. Zbog ravnoteže na svetu.

Malo buljooko, dlakavo srce sa vrckajućom guzom na čijem vrhu je raskošan rep i osobinama mačke i pamuka je nestalo, skoro dva dana ranije. Bol je bio nepodnošljiv. Kiša pada, valjda ga je neko prigrlio. Vetar duva, možda je ipak u nečijem stanu. Možda nije gladan, možda ga neko mazi, a možda… Svako novo možda nas je rušilo na pod, na tepih na kojem se tako vedro igrao. Igračke, mantilić za kišu i bundica za zimu, moje čarape koje sam mu poklonila za besomučno žvakanje i razvlačenje.

Noć koja je pala nije ni postojala. Samo se nešto crno sručilo na naše grudi i mi smo se trudili da ipak dišemo. Jutro je otpočelo rečenicom: Nema Hektora.

Ja nisam ni spavala.

Muž je ustao i rekao: Nema Hektora i vratio se u krevet.

Sin je ustao i rekao: Nema Hektora i odjurio u kupatilo.

Ja sam cele noći živela to saznanje, možda je i bolje što nisam spavala, jer znam da im je bilo teško kada su se susreli sa danom. U nekim situacijama je bolje kada treniraš srce, nego kada mu daš šansu da se odmori pa ga ponovo stegneš kad se setiš.

Vrednost jednog predmeta

– Stavi sat pre nego što kreneš u školu, kažem sinu i shvatimo da nema sata. Posejali smo ga već negde, po Zagrebu.

Treći gubitak, predmeta, ne tako jefitnog predmeta i ne tako bezvrednog iz perspektive emocinalne vrednosti, obično bi značio mnogo, ali stvarno, stvarno su nastali uslovi kada nas je sve bolelo dupe za to. Osim što je stvarno, ali stvarno neprijatno suočavati sa novim i novim gubicima.

I da gornji pasus ne bi bio potpuno neupotrebljiv zbog ponavljanja reči u nedostatku boljih, odmah da vam kažem: sat je pronađem u hotelu, prijatelji iz ZG su ga preuzeli već sutradan.

Vrednost po sebi

Sutradan je i Hektora doneo jedan čovek u veterinarsku stanicu, skeniran je čip i ja sam dobila poziv. I nije mi se obradovao kada sam ga preuzela. Prožimala ga je jeza, bio je mokar, disao je kao da ima dabra u plućima i delovalo je da ima upalu pluća. Šantao je na sve noge, nije mogao da stoji. Stomak mu je upao i mogla sam da osetim njegova rebra u naručju.

I smogao je snage da se obraduje svom dvorištu i smogao je snage da se uspe uz stepenice do stana i smogao je snage da se okrene od sreće par puta po svom omiljenom tepihu i smogao je snage da pronjuška sve prostorije u stanu. Onda se napio vode i našao ćošak da spava.

Trebalo mu je samo dva dana, pa da primim na poslu poziv od sina: Hektor se skroz vratio, otima mi čarapu!

Mnogo smo se grlili tih dana. Taj iznenadni, nepravedni, nepodnošljivo bolni gubitak najmanjeg člana porodice, podsetio nas je da ništa od toga što živimo nije palo s neba i nije tu zauvek i da svaki sekund života treba prigrliti nežno, jer je krhko sve što god dohvatimo. I tako nas je jedan gubitak opomenuo na to koliko smo zapravo bogati što imamo jedni druge.

Bršljan nije pronađen.

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com. U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme bilo gde odakle može da se radi kopirajting, analitike, strategije i konsalting na društvenim mrežama, kao i društveni aktivizam.

28 Comments

  1. I meni pripalo lose dok sam citao pocetak ove price, ali mi nekako na kraju lepse i lakse. Medjutim, jedino sto mi pada na pamet je: mozda i nije dobro celom svetu poslati poruku o tome da necete biti nekoliko dana tu i na taj nacin im dati do znanja da je sve na izvolte, makar to bilo cvece ili predivan pas koji je definitivno postao clan porodice !
    Drago mi je da je sada malo bolje i siguran sam da su muski vec smislili nesto lepo za popunu prostora gde je bilo cvecence…

  2. muskatla '67 on

    Meni cvece nazalost nesto bas i ne uspeva,ali jednom se desilo da sam uspesno gajila i negovala crvene muskatle.Rasle su u velikoj saksiji i bas sam bila ponosna na njih onako velike i lepe,na velike zelene listove,na lepo rasporedjene cvetove.Htela sam (sram me bilo)da ovu lepotu podelim sa stanarima zgrade u kojoj sam tada zivela.Iznela sam saksiju sa muskatlama i stavila je u ugao pored vrata.Svaki put kada bih izlazila i ulazila kroz vrata one bi mi izmamile osmeh na lice,dok jednog jutra…Muskatle su nestale,ostao je samo veliki okrugli podmetac?-bilo mi je zao,mislila sam zaista na druge ljude i na njihova nasmesena i vedrija lica kada ugledaju nesto lepo,ali,nasao se NEKO ko ne zeli da ga podsecaju da zivot moze da bude blagost i sreca i davanje sebe drugima.Taj NEKO nije shvatio poruku,pomislio je “gle,lepe muskatle,sto da ih ne uzmem?” Taj NEKO je spreman i da nesto vece otme od drugoga,a to je vec zabrinjavajuce!

  3. Apropo ‘ektora – ima tome kojih 15-ak godina kako je, već pred kraj svog psećeg života, usred zime, “naša” lesika krenula da beži od kuće – ostane otvorena kapija, ma šta otvorena, odškrinuta – ona mukica (već se teško kretala) otvori njuškom pa zaždi u Svet.

    Po povratku s’ posla sestra i majka “kuku lele gde nam je Džesi!” a Veličković::blože će čizme na noge pa ka gradskom parku – rutom koju je kučka poznavala i kojom je (sa sve prelaskom na zeleno svetlo na semaforu) često znala i sama da se prošeta kako u odlasku tako i u povratku iz šetnje.

    Landara Veličković::blože u zimski sumrak zavisno od lokaliteta doziva ili pak izvikuje ime “naše” ljubimice “Džesi, Džesi …” (sad zvuči patetično ali tada … momak od 25 … ehhh!). Nalazio sam je, kako kad, posle dan, dva, tri – uglavnom negde pri vrhu parka, kao što si i ti našla Hektora, mokru, izmorenu i izgladnelu, par puta nosio kući na rukama, češće, uz česte pauze za odmor, vraćao kući na povodcu … posle je zanemoćala – više nije mogla da se kreće … tada nije bilo čipova, nije bilo ni naznaka da će ih ikada i biti. Promenilo se vreme, sada ugrađujemo psima čipove da smanjimo rizik gubitka voljenog bića.

  4. # Deda, ne brini, imam ja čuvarkuće. Ali, to ne menja na stvari. Cveže bi nestalo verovatno i da smo bili tu.

    # Jelenaart, i mi smo ludi od sreće. A imam utisak i da je Hektoru laknulo. Jedino je moja mama bila malkice ljubomorna pa je izjavila: Želim da budem pas pa da me tretiraju kao čoveka 😛 Ova naša kućna tuga je od nje napravila filozofa 😉

    # muškatlo, pa ja sam i bašticu ispred ulaza bila sredila o svom trošku i u svom vremenu. A onda su počeli da gaze zasađeno cveće i da od gore bacaju pikavce. Onda su, najverovatnije, čistačice, prosule vodu sa hemikalijama za ribanje hodnika, preko jelke koju smo sa busenom kupili za jednu NG, samo zato da bi je posle zasadili ispred ulaza. Grozota. Posle sam digla ruke.

    A za raliku od tvog kradljivca, ovaj bršljan, čuj, bršljan – ima li šta jefitnije u cvećari? – pokupljen je zajedno sa pletenom ukrasnom saksijom u kojoj je bio smešten! Ne znam uopšte kakav treba da budeš čovek da ispred vrata ljudima odneseš cvet sa sve ukrasnom saksijom? Cvet? Biljku?

    # Veličković::blože, nama je čip zaista vratio psa. Verujem da je bio ukraden. I verujem da je vraćen jer je odbijao da živi. I imao je taj spazam, od stresa, mica mala, od kojeg je stvarno ličilo da će da mre. I, šta će onda pošteni nalazač, nego da ga ipak vrati?

  5. Sad procitah i komente i vidim i da se i to desavalo. Ako ima tih, evo nek dodje i nek mazne moje ispred vrata. Stvarno smrde.

  6. Isprepadah se skroz na pocetku… bas sam se rastuzila u momentu.

    Drago mi je da prica na kraju ima srecan kraj 🙂

  7. # Jelena, i ti imaš cveća ispred vrata. kakvo je vreme došlo, ja bih mu stavila čip 😛

    # Marice, kada sam pisala mailove prijateljicama, onda sam u prvoj rečenici rekla da je pas proneđen, a onda ono što sam imala potrebu da opišem. 🙂 Da se ne stresiraju ljudi bezveze. Ovde sam malkice obrnula.

    # Miroslave, bedno je misliti da je to bedno. Onaj ko ne razume i ne oseća da mu je pas član porodice, taj ne treba da ima psa.

  8. Iako sam znala priču o Hektoru ipak me opet stislo oko srca…lijep si post napisala, zaista lijep, tužan i ohrabrujući istovremeno…i pun nade: nadju se oni što treba da su nadju 🙂

    A bršljan…možda se i on “dobršljani” sa nekog susjednog balkona… 🙂

  9. Drago mi je da ste našli Hektora i sat. Znam kako je teško jutro posle takvog gubitka i kolika je sreća kada posle takvih situacija shvatimo koliko je lepo kada imamo jedni druge.

  10. # studena, bršljan bi mogao da dobršljani iz obližnje cvećare 😉

    # CyberCat, čovek je takav izgleda: nekad je potrebno da izgubi sreću da bi postao svestan da ju je imao.

  11. @ Miroslav:

    Ne, nego onaj koji smatra da mu je pas član porodice je normalno ljudsko biće sa empatijom koji (sa)oseća sa drugim živim bićima.

    Sa druge strane, postoje okrutni i egoistični ljudi koji misle samo o sebi, rade samo za sebe i u toj opsednutosti sobom, povređuju sve žive i sve živo oko sebe … i smatraju to normalnim.

  12. Odmah sam se sjetila kako ste mi par dana prije oduševljeno pričali o Hektoroviću i uplašila da kraj nije srećan.
    Sreća pa se nije adaptirao na okruženje ”poštenog pronalazača”.Iako neki misle drugačije (Miroslav), ukrasti psa isto mi je kao i proći pored vrtića, ugledati lijepo dijete, pa ga malo kući ponijeti jer ti se dopalo…
    Ovo sa bršljanom izgleda kao školski primjer ljudske pakosti, a saksija u koji je bio smješten očigledno je bila ključni faktor u procesu prisvajanja tuđe imovine.

  13. @miroslavu: kad se uzme u obzir da se takvi poput tebe nazivaju čovjekom, zaista nemam ništa protiv da me svrstavaš u pse. Biti u istoj grupaciji s takvima kao ti nije baš neki kompliment, a niti prednost.

    Moo, draga, ne zamjeri…

  14. Hvala svim poznavaocima ljudske duše koji su umesto mene odgovorili Miroslavu Ivaniševiću. Moj jutarnji pokušaj sam izbrisala, odlučivši da ga ipak ignorišem, a imala sam pametnija posla: Hektoru se piškilo.

    Ali, neka ostane za zapisnik:

    Hiljadu sitnih svakodnevnih rituala koje jedan pas unosi u porodicu, čine život te porodice sasvim jedinstvenim i neponovljivim. Zato što je to tako, pas prestaje da bude kućni ljubimac i postaje član. On, verovatno, to vidi kao čopor, mi, jer smo takvi, to nazivamo porodicom.

    Naš pas je član naše porodice i čini je baš takvom, kakva ona sa njim jeste i ona, da je pas nestao, više nikada ne bi bila ista.

    Zato sam srećna što sam koristila i to nesvesno, bez ideje da ću morati da je branim, jednu skoro jeftinu pesničku sliku kojoj sada dajem opravdanje: Hektor Hektorovič Hektorius Heksikus Seksikus Berlioz je predivno biće koje radosno i ljudski smatramo članom naše porodice. Nadam se da nam Hektor to ne zamera.

  15. I šteta što je čoveku zakržljao rep, inače bismo mogli uvek da znamo kako se čovek oseća. Ne bi morao to da krije milionima odbrambenih ljudskih mehanizama koji živote ljudi i njihove odnose čine tako komplikovanim.

  16. Izvinjavam se Mo , moracu da se raspisem, nesto me steglo u grlu.
    Kao mala imala sam tri psa ( ne u isto vreme), moj tata im je napravio pravu kucu od cigle, omalterisao je i imala je crvene crepljike :), pod lepom divljom starom jabukom.
    Svaki pas je imao svoje ime i bio deo nase porodice 🙂 .
    Evo sad se secam kako sam to otkrila… jednom prilikom vracali smo se sa dugog odmora, a jedan od njih nas je cekao desetak kilometara pre kuce 🙂 . Mozes zamisliti nase odusevljenje.
    U to vreme nije bilo mobilnih telefona pa mu nikako nisamo mogli javiti kada stizemo i gde da nas saceka 😉 .
    ….
    Danas nemam dvoriste, a moj sin je uporno zeleo macku. Ja sam se tome protivila. Jedne vise nema..kad sam prvi put pricala sa veterinarom u vezi te macke jer je imala povredu na ulici, on mi je rekao izmedju ostalog da je moguce da je neko sutnuo macku!? !?
    Rekla sam mu : Ne razumem, zasto bi neko sutnuo macku!???? Oporavila se od te povrede.
    …….
    Cesto je bezala…
    Cekali smo da se vrati.. patili
    par puta se vracala i jednog dana nije… Sin je patio zbog nje, ali jednog dana mi je ispricao kako on zna da je ona kod neke zene koja odlicno kuva. Ostavila sam da misli tako.
    Posle je zeleo macora i doneo ga u stan, samo sto je macor bio velicine- jedva u saku da stane, kao mis.
    Sad je veliki, mazan i pogledom prati nas svaki pokret. Svi ga obozavamo :))))

    Otkrila sam da macke imaju dusu, osecaju nas.

    Izvini na raspisivanju.

  17. Ma, nema frke, Jelena, divne su priče ljudi o njihovim životinjama.

    Ne znam da li si videla ovaj moj serijal od pre godinu dana?

  18. Nekad, zivot krene ko reka, nabujala i mutna nosi sve pred sobom, a onda je mirna i bistra spremna da te u narucje primi i osvezi svojom bistrinom.
    Pocinje na izvoru i zavrsava se na uscu, ko zivot.

    Sve sto se desilo, desilo se…

    Bitno je da se Hektor vratio.

    Bice jos brsljana,bar ima pelcera:)

    Bice i satova

    Samo da bude vremena

    Samo je web granica

    http://5do12.net/

  19. Maja Vesić on

    Maja (disguised):
    Sto su dobri ovi praznici, ima covek vremena i da se odmori i da cita…
    Sve pocne par dana ranije upoznavanjem nekih novih, potpuno Normalnih i prijatnih ljudi (kvalieti neprocenjive vrednosti), njihovog malog mirisnog vojvodjanskog Raja (hvala na divnom provodu :), nastavi se novogodisnjom shopping uvertirom i zavrsi negde u toplini dodunavskog novobeogradskog utocista uz jelku, klopu, film, vino, …
    Imala sam priliku da upoznam gospodina Hektorovica i prijateljstvo se rodilo vec posto me je, posle ture dobrog njuskanja, pustio u svoj svet.
    Odrasla sam uz pse, oni jesu ravnopravni clanovi porodice i tuga je pregolema kada ih imas, a onda nemas.
    Drago mi je da se vasa tuga na kraju ipak pretocila u radost.

  20. Draga Moo,

    Ne znam da li se inace bavis pisanjem, ali ti moram reci da bi sigurno bila veoma uspesna u tome! Bilo je pravo zadovoljstvo citati tvoju pricu (posmatrano iz ugla literarne vrednosti!), iako mi se, kao i vecini, srce grcilo zamisljajuci kako mora da ste se osecali u tim trenucima…

    A sada moram da priznam nesto sto me uporno proganja vec 25 godina. Kada sam imala 8 godina, uciteljica nam je nalozila da za 8. Mart svako od nas donese u skolu po jednu biljku u saksiji, od onih koje smo gajili kod kuce. U nasem stanu biljke u saksijama nisu obitavale, a moj je otac izricito odbio da kupi jednu “samo da bi ispunio hirove skolske uprave, koja planira da uredi objekat preko grbace roditelja”.

    Ocajna, krenula sam tog jutra u skolu i plakala sam, jer sam zamisljala kako cu biti jedina koja nije donela biljku i kako ce mi se svi smejati… A tada mi je to izgledalo jaaako strasno.
    Elem, prolazeci pored jedne od kuca u zajednickom dvoristima (koja nisu imala kapije), primetila sam predivan amarilis u velikoj saksiji, koji je neka ljubiteljka cveca s ponosom iznela iz zimskog boravista. Ni danas ne znam kako mi je palo na pamet i kako sam imala hrabrosti da udjem u to dvoriste i ukradem taj amarilis… Godinama kasnije je krasio skolski hol, i svaki pogled na njega mi je iznova raspirivao osecanje sramote i grize savesti, kojih se do danas nisam oslobodila.
    Zato se sada, javno, izvinjavam doticnoj gospodji, i svima vama koji ste, na slican nacin, jednog dana ostali bez svoje biljke, koju ste voleli i negovali, a cijom se lepotom neko drugi okoristio…

    Ana

Šta ti misliš? Reci! [Komentarisanjem na ovom blogu, saglasni ste sa Uslovima korišćenja]

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.