Buling. Kad smo mi išli u školu, to se zvalo “dečja posla” i stvarno nije bilo više od toga. Postojali su dripci, bilo je štrebera, mamine dece, dobre dece… Dripci su ostali dripci po zatvorima ili ulicama, štreberi su uglavnom zauzeli dobre, ili makar pristojne poslovne pozicije, a ostali, ostali tamo gde su bili – u zlatnoj ili manje zlatnoj sredini. Nejneprijatnije što je moglo da nam se dogodi bio je pokušaj da ti neko na Varadinskom mostu pokuša da proda ciglu, dok se vraćaš sa Đave. Ništa, kupiš ciglu za siću koja ti je ostala od džeparca i posle pričaš kako je bilo strašno i opasno.
Danas je nasilje među ljudima toliko razvijeno, da možemo da razlikujemo podgrupe:
- mobing – psihički (vodoravni) teror grupe nad pojedincem,
- bossing – psihički (vertikalni) teror nadređenog prema podređenom (koji novinari vole da izdvajaju kao jedini primer nasilja, nazivajući to paušalno i pogrešno mobingom, pa svaka kasirka, koja ne sme za vreme radnog mesta da ode u toalet jer im je šef smene zabranio, vrišti da je žrtva mobinga, isto kao i radnik koji je degradiran u poslovnoj poziciji, bez obzira da li se to desilo s razlogom nerada ili samovoljom direktora), i
- buling – vršnjačko nasilje u celom svom koloritu: psihološko, socijalno, verbalno i/ili fizičko nasilje.
Za razliku od prva dva oblika nasilja kojima su žrtve odrasle i punoletne osobe, poslednja, najugorženija grupa – deca – ostaju u zapećku interesovanja društva, dok ne dođe do nekog od primera, isključivo fizičkog vršnjačkog nasilja: do prebijanja srednjoškolca do pada žrtve u komu, dok se ne okači neki užasavajući video uradak zlostavljanja u školskom WC-u ili na, školi obližnjem, atomskom skloništu, dok ne ulete dvojica golobradih na prvi čas i ne prebiju dečka koji ih je iznervirao pre prvog školskog zvona…
Buling – da li se to maže na hleb?
Dok se to ne desi – buling ne postoji. Kada se to desi – zove se “naše društvo je bolesno, šta gledaju na TV-u, šta slušaju sa skupštinske govornice – nije ni čudo “. Kad se desi nešto zanimljivo za medije – krivo je društvo (uopšte), a predstavnici tog društva zaduženi za zdravlje nacije, uglavnom upiru prstom na prezauzete i borbom za goli život obuzete roditelje, koje po potrebi možemo zvati i nezainteresovanim stranama, posebno ako im je dete pronađeno u ulozi zlostavljača, a ne žrtve.
Ipak, istraživanja pokazuju da se 7% školske dece našlo u obe uloge: zlostavljača i žrtve, a da broj muških zlostavljača raste s uzrastom, kao i broj muških žrtvi. Posebna pažnja, retorička doduše, se obratila na porast nasilja među devojčicama, tako da se izdvaja i termin “ženski buling” ili “buling među devojčicama”.
Dobra vest je da čak 70% učenika tokom celog školovanja ne postane ni žrtva ni nasilnik, te se, shodno tome, svrstava u grupu “neuključenih”, ali se misli pre svega na odsustvo ličnog iskustva, pri čemu ne treba zaboraviti “iskustvo posmatranja” što je takođe svojevrsni psihički teror.
Dok zlostavljanje traje, učenici uglavnom nemaju kome da se obrate: nezainteresovani, slabo plaćeni i nesenzbilisani radnici škola, uglavnom ne reaguju doklegod zlostavljanje ne postane incident oko kojeg se okupe mediji. Do prisustva medija to uglavnom ostaje lična drama pojedinačnih porodica, bez obzira da li su im deca žrtve ili zlostavljači. Kada do medija dođe, škola upire prstom u roditelje, roditelji upiru prstom u prosvetare, novinari izveštavaju senzacionalistički bez nepohodnog istraživanja celog problema. U međuvremenu, dobar primer da se delikvencija isplati daju nam sudovi i Vlada (slučaj Uroš i slučaj Miladin).
Buling – to je nešto što postoji u novinama
Poslednji slučaj koji pratim par dana kroz vesti b92, odnosi se na dramu devojčice drugog razreda osnovne škole, koju su zlostavljale drugarice iz odelenja, o čemu je, konačno, porodica zlostavljane devojčice obavestila inspekciju i medije, a publika požurila da linčije zlostavljačice od devet godina, s posebnim akcentom na roditelje.
S velikim u žasom pratim i komentare koji redom, njih 90-tak, poziva na linč roditelja čija deca su se našla u ulozi zlostavljača, previđajući, pri tome, nekoliko važnih stvari:
- nije utvrđeno šta se tačno događalo, odnosno, mediji su preneli samo jednu stranu priče, priču žrtve i njenih roditelja
- deca od devet godina, koja su zlostavljači, takođe su žrtve (sistema, nerazumevanja, nedovoljne pedagoške, roditeljske ili psihološke brige…)
- deca – zlostavljači postaju još veće žrtve javnim progonom koje se odvija na komentarima vesti na b92
- jedini zlostavljač je školski sistem (konkretna škola, konkretna učiteljica, konkretna pedagoško-psiloška služba škole, konkretni direktor) koji su – svi listom, u nemoći ili nebrizi, dozvolili da problem i jedne i druge strane eskalira do neizdržljivosti i slasti krvožedne publike.
Nerado bih stala na bilo koju stranu, raspolažući samo informacijama koje su dostavljene u vesti b92, sa tendencioznim naslovom da izazove revolt. Ali bih, svakako, podsetila da deca uzrasta od devet godina ne smeju biti etiketirana kao dželati i delikventi, da je problem vršnjačkog nasilja problem odraslih članova društva i da je, stoga, društvo odgovorno da radi na prevenciji, na prepoznavanju i priznavanju problema i, konačno, na rešavanju problema.
A šta društvo čini?
Iz ovog primera i ovakvog izveštavanja, a po svoj prilici i pod pritiskom medijske pažnje, neće moći da se utvrdi, na primer, da li je kod devojčice označene kao žrtva bilo pritajene agresije kao pokretača za agresiju druge strane? Da li je potrebna pomoć i zlostavljačicama? Odnosi među ljudima, pa i među decom, nikada nisu u potpunosti jednosmerni, već bazirani na principu interakcije.
Strašna mi je pomisao da je neko dete od devet godina trpelo višemesečnu torturu od svojih vršnjaka, ali sam izgleda jedina kojoj je strašno da čita raspoloženje nacije prema drugoj strani, u ovom slučaju već novinarski potvrđenim dželatima. Pominje se psihijatrija, oduzimanje dece roditeljima, zatvor za maloletne siledžije…
Da ne govorimo o tome da je mesto radnje locirano, da su imena objavljena i da je strašno veliki broj posmatrača koji će decu, u ovom slučaju označenu kao siledžije, obeležiti ako ne za ceo život, onda svakako za vreme trajanja školovanja.
I niko ne primećuje to zlostavljanje – da je problem samo primećen, a potom ostavljen gomili da se sladi i da je pečat na neku decu udaren. Nijedna strana u ovom slučaju ne dobija pomoć, jer je od njihove drame napravljena predstava za javnost.
Prosto me sramota od ovakvog društva. Pogledajte te komentare, “opipajte puls nacije” i kažite šta vidite.
Slični tekstovi:
- Predlozi za reformicu školstva
- Mobing: kako grupa razara jedinku
- Buling: konjske snage u rukama konja
12 Comments
Ono što generalno vidim u poslednjih 10-ak godina je tupost i neosećajnost – ne mogu da se setim sada boljeg izraza za stanje u ovom našem (verovatno i drugima, ali u ovom živim) društvu.
Sve jača senzacija/impuls su potrebni da bi se uopšte nešto primetilo a kamoli pokrenulo.
Pokušaji samoubistva (koji se snimaju kamerom), tuče i razbojništva, buling / mobing i nadasve agresivno jevtino novinarstvo koje gornje koristi kao povod za vesti i članke – današnja je svakodnevnica.
I nije kriza (za sve) kriva, a ni ratovi – krivi smo mi, ovo društvo, loše školstvo što nas ne uči da je onaj do nas (u klupi, kancelariji, autobusu) isto ljudsko biće, sa osećanjima, empatijom, potrebom da bude prihvaćen i shvaćen, potrebom da bude ravnopravan učesnik sa nama u životu.
Kako se to uči? Ne znam, ja sam to nekako naučio. Koje političare izabrati i koje zakone doneti? Ne znam, jako bih voleo da mi to neko kaže.
Samo znam da ovako ne valja … da će se granice gurati i gurati i da će masi / rulji biti potrebni sve jači impulsi – a ti impulsi će doticati i povređivati sve veći broj ljudi.
Pa, eto. Kratko i jasno. I ja. I svi koje znam. I mnoge koje ne znam. Ali, to je manjina, šta li?
Razmišljajući o tim komentarima, dobila sam inspiraciju da posle sto godina odem na sajtove pressa i kurira, da vidim šta tamo kaže vox populi 🙂 Mislim, ako čitaoci sajta b92 ovako misle i govore, šta li je sa čitaocima pressa?
Ijao, izabrala sam tekst o hapšenju Stajkovca. Čoveče, stigli su do osnovne škole, javili su se i njegovi drugovi iz klupe, i oni kojima je ostao dužan pre 15 godina, i oni kojima se nikada nije dopadala njegova frizura, i oni kojima se nisu dopali rezultati izbora za miss programa Mi jesmo anđeli…
Saznali smo kako se zvala nekadašnja žena ili devojka i šta je volela da pije i gde on voli da jede…
Impulsi, dobro kažeš. Samo da su što jači, jer lako oguglamo.
Teška tema ali pod hitno mora da se rešava. A poduži komentar na ovo ću ispišem kasnije.
Samo ću dodati, da nije obrazovanje samo obrazovanje.
Ima nešto i u vaspitanju.
Ali kad imaš reforme u školstvu takve da se samo radi na usvajanju znanja a ne toliko više na vaspitnim metodama, onda dobiješ svašta.
@ Moo: da, to je (na žalost) teška manjina.
Nas (= blogomanijake) prosto zavara prostranstvo u kome imamo parče male livade (što ne mora da budu blogovi: posao, društvo gde srećemo ljude slične nama) pa mislimo da je ceo svet takav.
Avaj, mi smo samo mali, malecni procenat od celog.
Što se posete Presu / Kuriru tiče … ko te je terao? 🙂
@ Etotako: naravno da ima u vaspitanju; nisam ni mislio da će samo školstvo da reši takve stvari, ali je to, kako kažu, dobar početak.
Sve ostalo dolazi iz kuće.
Odmah ću se složiti s Dejanom: tupost i neosećajnost društva u cjelini, to je izvor takvih devijacija. Živimo u doba u kojem su individualizam, egocentričnost i konzumeristička gramzljivost postavljeni na sve pijedistale. Zašto smo nekad imali jači osjećaj zajedništva (meni se čini da definitivno jesmo)? Jer nas je Tito tako učio? Ma ne bih rekla da se to da samo tako ”ugraditi”, kao plomba u zub. Sociološka slika društva općenito je bila drugačija i jednostavno smo odrastali kao jedinke u društvu u kojem su postojali neki moralni orijentiri i način života – ne samo po sili zakona, represije i kazne.
Zatvaranje očiju pred takvim problemima, sve dok ne dođe do gornje granice tolerancije, je naravno loše, vrlo loše. Međutim, problem predstavlja i postavljanje donje granice tolerancije. Eto vam priče ”s mog kauča”:
Djeca dobe zadatak izrade zajedničkog projekta iz prirode. Skupi se 8 djevojčica, malo rade, malo se zezaju, malo švrljaju po kući. Među njima je dijete učitelja iz škole, pomalo hiperaktivna curica koja je uvijek prva tamo gdje se treba ”izboriti za sebe”. Ponekad tako i pregazi druge, ali ništa strašno. Ima naviku neprekidnog tužakanja svih za bilo kakve tričarije, pa je djeca ponekad pomalo nastoje izbjeći – čisto da ne ispadne neka glupost radi koje imaju potrebe da se opravdavaju, a da ni sama ne shvaćaju šta su i da li su uopće nešto loše učinili. U jednom trenutku djevojčica ode u toalet, a ostale curice smisle šalu i sve se sakriju iza velike kutne garniture. Dakle imamo: veliki dnevni boravak, stol na kojem se radi, kutnu garnituru, hodnik od 2m i toalet – prostor u kojem u 5 sekundi pronađete apsolutno sve, a kamoli ne sedmero djece. Curica se vrati i počne histerizirati da su je namjerno ”isključile”, da je zadirkuju …. Sljedeći dan moje dijete dolazi uplakano iz škole i objašnjava mi da smo (budući da se sve odvijalo pod mojim krovom) optuženi za učeničko nasilje!?
Dakle, imamo situaciju škole i sredine koju se nastoji hipersezibilizirati na učeničko nasilje. Imamo ”genijalnu” pedagošku metodu koja djecu poučava da trebaju učiteljima i pedagogu reći sve što se dešava i zatražiti pomoć kako bi se nasilnici identificirali i preodgojili odmah u startu. Međutim, imamo i djece koja vole izmišljati priče jer imaju potrebu stalno biti u centru pažnje. Imamo jednu mamu koja tvrdi da je njezina curica žrtva nasilja i 7 majki koje apsolutno ne dozvoljavaju da im se djeca optužuju za dječju igru. Usput, tih ostalih 7 curica uopće nisu neka ”ekipa”, jednostavno su djeca iz istog razreda koja su se složila da zajedno budu u grupi jer su htjele napraviti najbolji rad, a sve su među najboljim učenicama. I to su bila djeca od 9 godina koju se neprekidno bombardira poukama o nenasilju. Ni s 11 nisu nasilni – ali nema šanse da bilo kome u školi (a neki vjerojatno i roditeljima) kažu bilo što. Upasti će u probleme tamo gdje ih nema samo zato jer žele razgovarati s odraslima koji su se potpuno pogubili između donje i gornje granice tolerancije.
Pouka pričice: i hipersenzibilizacija na učeničko nasilje opet je koncentrirana samo na jednu stranu, na žrtvu, na njezine osjećaje, stavove i viđenje cijele situacije. Opet je jedan ego središte kojem se sve treba posložiti po njegovoj volji. I takvih ega ima u razredu 25, pa puta broj razreda, pa broj škola … Prenaglašeno je individualno pravo na ovo i ono – s time da se nasiljem smatra i ako se netko požali ”rekla mi je da sam blesava” (ne radi se o stalnom teroru omalovažavanja, nego o usputno izrečenom u nekom razgovoru, recimo o filmovima), o tome se onda raspravlja nadugačko i široko na razrednim satovima i riječ ”blesav” je time poželjno potpuno izbaciti iz vokabulara. Pogubili smo se skroz između neba i zemlje 😉
# etotako, reforme u školstvu… kad to čujem – odmah vadim pištolj 😛 Reforme su se uglavnom svele na to da se napravi naizgled što više promena, ali da se sve staro konzervira. U tom procesu su sve zainteresovane strane zbunjene: nastavnici, deca, roditelji… Mislim i da su ministri prosvete, svi osim Gaše Gneževića, bili zapravo zbunjeni ljudi koji su frustracije iz svog nesrećnog detinjstva pokušali da izleče tako što će napraviti nove generacije još frustriranije dece.
# MM, poznat mi je slučaj i hipersenzibilizacije na vršnjačko nasilje, uglavnom je prisutno u školama koje su ušle u Unicefov program protiv nasilja u školama i roditelji su prilično nesrećni od stalnog kritikovanja dece za najmanju sitinicu, jer se, usled nestručnosti i nepoznavanja problema, izgubila granica između nestašluka koje pripada tim godinama i pravom nasilju. Zato što su to ispale kozmetičke promene. Nije dovoljno da primetiš bubuljicu i iscediš svaku čim se pojavi. Da bi imao čistu kožu, moraš i da promeniš navike u ishrani, u svakodnevnoj nezi kože… Potom, nije nevažno i ko “cedi bubljice”, itd, da ne davim sada sa ovom ničim izazvanom analogijom.
Mi smo se kao društvo u celini negde jako iskvarili, zato nije dovoljno da ukazom proteramo nasilje iz škola, mi moramo stalno da se menjamo i da tragamo za vrednostima koje su u većini slučajeva proterane iz svakodnevnog života.
Ali, znaš, kada imaš društvo u kojem pravda nije ista za običnog čoveka i za uglednog sportistu, za incident i sticaj okolnosti i za namernu kriminalnu radnju, onda ne možeš očekivati i da nalepnica na školi “Stop nasilju” može da donese bilo kakvu promenu.
# Dejane, to je taj trip kada se krećeš, pa čak i u prostranstvu interneta, zapravo u malom krugu istomišljenika čije “malosti” nisi svestan – a ljudi se uvek pronalaze – i pomisliš da su to mišljenje i stavovi koje delite, vladajuće mišljenje i stavovi. Onda, kada dođu izbori, jako se iznenadiš.
Na primer, ja nisam poznavala nijednu osobu koja nije bila za promene pre 2000. A Milošević je ipak dobijao izbore. Nisam znala nijednu osobu koja bi glasala za Maju Gojković i radikale, a ipak je Maja Gojković bila gradonačelnik (ne -ca) u mom gradu.
Tako danas ne znam nijednog roditelja koji je nezainteresovan za svoje dete, a ispada da je tako puno takvih.
Imao bih bas puno toga da kazem na ovu temu, ali sam siguran da i pored stanja u kojem se nalazim ( a nalazim se jako losem stanju, ne samo zbog skolstva generalno), pogorsacu sebi ne ovaj dan, vec narednih mesec dana.
No ne mogu ostati imun.
Ono sto mogu jeste da se potrudim kao jedinka i kao profesionalac da doprinesem boljitak na sve moguce nacine. Na zalost, u praksi se primenjuju i neke metode koje u startu budu osporavane od samog drustva, pa se recimo desava da projekat “Skola bez nasilja” nema podrsku same okoline i drustvene zajednice kao i lokalne samouprave osim sto su im puna usta i ovog i slicnih projekata. I to samo iz jednog jebenog razloga: politicki marketing na koji pada nepismena masa, a moramo prihvatiti cinjenicu da je ona brojnija od ove druge “pismene”.
Onda dolazimo do vaspitanja: licnog, kucnog, porodicnog, drustvenog i inog…
Onda ja poludim jer ne mogu da se zaustavim jer je tema jako kompleksna i moze me odvuci na jos hiljadu strana, pa cu se ovde zaustaviti i do ponedeljka traziti mogucnost kako da resim jos hiljadu teskih slucajeva gde svaki je gori od predhodnog, bez pomoci drustva koje se “zaklinje” u sistem, zakon, demokratiju, transparentnost, mogucnost javnog i dostupnog informisanja sve u sesnaest bez bilo kakvih pretenzija.
Odoh sad da se ubijem po ko zna koji put !
# Eh, deda, uvek se braniš od ovih tema i uvek se ožučiš. Ti bar imaš tu privilegiju 😉 da si u duploj poziciji, i roditelj i direktor. Sigurno znaš kako je teško s obe strane. Verujem da jeste. Meni je dosta i ova jedna.
Jeste, a ne mogu da izmerim gde mi je teze?
Zaista teška tema, a kako već godinama živim u inostranstvu a od nedavno imam i malo dete koje već ide u jaslice a za par godina će ići u obdanište i školu sve te teme vezane za vaspitanje i društvo/okolinu me sve više opsedaju.
Moram priznati da me vest na B92 nije iznenadila. Sigurna sam da takvih slučajeva ima još oho-ho ali ovaj je eto isplivao u javnost. Podsetio me je na neka lična iskustva još iz obdaništa i osnovne škole kada su deca još tada (početkom 80-tih i to u jednom malom vojvodjanskom gradu) bila nasilna, kada su dečaci fizički napadali devojčice a o verbalnim uvredama na račun jedne “ćorave” drugarice da ne govorim. Tada su pak izrazi buling i mobing bili nepoznati a takvo ponašanje nije bilo sankcionisano.
Primer od Mastermind iz Nemačke (?) me je zapanjio. Da li se takve naduvane stvari često dešavaju kod vas ili je ovo ipak jedan redak primer? Nas roditelje ovde uče da se ne mešamo u bezazlene dečije nestašluke nego da učimo decu da sama rešavaju svoje “probleme” koliko god je to moguće.
# Maja, pa vi ste već do jaslica stigli 🙂
MasterMind je iz Hrvatske. A te naduvane stvari se dešavaju stalno, otkad se pravimo da smo senziblisani na vršnjačko nasilje. Uostalom, MM bi ti mogla reći više. O Dedi da i ne govorimo.