Moda je prolazna, samo je stil večan

4

Policija u Nemačkoj je zabranila svojim zaposlenima da nose  odeću marke Fred Perry i još nekolicine robnih marki koje su meni nepoznate. Navodno, Fred Perry i ostale pominjane marke su omiljene i neonacistima, kupuju se preko njihovih online šopova kao must-have i predstavljaju deo njihovih obeležja, a, uzgred, proizvođači se nikada nisu javno distancirali od svojih kupaca koji mnoge od ovih robnih marki nose razvrstano po grupama koja ih definiše: neonacisti, skinhedi, ulični huligani…

fred-perry-znakNakon ovog poteza berlinske policije, PR kompanije Fred Peri je izjavio da je jedan na hiljadu kupaca ekstremni desničar. I ostali proizvođači su izrazili nezadovoljstvo ovakvim obeležavanjem, navodeći da su njihove firme “čiste”, a sve to nakon što je policija donela ovu odluku, jer je u jednoj od akcija praćenja neonacističke grupe u javnom okupljanju, policijac u civilu imao majicu koja se asocijativno vezije za pripadnost estremnim desničarima, što je naišlo na osudu javnosti.

Možda će se nekome ova odluka berlinskog šefa policije učiniti ekstremnom, rigidnom ili besmislenom, a meni je ona probudila asocijaciju na činjenicu da kod nas policija nije ograničena u izboru privatnog odevanja, što mi je razumljivo, ali isto tako nije ograničena ni da službene automobile zaodeva insignijama pravoslavlja.

Da li i vama to smeta? Odakle pravo našoj policiji da stavlja krstove na retrovizore i da li bi isto bilo normalno da kače “anti-radar” CD-e ili slike golih žena na haube?  Čija su to vozila, majka mu stara? I čija je to policija?Ili su ova pitanja istinski izlišna imajući u vidu šta sve ostalo policija sebi dozvoljava / joj je dozvoljeno?

Ili, da se prosto poslužimo parafraziranim sloganom kompanije Fred Pery: moda je prolazna, samo je pozicija sile večna.

Fred Peri za početnike

Smatra se jednim od najvećih igrača tenisa svih vremena, koji je je osvojio sve najvažnije teniske turnire.  Kreator je polo majice namenjene tenisu, a njegov dizajn se sastojao od posebno izabranog materijala – pamučnog pikea, kroja kratkih rukava, s kragnicom i kopčanjem spreda. Znak na levoj strani, lovorov venac preuzet sa starog wimbldonskog znaka, postao je zaštitni logo, a 1952. godine, kada je promovisana na Wimbldonu, postigla je ogroman uspeh. Do kraja pedesetih, u ponudi je bila samo bela varijanta, da bi se tokom šezdesetih pojavila u svim kolornim varijacijama, a izvan teniskih krugova, nosili su je tinejdžeri, potom skinhedi, a u novije vreme indie-klinci, koji je nose zakopčanu do grla.

Lovor je naš prevod latinske reči Lauraceae, odakle i izraz: lauerat – pobednik.

Print Friendly, PDF & Email
Share.

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com. U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme bilo gde odakle može da se radi kopirajting, analitike, strategije i konsalting na društvenim mrežama, kao i društveni aktivizam.

4 Comments

  1. sta ko nosi kada nije na duznosti je njegova stvar, stoga je odluka berlinske policije totalno idiotska. ponasati se kao da je sluzbeni auto tvoj licni auto je, isto tako, totalno idiotski i treba da bude kaznjivo. medjutim, o tome nema ko da vodi racuna.

  2. # bslp, a i ti si tu, povremeno 😉

    Zabavila me je ova informacija, tačno nisam znala da se odredim prema njoj. Napravila sam neku analogiju – da li je nekom javnom službeniku, policajcu u ovom slučaju, dozvoljeno da privatno nosi lančić na kojem je privezak svastika, na primer? Mislim da bi to bilo wierd.

    S druge strane, nepoznata mi je povezanost robne marke Fred Perry sa ultradesničarima, tako da mi je i to wierd.

    Činjenica je, takođe, da neki poslovi zahtevaju širu “posvećenost” da tako kažem, bilo bi neobično videti nastavnicu latinskog kako privatno hoda sa šajkačom i u odeći ratnika iz Prvog svetskog rata 🙂 ili predsednika države kako se privatno odeva u žensku odeću, a opet, domen privatnog spada u garantovana ljudska prava.

    Ali mi, svakako, smeta da vidim nešto lično na automobilu koji pripada policiji. Pa makar to bile i prve cipelice bebe nekog policijaca okačene o retrovizor.

  3. Policajac u civilu je imao tu majcu na sebi tokom akcije pracenja grupe huligana? Ironicno je da okidac za ovakvu odluku bude jedna sluzbena situacija koja je uz to sasvim logicna – pa nece valjda da prati grupu neonacista obucen u frak ili narodnu nosnju? Medjutim ako je ovo izazvalo tako zestoku osudu javnosti, onda je to verovatno samo neposredan povod ali ne i pravi uzrok nezadovoljstva onim sto policija oblaci u privatno vreme. Mozda je problem umesanosti policije u ove i ovakve grupe privatno, stvarno dovoljno velik da se poreznici sa pravom pitaju koga to placaju da preko dana nosi jednu a uvece drugu uniformu? A mozda je jos i veci i dublji. Ne znam, samo kazem.

    Policijac je jednako javni sluzbenik kao i predsednik drzave, ministar privrede ili sudija okruznog suda. I ne kazem da mi je ta slika prijatna, ali u sustini – javno izrazavanje licnog verovanja ne moze biti zabranjeno jednom javnom sluzbeniku a drugima ne. U nasoj zemlji uopste ne postoji opsti standard sto se javne odgovornosti tice, tako meni smeta i to sto gradska vlast slavi neku od nedavno modernu slavu Novog Sada. To iskljucuje sve nevernike i sve pripadnike drugih vera koji placaju tu istu vlast da postoji i funkcionise u tom gradu. Svi placamo da bi samo neki od nas osecali da su adekvatno predstavljeni u toj vlasti i da bi nekima od nas bilo upriliceno javno slavlje za praznike do kojih drzimo. Nije bas fer. To je isto kao da se Mileticevom spomeniku permanentno pridoda krst u ruci ili oko vrata – nacin da se suptilno odvoje jednakiji od manje jednakih. E, a ovakvih primera ima sijaset, pa mislim da je problem sistemske prirode, tj – imamo li mi u Ustavu ikakvu odredbu povodom ove teme? Sme li recimo predsednik na javnom skupu da pozeli narodu da ga “bog blagoslovi”? Sme li uopste da dodje do toga da bilo koja gradska vlast instalira u centar grada spomenik ideoloski kontroverznoj licnosti? Da li je ok da se jelka u javnim ustanovama ukrasi za jedan a ne i za drugi Bozic? I sta na sve to da kazu pripadnici drugih vera, ili ne-daj-boze ateisti, no pun intended? Da li bi bilo skandalozno na radnom stolu u kancelariji nekog ministra videti slike porodice i uramljenu ikonu? A da li bi bilo strasno videti ikonu na zidu te iste kancelarije? Ili na ulaznim vratima? Ili u holu doticnog zdanja? Gde prestaje javno a pocinje privatno i gde prestaje ili pocinje sloboda izrazavanja licnih ubedjenja? Ove teme su suvise komplikovane da bi bile ostavljene svakom pojedinacno na razmatranje i odlucivanje – zato mora postojati neko opste tumacenje, opsta direktiva. Hocu da kazem dok se ne regulisu svi oblici licnim verovanjem usmerene upotrebe javnog vremena i javnog dobra – i to jednim potezom, jednom uredbom – verovatno nema puno smisla baviti se pojedinacnim slucajevima jer problem je mnogo dublji i ne moze biti lecen samo simptomatski.

    A jesam preterala? Inace delim tvoj sentiment – neprijatno mi je kad vidim te privatne predmete javno istaknute, u zavisnosti od toga sta simbolizuju nekad mi je neprijatnije a nekad manje neprijatno; ali svakako sve dok izaziva reakciju, znaci da tu postoji problem koji trazi resenje prihvatljivo za sve.

    Da sam ja sef, javni domen bio bi jedno monotono more bezlicnosti – neobelezeno ikakvim i icijim verovanjima i ubedjenjima, neoptereceno simbolima i znacenjima. Prava pravcata administracija, dosadna ali efikasna jer se bavi onim sto joj jeste a ne onim sto joj nije posao.

    • # Sasha,

      Da sam ja sef, javni domen bio bi jedno monotono more bezlicnosti – neobelezeno ikakvim i icijim verovanjima i ubedjenjima, neoptereceno simbolima i znacenjima.

      Neki dan sam pričala sinu, pažljivo i nesigurno u odnosu na iznenadni svojevrsni konzervativizam koji sam pronašla u sebi, kako smo mi nekada u školi nosili uniforme i kako su naši nastavnici nosili uniforme. Što je on bio zaprepašćeniji, to je moja vatrena naklonost prema toj uniformnosti bila veća. Ne sećam se da li sam volela da nosim uniformu (i na njoj ušiven amblem škole, BTW), ali se sećam da smo to prihvatali kao stanje stvari. I bili smo jednaki od spolja, a razlikovali smo se po proseku ocena. Ne po robnim markama farmerki i ne po aktulenosti mobilnog telefona, već jedino po znanju. Dobri i loši đaci, to je bila podela koje se sada sećam sa setom, omatorila sam.

      Ne bih da se udaljim suviše od teme, ali takav konzervativni pristup toj javnoj insitituciji – školi, meni bi danas prijao iako verovatno ne bi mogao više da se primeni, najmanje i pre svega u ime ličnih sloboda.

      Kod nas su mnoge stvari neuređene, pa tako i razgraničenje ličnih naklonosti i domena javnog posla. Gradske slave su bez ikakvog problema ušle na velika vrata skoro svih opština jer, niti je zabranjeno, niti je dozvoljeno. To, prosto, nije zakonima definisano. Međutim, definisana je jedna stvar, da sve bude još zamršenije – slave pripadaju bićima, a ne stvarima, a ipak osveštavamo i skenere iz tehnologije XXI veka 😛 i dodeljujemo slave gradovima čiji građani i poreski obveznici nisu svi srećni u vezi sa tim.

Leave A Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.