Kad je ona uspela da donese tih par suvih grančica na oluk ispod našeg trpezarijskog prozora, ne znam. Primetili smo je kada je počela da se oglašava u rano jutro, gu-guuu-gu i izgledalo je kao da živi sa nama, pod istim krovom. Potpuno smo se srodili s njom, smenjujemo se na prozoru i ponašamo budalasto.
Gugutka. Divna, nežna, sivkasta ptičica nalik golubu, ali mnogo, mnogo krhkija, sa crnim okama uokvirenim belim. Ova naša izgleda i nije neka domaćica. Napravila je svoje šlampavo gnezdo koje joj nikako ne bi prošlo da je to isto pokušala na krošnji drveta. Ovako je, od našeg oluka, dobila temelje, pa je samo napravila malu prostirku i snela dva majušna, bože kako mala, jajeta. Bela.
Možda nije domaćica, a možda i njen mužjak nije rođeni arhitekta, ali su otac i majka za primer. To što mi znamo da je priroda to tako uredila, da ona leži na tim jajima 16 dana, bez hrane i pića, ne pomaže da ne ludujemo. Eno ga moj muž kako joj baca semenke i mrvice, eno mi ga sin kako niz krov pokušava da joj sipne vodu i eno ja, kako vrištim, napravićeš im poplavu i uništiti kuću! Eno nas one kišne noći kada nas je probudio vetar i užasna kiša kako virimo kroz prozor na njihov skromni dom i brinemo šta je sa porodicom. Čovek stalno zaboravlja da je priroda sve uredila.
S nama je već nedelju dana, družićemo se, valjda, još toliko. Konačno sam saznala da se mužjak i ženka smenjuju, da od večeri do jutra na jajima leži ženka, a od jutra do večeri, mužjak. Kolikogod da sam pratila stanje u našem gugućem komšiluku, nisam uspela da ih uhvatim na smeni. Mada, istina, svako malo nam se učini da nam je košinica oslabila, biće da je tada već tatu zamenila majka.
Sad se plašim da je priroda uredila da će nam otići, kad se mali izlegu. I nadam se da ću biti tada kod kuće – ne samo zato što nikad to nisam videla uživo, kad se mali ptići izlegu, već i zato što su to naše ptice. Ipak se nadam da nećemo toliko zabrazditi i da nećemo stražariti da nam male ne odnesu svrake ili sojke i da nećemo ostvariti prvu ideju da im napravimo nekakvu zaštitu od ostalih ptica i nedajbože mačaka koje bi naše ptiće poželele za obrok.
Mislimo se, ako ova porodica vidi šta smo sve spremni da učinimo za nju, možda će se u narednom ciklusu gneždenja, kad jednom mali ptići odlete u svoj život, vratiti da ponovo sagrade dom kraj našeg doma.
Bože, kakva sreća da je ptičji grip zamenio svinjski. Da li bismo znali da se radujemo ovom dokazu prirode, da je ova porodica prošlog proleća pokušala da se nastani kod nas?
Za sada smo zadovoljni što svinje ne prave gnezda.
12 Comments
Been there done that, doduse sa golubovima koji su se nastanili bukvalno u zardinjerama na nasoj terasi, u nedeljama dok smo sa Jovanom bili u Bgd-u.
Secam se da smo se u tom periodu vratili kuci u Kg (Jovana imala malu pauzu u terapiji), pa smo tu boravili nekoliko dana dana, a golubovi su se veoma iznenadili kada su nas videli. Pa ipak, nisu ostavili jaja. Naravno, mi smo ih hranili, ostavljali vodu i sl, a bogami uspeli i da ih vidimo i kako se smenjuju.
Nazalost nismo videli trenutak kada su se malisani izlegli (komsinica koja je obilazila stan ih je fotografisala), ali nisu ziveli dugo, ne znam za razloge.
# Dinke,
i ja sam imala utisak da smo mi iznenadili naše gugutke. Znaš, nas nema na tom prozoru, to je krovni, tako da se niko (u normalnim okolnostima, naravno) ne kači na njega. Ali, kad smo ih čuli, pa kad smo nagrnuli da ih gledamo, sećam se kako se ptica okrenula i gledala nas belo tim crnim okicama, u fazonu, ko ste sad pa vi?! I šta radite na krovu????
Ptići bi trebalo da ostanu u gnezdu još oko tri nedelje, ako ih ne pojedu svrake ili mačke. Možda su… eh. Navodno, golubovi brzo ulaze u novi ciklus parenja i nošenja jaja, baš zato što im malo ptića preživi i to zato što ih pojedu druge životinje, a ne zato što umru od neuhranjenosti.
Al je mene ovo pogodilo 🙂
Pogotovo što vas mogu zamisliti, tako otkačene oko tog prozora!!!!
# et,
mogu da mislim kako te je pogodilo. ti si sad u toj fazi 😉
A treba da nas vidiš na tom prozoru, stvarno! 😛 A ako slučajno svi sedimo u dnevnoj sobi duže od pola sata, obavezno neko pita: A, jesmo proveravali skoro gugutku?
I, onda opet, svi skačemo da proverimo. 🙂
🙂
Ako sve uspešno prođe, odnosno klinci se izlegnu, odrastu i polete 🙂 sva je verovatnoća da će i naredni put želeti da na istom mestu naprave kućicu 🙂
Kod mojih roditelja su se godinama na istom prozoru nastanjivali i ispratio sam odrastanje goluba koji je otkako se izlegao za samo 2 nedelje počeo da leti 🙂
U međuvremenu su otkrili da mogu da sa donje strane uđu u krov i tu sada žive godinama tako da ih više ne vidimo, ali znamo gde su 😉
# ola, tanja.
# Marko, e, pa onda dobro – valjda će sve proći kako treba. Muž se bio spremio da napravi maskirni krov 😛 da onemogući uljeze da vide ovu porodicu, a sve pod ljudskom pretpostavkom da će roditelji svakako znati gde su svili gnezdo i gde su im deca. Sin utvrđuje razlike u boji perja i veličinama crne ogrlice koju imaju oko vrata, da naučimo da razlikujemo tatu od mame. Ja sve mislim da je vreme da se opustimo i pustimo prirodu da radi svoje.
Nego, da l’ se kod vas izleglo? 😉
😀 😀 😀
divno!
Uopste ne mogu da se setim dal’ sam videla golubove i gugutke ovde, u Strazburu….
A nemaju cak ni obicne vrabce, one nase male, sive, nego neke crne pticice s zuto-narandzastim kljun, al’ barem lepse pevaju od vrabaca.
Do vraga, stvarno mislim da nisam videla gugutke! 🙂 Ima li ih uopste u Francuskoj ….?
P.S.
Javi kad se izlegu 😉
Već godinama imam porodicu lasta u kutiji od roletne. Neki dan sam jednom detetu pomogla da poleti sa balkona. 🙂
E jesi me raspekmezilaaaa… :)))
U starom stanu smo imali drvo koje je bilo jako blizu balkonu i u njemu su se isto ugnijezdili gugutka i njen odabranik.
Bila su mi to najdraža jutra, kad sam ko kakva okorjela voajerčina promatrala kako se maze i paze 🙂
Dolazili su svake godine, a ja sam zahvaljivala nebesima što se Kokolo nije odvažio skoknuti u susjedstvo (čitaj drvo) da napravi malo reda (ili razrijedi redove).
Sad kad sam pročitala tvoju priču osjećam da mi zaista nedostaju… 🙁
Pingback: MOOŠEMA » Blog Archive » Kao golubica (I)