Ministar za (kulturu) i medije je objavio da će pružiti pomoć socijalno odgovornim medijima u ova teška vremena krize. Ta vest bi bila optimistična iako se iz opisa uslova za pomoć iz aviona vidi koji medij će biti pomognut, da nije delatnosti koje ovo ministarstvo pokriva a nalazi se u zagradi, bukvalno.
Ministar za kulturu je otišao na privremeni odmor, da bi ministar za medije mogao da radi svoj posao. Ministar za kulturu je pozavrtao slavine da bi ministar za medije mogao da pomogne ugroženim medijima.
Teško je pobrojati sve uspehe ministra za kulture od početka ove godine, pre nego što ne konačno i neopozivo rešio da se malo odmori od kulture, ali setimo se samo nekih: ostavke čelnih ljudi Beogradske filharmonije, Narodnog pozorišta, Narodnog muzeja. Odluka o povratu državi 40% sopstvenih prihoda koje ostvare budžetske ustanove, zbog čega pozorišta mogu komotno da stave katanac. Zavrtanje slavine pozorištima za nove projekte i svodeći ga na plate koje prima čak oko 50% onih koji ništa ne rade, jer nikada nije donet Zakon o pozorištu. Obustava finansiranja Belefa, držanje Sterijinog u neizvesnosti do poslednjeg časa.
Konačno prevara izdavača: poslao je izdavačima na potpis ugovore koji sadrže određeni iznos za otkup knjiga po konkursu, a potom, umesto potpisanog ugovora i para, poslao izdavačima nove ugovore koji sadrže iste odluku o otkupu istih knjiga, ali za 50% manje novca. Uz novi ugovor ne ide objašnjenje, samo uputstvo na propratnom papiru bez zaglavlja i potpisa, na kojem stoji, u bold ćiriličnom fontu veličine 16, kako izdavači imaju postupiti.
Iz ovoga je jasno zašto je ministar za kulturu otišao na odmor, i zašto je ministar za medije postao tako aktivan u pomoći socijalno odgovornim medijima: pa, neko mora da prećuti ono što ministru za kulturu nije zgodno i da javlja samo ono što ministru za medije odgovara.
7 Comments
A za Petnicu nema para – kad je još obrazovanje (i to talentovanih, van standardnih srednjoškolaca) bilo bitno ovoj državi …
# Vesiću (to je drugo ministarstvo 🙂 ) ali je simptomatično odakle se zahvata: tamo gde ima inače najmanje para i odakle bi mogla jednog dana da zapreti opasnost: ovoj zemlji ne trebaju, to je dugoročni plan očigledno, obrazovani, znatiželjni, mudri i natprosečni mladi ljudi.
Koncept države se ne bi održao.
Da, znam da je drugo ministarstvo (udubio sam se u priču), ali svejedno, imaš JEDAN budžet i JEDAN interes države, odnosno, trebalo bi da bude.
No, nije.
Na našu štetu.
Nisu problem pare, makar što se izdavaca tiče. Tu sam malo upućeniji pa mogu da kažem da je generalni problem neefikasan zakon i zbog toga je kulturna polikita nedefinisana. Privatni izdavači pored toga što pokušavaju da zarade novac, isto tako obavljaju i kulturnu delatnost. Problem dolazi pri izboru knjiga za otkup: šta je to što biblioteke otkupljuju? Ranjeni orao? Gde su enciklopedije i leksikoni? To je kvaka – nepismeni bibliotekari i bibliotekarke koji nisu čuli za Getea, Mišaela Bitroa ili Anri Mišoa naručuju knjige? Ok, ako će nekom biti lakše, neka ovu što sam napisao nazove kultur-fašizmom, ali je to tako.
Što se pak pozorišta i ostalih kulturnih institucija u državnom vlasništvu tiče, tu imam rezerve: kada to postanu privatne institucije onda će se ozbiljnije shvatiti trošenje namenskih sredstava!
Petnica – od toga niko sem učesnika tih školi nema koristi – neki genije tamo smisli nešto, to se patentira i ja ako hoću to da koristim, moram da kupim ono što sam već platio kao poreski obvezink :). Igranka bez prestanka, ali privatizacija je mama svega, s tim da država ne ispunjava infantilne zahteve. Ipak je sve tržište.
# Miloše, ne razumem te:
Problem su i pare, što se izdavača tiče. Država je definisala pomoć izdavaštvu kroz otkup knjiga i to, za razliku od susedne Hrvatske koja radi to isto, kod nas pod uslovom 35% rabata koji je izdavač prilikom prijave na konkurs dužan državi da da (Hrvati otkupljuju knjige po maloprodajnoj ceni koju je izdavač formirao).
Potom, u krajnje sumnjivoj i netransparentnoj proceduri, bibliotekari prave svoj spisak, a komisija svoj, pa se usaglašavaju oko naslova za otkup. Ok. Izdržali smo i to, tu mogućnost za korupciju i mogućnost da knjige koje pominješ nikada ne budu otkupljene, jer se bibliotekari pozivaju na literaturu koju im čitaoci traže, a oni traže Ljiljanu Habjanović Đurović.
A onda, konačno, kada te sumnjive odluke budu donete, onda se, protivno uslovima konkursa, menja iznos i država DIKTIRA uslov da joj izdavači prodaju knjige, u stvari, po proizvodnoj ceni (umanjivanjem provbitne cene s rabatom za novih 50%). Problem, dakle, jeste (i) u parama, bar što se izdavača tiče.
O kulturnoj politici ili Zakonu o kulturi, prosto me je i sramota da to pominjem. Dokle god toga nema, ministri će se menjati, isto neće raditi ništa i to će im odgovarati.
Možda bi mogli i da zabrane kulturu. Da ukinu to ministarstvo, da ga lepo svedu na medije kao što već i jesu i da se okanemo ideje da se time bavimo. Još bolje, da bude kažnjen svako ko pokuša da napravi neki kulturni događaj, osim Exita i Guče, naravno, kulturu treba svesti na ove dve stvari, poneko Dugino poselo i mnoštvo Festivala vina i paprikaša, da se mi više time ne bismo zamlaćivali, i sebe i poreske obveznike.
I mislim i da smo na dobrom putu da je zabranimo i proteramo iz života, i države, sudeći po članovima Upravnih odbora koje je predložio SPS za kulturu u prestonici. I to je sve u redu.
Da, malo sam bio neprecizan: naravno da pare jesu problem, ali ne onaj glavni. Od para se kupuje hrana :). Kada bude postajalo konkurentno tržište, moći će i lepo od knjiga da se živi. Tada može da se krene i na exyu tržište pa će i kulturi i izdavačima biti bolje.
Madiji=mafija tačka.
Exit i Guča su komerijalna stvar, monopolistička u suštini. Koliko god da svi plitkoumni neoliberali podržavaju i Guču i Exit ne mogu se oteti mišlju da su to dve najnepovoljnije manifestacije po našu kulturu – i ti galimatijasi su u branši kulture, ali nemaju isti tretman, niti prihode kao recimo, izdavači.
Uvek napominjem da nije probelem samo u ekonomskom monopolu, ekonomija tresne pa je tresnula, to nikad nećemo doživljavati kao duhovni identitet. Ali ako u kulturi posoji monopol pa se sroza na trenutni nivo, to mora da se odrazi i na kulturni identitet.
Kada pominješ tolike festivale, samo da dodam: to je strašno, karnevalska kultura je na redu, za knjige ionako niko nema vremena…
# MIloše,
Slažem se s tobom i usamljeni smo u tome. A, i: gde smeš to da kažeš glasno?!
To su nepovoljne manifestacije za kulturu jer, kao što kažeš, naizgled pripadaju kulturi, a zapravo su zabave za narod od kojih samo pojedinci, kratkoročno, imaju koristi, a građani u njih više ulažu nego što gradovi i građani dobijaju nazad koristi.
To da je Novi Sad na mapi žurki u svetu mene uopšte ne impresionira: u grad se slije nekoliko desetina hiljada gostiju koji uglavnom spavaju po kampovima u vlasništvu organizatora, u stanovima izdatim na crno, plaćaju pivo na čiju višu cenu se takođe ne plaća porez, sve se dešava u sivoj zoni ili u zoni džepa organizatora. Nemam ništa protiv da neko ima tako unosan biznis, ali sada se već lecam kada čujem koliko je gradu to važno, toliko važno, da se za to, za tri dana, izdvaja više nego za sve programe gradskih kulturnih institucija zajedno, godišnje.
A karneval je ono što zaslužujemo. Tako su se ljudi zabavljali u srednjem veku. I to je u redu. 😉