Mene to istinski čini srećnom. Kendo.
Ima ta jedna feministička divna pesma koja mi nije pri ruci ali koja, na njegovo pitanje Šta si danas radila, dušo, iz njene vizure kaže kako je danas
skidala paučinu sa njihovog vremena,
usisavala njihove strahove,
brisala prašinu sa njihovih najdivnijih uspomena,
prala sudove njihovih tuga i
popravljala brave kovčega njihovog sećanja
i, kada sve te divne radnje nabroji, on je pita: Ali, šta si radila, šta si radila danas, dušo?
Jednom sam imala velike goste kako se to kaže, a muž mi je bio zauzet već nekim sajmom. Dogovorila sam vreme za dolazak tako da stignemo sve (kafa, priča, tračevi, kolači — popodnevna laganica), pa da ja idem na trening. Onda sam se obukla, uglavnom se kendoke pripremaju kod kuće zbog komplikacije odevanja i neadekvatnosti prostora garderoba, i stala odevena nasred dnevne sobe da pritiskam goste da odu.
Ne znam šta bi ranije trebalo da bude tako važno da zbog toga ispratim goste, obožavam goste. Ili da tako odevena uđem u lift, gde su sve te komšije koje te gledaju s mešavinom čuđenja, sumnje u tvoj zdrav razum i prijateljske znatiželje, ja obično volim da ostavim utisak građanke. Arogantne, uglavnom, a ne da misle da smo u nekoj sekti, kao što misle.
Ipak.
Sinoć sam opet išla sama. Muž već negde poslom. Ne znam šta bi me ranije izvuklo iz kuće kad jednom završim s poslom, ne volim više da izlazim. Ali volim kendo.
I, šta sam ono htela da kažem? Kad sam se vratila, srećna i izzenirana, izmušinirana, iznirvanisana i potpuno stondirana od uživanja, čekala sam muža da mu pričam kako je bilo. Te radili smo ono, pa smo radili ono, pa smo malo radili ono, ali smo najviše radili ono.
Pa me u čekanju muža i pripremi da mu priiiiiičam kako je bilo, nasmeje neki slučaj, kao što je tvoj – ti što ovo čitaš moj nevini čitaoče – da ti kažem a šta smo to radili i koliko to mora biti da zvuči blesavo: nakon zagrevanja u kojem se, oko stotinu puta rade osnovni zaseci, prvo smo u vrsti radili men, jedno 100 puta, onda kote-men, takođe 100 puta, pa onda je moja grupa početnika radila kirikaeshi, jedno 50 puta.
Onda, kada sam izgubila jedno litar tečnosti, dobila dva nova žulja na levoj šaci i jedan između prstiju na desnom stopalu, onda sam, potpuno zenovana, čekala da pričam mužu kako je bilo, samo da me pita: A, šta si radila danas, dušo?
Šta sam radila?
ponavljala pokrete
ispravljala greške,
ponavljala pokrete,
nemaštala zaseke
ponavljala pokrete
oslobađala desnu ruku
nameštala pokrete
osluškivala ruke,
ponavljala pokrete
terala noge da osluškuju mene
ponavljala pokrete
radila sam… šta da ti pričam, dušo, kad sve znaš.
Ali, šta si radila, šta si danas radila, Moo?
Usrećila sam se.
Otišla sam tamo gde ranije nisam odlazila uvek ophrvana svakidašnjicom (što bi rekao pesnik umesto da kaže bila na poslu, stavljala veš u mašinu, širila veš, kuvala, spremala sto, peglala veš, usisavala, vozila dete negde i bila vedra mužu), tamo gore u zen o kojem ne znam ništa, u neko savršenstvo kojem stižem, tamo, visoko i privilegovano, tamo u svet koji me čini srećnom sa produženim efektom, tamo gde
ZABOLE ME BAŠ.
25 Comments
Odličan pet 😀
Mnogo više nego što će more nas ikada uraditi 🙂
E, a sad nešto za tebe, # Dejane: večeras me mm na sto divnih načina zove da provozamo bajkove, a ja neću, hoću da pišem na blogu koliko sam srećna. Još od juče 😛
Nije svaka rekreacija za svakoga. Prosto.
leeeeeeeeeeeeeeepoooooooooooo……… 🙂
# sanjeeeee! pa otkud već? 😛
Jedva čekam da mi dođeš na trening i da gledaš. Možda i ti poludiš, znaš da smo se mi primili samo od gledanja i da sam doživela katarzu veću od bilo kog pozorišnog nazovi čina, gde se očekuje 😉
Moram saznati da li ovo čudo postoji kod nas 🙂 Divno je čitati ovakav post a i smješkati se dok te zamišljam kako tako obučena ispraćaš goste i sablažnjavaš komšiluk.
# Kristina, mnogo je smešnije kada nema gostiju i kad skačemo po kući. Ili kad slažem na podu hakamu (donji deo opreme), a Hektor vedro navali na pantljike, pa kad vrisnem prema njemu jedan kiai, on podvije rep i pobegne pod sto, gledajući me iz skrovišta sa nevericom 🙂
Mislim, ja toliko problema sa birokratijom i administracijom u poslednje vreme imam, da me je sami anđeo u vidu studene i njenog pitanja, a kendo? dotakao i odveo da vidim jedan trening. Ponekad mi se čini, da mi nije tog divnog pražnjenja, da bih mogla da puknem. Taj pritisak mora negde da izađe 😛
Lepo.
Ja sam s tae bo presla na jogu i ona me ispomera tako da imam onaj blesavi osmeh na licu ko stjuardesa da sam.
# gR, iskrena da ti budem, ja sam pre par godina glupavo odabrala nešto što se predstavljalo kao FIT-YOGA od čega sam bila toliko nadrdana po nekoliko dana, da me je mm molio da više ne idem 😛
A trebalo je da bude neka “mekša” varijanta vežbi i u nekom ženskom fitnes klubu, kao, da me ne opterećuje suviše jer sam bila bez kondicije. Kad ono, najobičniji nestručni aerobik od kojeg su me boleli zglobovi i vrat, i nije bilo ni j od joge.
I dan-danas mi je smešno kako sam pomislila da to nešto što se zove fit yoga, može da ima bilo kakve veze sa jogom. tako da nemam nikakvo iskustvo sa njom.
ali, ako se smeješ kao stjuardesa, onda smo dve stjuardese.
Di sad da me počešeš po leđima eno rastu mi krila 😛 (da anđeo, hehe)
Drago mi je, lipa moja, da pišeš ovako nadahnuto o kendu, možda i ti usmjeriš kakvu zalutalu dušu na put ka nirvani, jer to su pravi lanci sreće 🙂
Ljubim te u to oko bistro 🙂
# studena, što se mene tiče, imaš taj anđeoski prst koji me je dotakao, makar preko tastature. A tu su i krila, šta te briga ako ti lepo stoje 🙂
Sunce moje, ne znaš koliko sam ti zahvalna i koliko često mislim na tebe i naše zimske priče.
Eee, Moo, nemoj tako da otpisuješ vožnju biketom 🙂
To “nije baš za svakoga” tako često čujem, i obično su u krivu.
A i između bicikle i posta ti izabrala post … ihhhh, bre! 🙂 Nemoj to da ti se ponovi, barem dok je ovako blistavo vreme 🙂
# Dejane, blistavo vreme?! Bajkove ćemo na jesen. I, nadam se da mm neće pročitati ovaj tvoj dobronamerni savet 😛
Blistavo, blistavo, nego šta.
Znaš onaj osećaj kada se probudiš u 6 – 7h, baciš pogled kroz prozor, a ono sunčano nebo? 🙂
Nisam meteopata, ali to je mnogo dobar osećaj 🙂
# Vesiću, to je moje doba dana, definitivno. I, šta? Predlažeš da sednem na bajk čim otvorim oči? 😛
I da ostavim komp tako samog? 😉
Pa kako da ti kažem, ja mogu da ustanem u 5h ujutru (ili ujutro) SAMO kada idem na vožnju .. i to bez kompjutera 😉 pa ti vidi 😛
# Dejane, ujutro ili ujutru – dublet. Ali, nećemo se valjda zamarati takvim stvarima po blogovima? 🙂
a ja u pet ujutru mogu da ustanem UVEK kad sam pod stresom 😉
Bit će još zima i još ljepših priča 😉
# studena, sačuvaj me Bože takvih zima 😉
LOL 😛
nitko nije rekao “takvih” 🙂
Sorry što nezvan upadam: Ja mogu u 5 AM da tužno napustim krevet JEDINO kad sam pod stresom.
Uzgred, ovde je nekako fina atmosfera, totalno opuštajuća, što mi toliko odgovara da pravim presedan – nekako kao da se u gradskom autobusu otimam za sedište.
Slobodno me izbaci “iz vozila” zbog ma kog zato.
# Dragane, ma jok! Super, samo dođi, dobro si došao. Prijatno je ovde, zato što dežurne neprijatelje koje zatičem u back-officeu brišem (baš mi fali ovaj jedan, jako posvećen, ne javlja se već tri dana, brinem da mu se nije nešto desilo). 😉
Sjajno, za 200 gr. kafe i buteljku “merlota” dogovorićemo se naknadno!
Vidi šta je sa tim enemijem, ponekad nam nedostaju više nego prijatelji.
bravo poštovana
mužjaci još ne znaju da matrijarhat živi
zaboravio sam ono važnije:
tekst je odličan.
Doziran – taman, i duhovit i pismen i lekovito poučan.
Blagodarim
🙂 hvala