Pionirska zakletva

8

Danas, kad postajem pionir

Dajem časnu pionirsku reč:

Da ću marljivo učiti i raditi,

Poštovati roditelje i starije

I biti veran i iskren drug

Koji drži datu reč.

Da ću slediti put najboljih pionira

Ceniti slavno delo partizana

I napredne ljude sve

Koji žele slobodu i mir.

Varijacija zakletve moje generacije. Osim ovih partizana, ovo je bolje od 10 zapovesti. 🙂

Pa, idemo onda ovaj rad:

P – pošten

I – iskren

O – odan

N – napredan

I – istrajan

R – radan.

Drugovi i drugarice pioniri, čestitam vam što ste postali dobri ljudi.

Z-D-R-A-V-O!

ZDRAVO, ZDRAVO, ZDRAVO!

***

Kakve vam ovo uspomene budi?

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com. U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme bilo gde odakle može da se radi kopirajting, analitike, strategije i konsalting na društvenim mrežama, kao i društveni aktivizam.

8 Comments

  1. masheenka on

    Na dan polaganja zakletve (1985.g.) sam od nervoze i treme pokvarila rajfeslus na cizmama. Iako smo znali da je Tito umro, pod parolom “ZIVIO DRUG TITO” smo svi nekako ocekivali da bas nama u skolu udje i prisustvuje nasem ulasku u pionire.
    U Omladince nikad nisam primljena, jer se sve to raspalo prije nego sam ja dosla na red.
    I dan danas, zahvaljujuci horu u kojem pjevam, nema mjeseca maja (4. i 25.) da negdje ne nastupamo u njegovo ime. I jos uvijek s ponosom nosim svoju originalnu crvenu maramu sa prijema.
    🙁 svima nam je potreban osjecaj pripadnosti necemu, i ja se grcevito drzim ideja pionira i nacije koju nam jos uvijek ne dozvoljavaju – Bosanac/Hercegovac.
    Posto odoh u politiku, sad se lagano povlacim a svima vama preporucujem ovaj YT uradak!
    http://www.youtube.com/watch?v=Q1E-lBpZfRg
    Smrt fasizmu!

  2. Meni budi najlepse secanje na vreme kada sam putovala u Pionirski grad autobusom sa decom.postojala su tri autobusa Zaba, zeleni, Cokolada, braon i Krempita, bez.
    Kasnije su moje cerke dobile pionirske marame u Pionirskom Gradu u Kosutnjaku.
    Kad je moja starija cerka dobila maramu, Minja Subota i ja smo vodili program.Jer uvek je uz dobijanje marame isao i program.
    No sledece godine, kad je moja mladja cerka dobila maramu…nazalost neki drugi glumci su vodili program i secam se da se moja Ljubicam jako, jako naljutilana mene i rekla mi je;
    “Milicu volis vise..njoj si vodila program”
    Eh…
    Tada je bilo reda u ovoj zemlji.Imali smo crveni pasos.Putovali smo bez viza svugde.Moj otac nikada nije bio u KPJ..ali je bio uspesan knjizevni prevodilac i pisac.I sahranjen je u Aleji znamenitih gradjana.Danas je tako i kus i repat.
    TITO je izmislio nesvrstane i zastitio nas je od rata.
    On je bio bonvivan i ziveo je tako, ali je i njegov narod putovao, i ziveo.
    Tajkuni nisu postojali.
    Nismo bili gradjani drugog reda.Intelektualci su tada bili na ceni.
    U nasoj zemlji gostovale su najvece Operske zvezde, ali ne one na zalasku.
    Baletski igraci, glumci…slikari…
    Osnovan je Jazz Festival, na koji su dolazili najveci muzicari, Bitef, Bemus..Bili smo Evropa.
    Ivo Andric je dobio Nobelovu nagradu.
    Imali smo kucu na moru i svake godine sam tamo provodila celo leto.
    TITO je bio mala beba za ove nase danasnje vladare.
    Sve sto je on prisvojio za ceo zivot, oni uspevau za jedan mandat.
    On nije slao mlade ljude u NATO ratove.
    I da ne gnjavim vise…ovo je bia moja asocijacina na Pionirsku maramu.

  3. Bwuaahhaaa,

    podseti me kako sam pre neki dan odustao od pokušaja da klincima (sin 8 i ćerkica 4 godine) objasnim zašto dečaci i devojčice u nekom hrvatskom “dečijem” filmu na školskoj priredbi nose istovetne uniforme, crvene marame i plave partizanske kapice sa petkorakom … kad bolje razmislim da sam onda imao mogućnosti da saznam o Svetu delić onoga što je mojoj deci danas na klik mišem … ihhhhh

  4. U moje vreme verzija je bila malo drugačija.
    Danas, kada postajem pionir,
    dajem časnu pionirsku reč,
    da ču marljivo učiti i raditi
    i biti dobar drug,
    da ću ceniti sve ljude sveta,
    koji žele slobodu i mir!
    Bio je to veliki dan za sve nas koji smo imali tu čast da postanemo pioniri. Dobijali smo svoje predvodnike i ponosili se pionirkom maramom i kapom…

  5. Miša Kengur on

    Podseća me na vreme sreće.

    Bio sam dete, imao dobre drugove, izvanrednu učiteljicu i kasnije dobre nastavnike, gomile sekcija, predškolski čas, takmičenja, fudbal u školskom i posle škole.

    Mir. Sve je bilo mirno. Nije bilo rata.

    Išli smo na more.

    Bio sam zaljubljen, prvo u drugaricu iz odeljenja i nešto smo kobajagi bili par – dopisivali smo se i pričali više nego ostali dečaci da drugim devojčicama. Bio sam presrećan!

    Imao sam predivnu drugaricu na moru, u Dubrovniku. Obožavao sam je. Svakog leta, jedva sam čekao da se ponovo vidimo. Jedne godine smo se i kao malo zaljubili i čak i poljubili. Nismo znali kako se to radi, ali smo se na kraju ipak nekako cmoknuli. Sreći nikad kraja. Nejni roditelji su pravili najbolje srdele, najbolju robu, najbolje sve, sveže iz jadranskog mora koje smo gledali sa verande.

    Dobio sam nagradu Tesla i Pupin na kraju osnovne.

    Plakali smo kad smo se rastajali i kretali u srednju.

    Naredne godine je bio poslednji put da sam otišao u Dubrovnik. Tereza Kesovija je plašila decu ispred Kneževog Dvora i Katedrale da im četnici žele zlo, da će ih pobiti, da svi moramo da se borimo za nezavisnu Hrvatsku. Nije mi to bilo jasno, došao sam na more iz Beograda u kojem niko nikog nije mrzeo. Odrastao sam uz stihove pionirke zakletve, ceo život je bio u tom tonu. Kako bih ikoga mogao da mrzim zbog nacionalne ili narodne pripadnosti, boje kože, istorije? Jedini negativci su bili Nemci, a i oni uglavnom samo u filmovima. Moj deda je tri puta ranjen u ratu, bajina sestra je poginula, veliki deo porodice je izgubio živote za slobodu i nezavisnost, za bratstvo i jedinstvo, za mir. Svi smo želeli mir i slobodu, za nas i za sve ljude širom sveta.

    Te godine sam poslednji put bio u Dubrovniku.

    Devojčica koju sam voleo… Nikada je više nisam video. Počele su bombe da padaju. Moj dalji ujak je poginuo, prva žrtva u Dubrovniku. Ona se prisilno odselila u hotel sa porodicom, jer su bombe padale i po kućama. Jedna granata je oštetila i našu porodičnu kuću – granate valjda nisu birale po “nacionalnoj pripadnosti”. Do tada, a ni godinama kasnije, nisam imao nikakvu “nacionalnu pripadnost” – bio sam Jugosloven kao i što sam bio od rođenja.

    Posle jednog hotela prešla je u drugi. Kako znam? Zvao sam. Zvao sam sve moguće telefone, pokušavao sam da je nađem. Veze su se polako gasile. Zvao sam 050 za Dubrovnik. Kasnije, kada su veze sa Dubrovnikom prekinute, sam zvao preko Sarajeva. Da, preko Sarajeva. Okrenem Sarajevo, pa odatle Dubrovnik. Uspevalo je jednom u nekoliko pokušaja.

    Hotel u kojem je bila, Libertas, je pogođen. Više puta. Zapaljen. Urušen.

    Imali smo 14-15 godina. Sve se smrklo. Svet se rušio i srušio.

    Preživela je. To smo saznali kasnije. Mnogo kasnije.

    Njen tata, ispostavilo se kasnije, nije bio Hrvat. Nije to bilo važno pre rata, ili nismo znali da je nekima to važno. Ja to svakako nisam znao, jer nisam znao ni za te podele. Znao sam za narode i narodnosti, ali nikad nisam zna da je neko *stvarno* Srbin ili Hrvat ili šta već. Znao sam da je njegoš bio Crnogorac, da je Karađorđe vodio prvi srpski ustanak, i znao sam da su vicevi o Bosancima. Nikakve druge podele nisam znao.

    Njen tata je, ispostavilo se, ono nešto drugo što nije Hrvat u Hrvatskoj. Bio je Jugosloven. A onda su mu prišilo da je Srbin. Nije on bio ni jedno, ni drugo, ni treće. On je bio predivan čovek koji je naš decu uvek zasmejavao i činio da nam svaki trenutak bude prelep. I pravio je najbolje srdele, najbolje hobotnica, najbolje gradele ikad.

    Morao je da spasava goli život i da jedne noći beži iz Dubrovnika. Ili je bio na spisku nepoželjnih, ili bi završio na frontu da se bori “protiv svojih četnika” (jer je takav zlosrećni “običaj” bio da se ljudi nasilno šalju na front, protiv svoje volje, i da im se prišiva da su deo one neke “druge strane”, i to one najgore verzije te druge strane). Morao je da ode. Pošto nije bio za rat, pobegao je za Italiju. Odrastao čovek, muž, otac dvoje dece, postao je izbeglica u Italiji na pola svog života.

    Nikada se više nismo videli.

    Ja, evo, pišem iz Melburna. Da sam mogao da odem u tri lepe – otišao bih. Melburn je bio dovoljno daleko geografski. Ali ništa nije dovoljno daleko da izbriše sećanja na lepe dane, na detinjstvo, na mladost, na radost, na prijatelje, a onda i na tugu jer je sve to negde daleko, negde prekinuto, negde kao nestalo iako se nikad nije ugasilo.

    Kao što reče Žarko Laušević, godina prođe a dan nikad. Godine prođoše i prolaze, a neki dani kao da se vraćaju i da nikad ne odlaze, nikad ne prolaze.

    Moja supruga ne priča naš jezik. Ni jedan od naših kobajagi novih i različitih jezika. Slabo razume naše šale, treba mnogo vežbanja da se taj humor primi. Nije odrasla uz naše pesme. Ne razume naše ratove i stradanja. Možda je tako bolje…

    Bila su to neka druga vremena. Jasno je da su danas druga vremena, da se drugačije živi, da je tehnologija promenila mnogo toga. Ne upoređujem danas sa onim od pre 30 godina.

    …Ali me boli što su nam godine otete, što su nam životi oteti, i što se to nikad nece vratiti i nikad nece nadoknaditi.

    Živim u “the most liveable city in the world”, imam, ne gladujem. A srce mi se kida i duša mi plače za mojom grudom, za prijateljima, za krajevima koje znam, za mojim Beogradom, za mojom Dubrovnikom, za mojim Jadranom, za skijanjem na Kopaoniku i na Jahorini kada smo išli sa prijateljima i gomile nas dece jurcale unaokolo i uveče oko tople vatrice dok se meso krčka ispod sača, nedostaje mi odlazak u Titograd kod dede i babe, nedostaju mi oni devojčurci sa kojima sam odrastao i u koje sam bio javno ili tajno zaljubljen – nedostaje mi da znam kako su i da se ponekad čujemo i nasmejemo svi skupa, nedostaju mi prijatelji iz Dubrovnika, prijatelji iz Istre, prijatelji iz Sarajeva, iz Crne Gore. Nedostaje mi Pionirski Grad koji se kasnije pretvorio u Velikog Brata.

    Nedostaju mi godine koje su pojeli skakavci. Godine koje su prošle u ratovima, pod sankcijama, peške u školu i na faks, gužva i grabež za hleb i ulje, slanje paketa burazu koji je ostao zatočen u Sarajevu kad je otišao da devojku izvuče poslednjim avionom. Nedostaju mi godine koje sam proveo na ulicama, na demonstracijama, pred kordonima, ispred Televizije Beograd, na Platou ispred Filozofskog, na fakuktetima gde su dovodili batinaše. Nedostaju mi te godine koje su otišle u nepovrat. Kao, dobro smo se zezali… Ma pusti to, sve što sam želeo je da bude mir, da ne bude rata, da ne bude trauma, da ne bude nesreće, da ne bude mržnje i ožiljaka za ceo život i za narednih ko zna koliko generacija. Sve što sam želeo je da svi živimo normalno. Te godine mi nedostaju, ali da budu normalne. Te godine su mi ukradene i to i dalje burgija ovde na kraju sveta.

    Da živimo kao što smo mogli, eto to sam želeo.

    Da živimo kao što je pionirska zakletva govorila:

    Danas, kad postajem pionir
    Dajem časnu pionirsku reč:

    Da ću marljivo učiti i raditi,
    Poštovati roditelje i starije
    I biti veran i iskren drug
    Koji drži datu reč.

    Da ću slediti put najboljih pionira
    Ceniti slavno delo partizana
    I napredne ljude sve
    Koji žele slobodu i mir.

    U mojoj verziji je bilo i da ću voleti svoju domovinu, SFRJ, i sve njene ljude, i da ću graditi bratstvo i jedinstvo svih njenih naroda i narodnosti.

    Eto to sam hteo.

    I to je ono na šta me podsećaju ta knjižica i tih nekoliko stihova, ta mala a ustvari velika priča i zakletva koju smo svi dali, a neki nažalost pogazili.

    Pozdrav iz daleka, geografski i vremenski, znani i neznani prijatelji i drugovi iz vremena koja su nestala kao san jedne letnje noći…

    Iz Melburna, avgusta 2019.

    M.

Šta ti misliš? Reci! [Komentarisanjem na ovom blogu, saglasni ste sa Uslovima korišćenja]

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.