Red nam je poznat još iz vremena Miloševića, kada su ga zvali “čuvar socijalnog mira“. Građani su čekali u redu za kafu, WC papir i deterdžent. Potom su čekali redove ispred šaltera Jezdine i Dafinine banke. Oduvek se čekalo u redovima na šalterima Opština.
Čekanje u redu u policijskim stanicama je postalo deo folklora.
Čekanje u zdravstvenim ustanovama je deo nacionalnog identiteta. Čekamo u redu kod lekara, prvo za pregled i uput, onda posle mesecima čekamo na specijalistu ili operaciju, daleko bilo.
Čeka se na pumpama pre poskupljenja benzina, čeka se na šalterima banaka i obavezno ispred šaltera u poštama.
Čeka se u državnim apotekama i obavezno u Sudovima. Čeka se na telefonskim vezama besplatnih brojeva telefona institucija i kompanija.
Kad znaš da će ti nešto sa nekog šaltera u dogledno vreme zatrebati, ti počneš da čekaš dan kada ćeš morati da staneš u red da čekaš.
Čekač amater i čekač profesionalac
Zna se. Amateri čekaju za svoje potrebe.
Profesionalni čekači u redovima prave biznis.
Za neke stvari možeš da platiš čekača od 20 do 100 evra, zavisi koliki je red, kad treba da se ustane i koliko ti je hitno. Cena zavisi i od potražnje za onim što se čeka. Ako je potražnja veća, cena za profesionalno čekanje u redu može da dostigne 100 evra, baš kao što je to slučaj ovih dana u Novom Sadu, u redovima za nove tablice i saobraćajnu, nakon štrajka policijskih sindikata.
Svaka porodica je bar jednom iskoristila penzionera da stane u red, to spada u nevidljivu ekonomiju čekanja i potreba za onim što stoji iza tog dugačkog reda.
Veština čekanja
Čekanje može da počne u ranu zoru, odmah iza ponoći, ili po zatvaranju šaltera prethodnog dana. Onda se od čekanja pravi društveni momenat jer se donose kamperske stolice, sendviči i kafa, muzika, zapodene se razgovor, šala i šega, i sve bi bilo super da nije komšija iz obližnjih zgrada koji nemaju razumevanja za čekače.
Prošlog leta je viđen i stari dvosed ispred policijske stanice na Grbavici koji je doneo jedan čekač za svoje potrebe i ostavio ga za opšte dobro i upotrebu generacijama čekača koji dolaze. Ostali su tu ostavljali masan papir od bureka, opuške i plastične boce od litarskog jogurta i dvolitarskog piva.
Može se čekati i u smenama, porodično ili u okviru kruga prijatelja. Dogovori se dužina čekanja svakog člana domaćinstva, pa se smena radi na 3, 4 ili 5 sati čekanja. Preuzimanje smene ne bude protokolarno svečano. Više mamurno.
Čekanjem u redovima, u Srbiji se prosečno izgubi 10 radnih dana godišnje. Čekač mora da se snađe: da uzme slobodne dane, da otvori bolovanje ili da otvoreno porazgovara sa šefom. Čekač neće da mu se umanji plata, kad su mu već umanjili dostojanstvo.
Zaobilaženje čekanja
Čekanje može da se zaobiđe. Ako imate vezu u instituciji čekanja. Ako vaš komšija ima vezu na mestu čekanja. Ako znate nekoga ko zna nekoga ko radi tamo gde morate da čekate, a ne biste.
Što je bliža realacija sa vezom, proces zaobilaženja čekanja je jeftiniji. Što vam je jača pozicija u društvu i možete nekada uzvratiti uslugu, opet ćete jeftinije proći. Vaša bezvrednost i udaljenost konekcije vaše veze koja se prostire u treće ili četvrto koleno sa vašim željenim dobrom, može u značajnoj meri da poskupi intervenciju.
Pokatkad, poneko, pokuša nešto da uradi po pitanju čekanja. Ali, ja nisam optimistična. Čekanje se ukorenilo u ovom narodu. Evo, na primer, zakazivanje telefonom koje je trebalo da iskoreni neka čekanja, napravilo je samo nov način čekanja – do javljanja operatera.
FTJP
Još uvek iznova moramo da dokazujemo svoje postojanje, da čekajući prikupljamo papire po drugim šalterima da na ovom šalteru dokažemo ko smo i odakle smo.
Uz svako čekanje u državnim institucijama, obavezno ide i jedan prepad na čekača, interludij čekanja: FTJP, iliti fali ti jedan papir. Onda se od čekanja napravi jurnjava po drugim šalterima, da bi se ponovo, ako je sreće sa tim jednim nedostajućim papirom, ako je on pravi i ima plavi pečat, obnovio na trenutak prekinut delikt čekanja tamo gde se jednom već stigli.
Ne vredi nam ni online ažurna baza podataka na APR-u na primer, dostupna svim građanima i institucijama, mi opet moramo da vadimo original tog ispisa, ne stariji od 3 meseca, kada hoćemo da uradimo nešto kao pravno lice. Ne zato što nam ne veruju, nego brinu za nas šta ćemo, ako ne budemo morali nigde da čekamo.
Možda ćemo onda morati da radimo. Baš kao i šalterski službenici, samo oni na nekom drugom poslu koji (ne)će pronaći na birou rada.
Čekaćemo se. Još.
A, kako vi to radite? Čekate?
9 Comments
čekam polu-profesionalno.
to smo ti mi, koji imamo iskustva sa čekanjem pa se pripremimo na vreme.
neki sendvič, ice coffee u kesici i dve flašice vode – jedna za piti, druga za mućkati kafu, nešto slatko.
knjiga.
i to neka /debela/ obavezno, ne vredi nositi pripovetke i pesme.
samo ruska ili američka književnost, sa po minimum 400 strana.
čekam, ali nije uvek sigurno da ću stići.
nekada se šalter zatvori pre nego stignem.
onda sam sutra ponovo tu. a možda i prekosutra.
ili nađem nekog ko zna nekog ko radi tamo.
@Sandra, važno je imati strategiju. I dobru volju. I nuždu da to sebi radiš. 🙂
Izvod iz APR-a traže iz samo jednog jedinog razloga – punjenje budžeta Republike Srbije.
A na čekanje smo navikli :)… uvek se nasmejem u sebi kad u jednoj banci čekam u redu i vidim plakat na kome piše “Nije u redu da čekate u redu”… a nije da ne koristim e-banking jednostavno za neke stvari moraš i lično da se pojaviš…
Gore od samog čekanja je čekanje u radno vreme – dvostruki gubitak: vreme + nervi…
Već nekoliko puta sam rešio da nikad više ne čekam. Osećam se krajnje poniženo zbog te vrste “rada”, a ne znam ili ne želim da znam nikog ko zna nekog. A onda se jedno jutro probudim i shvatim: ili ću čekati, ili setiti nekog ko zna nekog, ili ništa od odmora preko grane, i izaberem da čekam. Posle mi ni taj odmor ne prija dovoljno, jer sam morao po njihovom, ali šta da se radi. Osim da se čeka.
Oooo, pa ja bih da dodam u niz i čekanje na šalteru Filozofskog fakulteta… Bilo je to najsramnije čekanje u mom životu.
Otišla sam, kao akademski građanin ove zemlje, po uverenje da sam diplomirala; ali je to preraslo u poduhvat godine.
Treba li reći da je gospođi bilo dovoljno da ukuca moj broj indexa i klikne print? Ali, avaj, dolazila sam tri dana (svako drugi otprilike), tri nedelje zaredom… I, na kraju je šalterska službenica prekršila zakon. Pošto je zakonski rok za izdavanje dokumenata 15 dana, ona je na mom uverenju lažirala datum… ‘ladno! Pa, sam uverenje podigla 21-og, a na dokumentu je bio datum 14. oktobar…
Danas više ne može ni na 95 da dobiješ broj telefona bez čekanja, a kamoli ostalo. Nismo mi dorasli kompjuterskoj tehnologiji, što je više zastupljena redovi su sve veći.
Ja sam na ivici nervnog sloma kada treba svaka tri meseca da čekam u redu za pišljivih 30 sekundi posla, u Socijalnom da mi se overi knjižica. Dolazim danima, najčešće uspem iz trećeg čekanja, valjda zato nemam više ni knjižicu overenu, a redovno plaćam.
Što se tiče provog linka “Redovi (prvi deo)” i fotografije sa istog, čekanje ispod Ajfelovog tornja je puko zadovoljstvo od ovog koje mi doživljavamo.
Desilo mi se pre neki dan to čekanje ( srećom ne baš satima) u APR (preregistracija, po zakonu) i baš sam se preslišala, SVE imam.
Jes’ kad ne bi bilo FT1P!
Lična karta mi je nova, dakle s čipom. Fotokopiju predam. Ali NEeeeee, treba da bude overena fotokopija iako oni u APR IMAJU čitač lične. Idite u Sud da overite fotokopiju.
Pitam se često: da li tamo negde u toj garnituri koja donosi propise sede maloumni i kako su dospeli donde :/
Jao, Rado, pa ovo je fantastična glupost! Da li je moguće?!
Meni su u mojoj banci ištampali 30-tak ispisa čipovane lične karte, da imam za ta razna čekanja i potvrđivanja ko sam i šta sam, jer kopiranje čipovane kartice izgleda preglupo i ne sadrži nikakve podatke.
Onda mi se desilo da je jedna institucija, sa kojom sam imala autorski ugovor, tražila FOTOKOPIJU lične karte uz ugovor, a ja im dostavila ISPIS čipovane karte (uredan A4 papir na kojem je u vrhu fotografija, a ispod svi ti moli lični podaci), a oni mi uzvratili da traže FOTOKOPIJU lične karte, a ja se nadrndala i rekla, pa nemojte onda ni da mi platite, ja vam kopirati karticu neću. Došlo mi da tužim državu što nas zajebava.