U blog i ceo moj današnji koncept života me je uterao konflikt na blogu B92 sa Biljanom Srbljanović, davno je ta polemika izbrisana iz arhive, a mnogo kasnije od dana kada sam doživotno banovana na tom mestu, na kojem sam se prijavila imenom i prezimenom da bih diskutovala o zakasneloj i smešnoj reakciji beogradskog pozorišnog esnafa glede štrajka u malenom Pozorištu mladih iz Novog Sada. Stara jedna priča, da ne gnjavim.
Sve što sam zauzvrat dobila, nije bio kontraargument, već ad hominem napadi – ti propala , ne znaš ni da kuvaš, verovatno nemaš svoj život, koristiš popularnost Biljane Srbljanović da izlečiš frustraciju, anonimna isfrustrirana osobo, probaj malo sa seksom, verovatno ti Cvetković nije dao ulogu pa se svetiš, i tome slično. Uskraćivanjem da na to odgovorim — trajnim banovanjem, najcrnja kazna koju u online životu možeš da dobiješ na VIP mestu — stvorena je Mooshema.
A, bolelo me je tih dana, do povraćanja. Toliko sam bila isponapadana i izvređana, tamo na tom mestu gde je na desetine anonimnih pljuvača istresalo alveole po meni, da nisam oka sklopila dve noći. Osećala sam se kao da me je neko prebio, na mrtvo, fizički sam osećala bolove od tih verbalnih udaraca.
Danas samo mogu da se zahvalim Biljani Srbljanović i preduzimljivim administratorima VIP bloga, što sam od toga zapravo dopunila profesionalnu karijeru.
I stekla toliko mnogo prijatelja, pa da sam još sto života živela u svojoj ulici i gradu, ne bih ih toliko stekla. Naravno, ne možeš steći toliko prijatelja, a da ne zapataš nekog neprijatelja, ali ne bih se bavila razvijanjem ličnih animoziteta — to spada u blogersku praksu kao opšte mesto, već jednom opštom slikom, koju su osetile mnoge žene na Internetu.
Pa zato evo jedno iskustvo, ili zapažanje:
Na internetu vam još manje nego u RL praštaju ako ste žena, ako ste preduzimljiva žena koja ume da misli, koja ume da kaže, pa još hoće nešto i da uradi, pa to još i neko primeti.
Ženi je dozvoljeno da štrika, hekla, ponešto skuva, pomene svoje dete i PMS, tek ponekad napiše nešto što će skrenuti pažnju. Ali, ništa preko toga. Ako se šira javnost zainteresuje za to što ona prčka tamo po Internetu, žena je nadrljala.
[clickToTweet tweet=”Internet je poslednje uporište mizoginije koja je svugde drugde postala već totalno demode.” quote=”Internet je poslednje uporište mizoginije koja je svugde drugde postala već totalno demode.” theme=”style5″]
Evo, recimo. Anonimni čovek koji u stvarnom životu još uvek bije svoju ženu, neće se usuditi (neće imati ni potrebu) da nekom blogeru – muškarcu, ostavi komentar tipa: idi, okopavaj zemlju, to sigurno znaš da radiš.
Jedan drugi anonimni čovekoliki oblik života koji ne može da oprosti svojoj majci što ga nije dovoljno mazila kada je bio mali, nikada neće reći nekom blogeru – muškarcu: idi, jebi nešto, smiri se pa se vrati.
Nijednom blogeru nije prećeno da će mu promeniti lični opis kad ga sretnu na ulici.
Nijedan nije teran iz svoje zemlje zato što ima neodgovarajuće prezime ili svoju ideju o problemu Kosova.
Ni onaj, moguće realizovan čovek koji je verovatno uvaženi član svog RL društva, nikada se neće potpisati ispod komentara blogeru – muškarcu sa ovakvim predlogom:
Niti će ikada nekog muškarca-blogera, kojeg ne poznaju, forumaši posmatrati ovako:
Za većinu naših anonimnih i potpisanih pratilaca kroz internet život, aktivnost žene na netu će biti uvredljiv onog trenutka kada ona bude imala feedback na svoju aktivnost. Tamo gde je muškarac poštovan zbog toga, žena će biti kažnjena.
I to će ostati za mene fenomen, ako pretpostavimo da obrazovaniji deo populacije koristi internet, ako zanemarimo forume koje je vreme zgazilo, ako uzmemo u obzir da je 21. vek.
Eto, to sam od jutros samo htela da kažem. Danas je teže biti žena na Internetu, nego u tzv. RL. Godine prolaze, a kere i dalje laju za karavanima koje odavno vode i žene.
Ili, imate neki drugi utisak ili iskustvo?
20 Comments
Najznačajniji doprinos interneta svim fiziološkim i psihološkim aspektima čovečanstva je to što se možeš uvek podsetiti kakvi sve ljudi šetaju ulicom, voze se istim prevozom, idu na iste roditeljske sastanke… Tako da mogu samo da poželim da što više pišu, a manje nešto rade. Bolje otrov na netu nego po ulicama. Zapravo je reč o vodovodu sa jedne, i kanalizaciji sa druge strane.
I ti si banovana na B92 blogu? 🙂
To nam dodje kao specijalisticki rad.
@mužu, jašta. ali se ti isti ljudi u svom svakondevnevnom životu donekle uzdržavaju, pa onda posle, da ne truli u njima, odrade terapiju na netu.
@miloje, tačno, blogerski staže kreće kao specijalizacija na B92:-)
Još jedan dokaz da (ustvari) NE POSTOJI razlika u komunikaciji na internetu i u realnosti, ljudi samo (ponekad) imaju tlapnje da će internet (kao sredstvo) menjati komunikaciju na bolje u odnosu na ono što razmenjujemo u realnosti.
Smatarjući da treba jako puno raditi na znanjima i veštinama dijaloga (i na internetu i u realnosti) pokušavala sam da pišem tekstove kojima se “baca” svetlo na razne mračne i manje mračne ćoškove ovog našeg okruglog sveta, za sada imam nekoliko veselih zaključAka o tome “kako te stvari stoje” i “šta bi se eventualno moglo uraditi za to da stvari malko bolje stoje”:
1. “biblioteka” (rečnik) omalovažavajućih reči, izraza i (dis)kvalifikacija tokom komunikacije sa ženom bi možda pomogla da se brže i lakše prepozna uzrok “ad hominem” pristupa tokom internet razgovora
2. “foodfight” je vrsta verbalnog nasilja koja beskrajno zabavlja onog koji započinje takvu “tuču” – jedini način da prestane je (paradoksalno) – nazvati otvoreno i s humorom sve to “foodfight-om” kad vidiš da – jeste
3. ljudi vole da misle i da osećaju da su – džinovi, a pogrešno smatraju da je to moguće samo ako neke druge ljude proglase – patuljcima, za priličan broj korisnika interneta – žene se imaju takvima smatrati, to je “prirodan red” stvari i tako ih se ima – uvredama ućutkati, obeshrabriti da bilo šta kažu, napišu, urade…
Za mnoge žene bilo je važno kad su ukapirale da se – omalovažavanje dozvoljava, ustvari, da verbalna agresija kojom neki pribegavaju u komunikaciji ima “legalitet%legitimitet” predrasuda i stereotipa da je “mržnja” prema ženama prihvatljiva i poželjna, tako da nema nikog drugog sema žene same da kaže “ej, imam vest za tebe – nije tako, zamisli?!”
Humor je malj kojim se sve predrasude mogu razbiti, polako, jedna po jedna, humor i rešenost da se dijalog izgradi, korak po korak, kroz male “pobede” kojima postaje očigledno da uvažavanje i poštovanje “drugog” donosi dobra za – sve.
p.s.
izvinjavam se na predugom komentaru (onima koje nisam već “izgubila” usput 🙂
“… kad te budem nagazio u gradu picku cu da ti POLOMIM …” ahhahaha, o Bože, kakav slučaj!!! “Napolju vas ima više” (ludaka), napisao pacijent iz “Laze” na zidu, a tek što ih se zapatilo na internetu!!!
Znači, osim volana, srpski muškarac je prisvojio i internet, a žena nema tu šta da traži osim ako nije na face-u i to isključivo ako je mlađa od 25 i sumnjivog morala :-)))
“Propala glumice” :-), imaš veliki plus od mene za ovu priču kako je nastala MOOSHEMA, ja priznajem da imam problem da svarim ovakve gadosti koje bolestan mozak može da smisli, mržnja me parališe, a ti se okreneš na drugu stranu i … napraviš sopstveni brend 🙂 Bravo!
Mooshemice, budi hrabra i samo furaj napred!
Ja pravila eksperimente: prijavljivala se kao muško i kao žensko na blogovima i forumima. Od negativnih rekcija, kao muškarac sam doživljavala prepucavanja i vređanja, a kao žena ponižavanja i otpisivanja. Najblaža su ona tipa “devojko, mani se ozbiljnih stvari”. “Devojku” sam, naravno, pozdravila! 🙂
I sad dolazim do poente: kako stvarno znate da su oni koji pišu kao muškarci, muškarci i u stvarnosti? Kako znate da se iza ženskog pseudonima krije žena? Ako se neko potpiše imenom i prezimenom, kako znate da je stvarno NJEGOVO? Zar verujete da je na netu banalna i obična istina? Meni je net baš i zanimljiv zato što sam uverena da tu TAKVE istine nema. Ništa nije istina: ni identiteti, ni lični opisi, ni uverenja. Za mene, net je igra. I, kao u svakoj pravoj igri, u njemu se krije jedna mnogo važnija istina od one vezane za stvarni život: podsvesna istina, slika o nama kakvi bismo želeli da budemo, kad bismo se ikad usudili da BUDEMO. Ili o nama kakve bismo želeli da drugi prepoznaju, kad bi nas ikad iko igde prepoznao. Net je idealan medij za kreiranje imidža onih kojima nikad nikakav imidž nije bio potreban. Psiholozi bi rekli da je net idalan medij za kreiranje PERSONE, tj. slike o sebi stvorene za jednu određenu upotrebu. Čak i više njih! Nemojte mi reći da vam nikad nije palo na pamet da se igrate identitetima na netu! Pa, to je osnovna ideja virtuelnog sveta: budi sve ono što ti padne na pamet! Igra… A to što zrela i pametna osoba poput tebe dve noći ne spava jer je izvređaju na netu onako kako se nikad ne bi usudili u životu, govori nam dve stvari: da su takozvani intelektualaci i takozvane demokrate realnog života zapravo divljaci i prostaci virtuelnog i da je igra važnija, upečatljivija, uzbudljivija i uverljivija od stvarnosti. Nismo li to oduvek i znali? Nije li to ono o čemu se, zapravo, radi? (Evo, vidiš, rekoh da ću pisati tekst na temu doprinosa interneta psihičkom zdravlju čovečanstva!)
Sve tačno Roman rekao! Na internetu se sve razuzda i razulari. Dobro je znati kako stoje stvari zapravo, ali je gadnoooo…
“Humor je malj kojim se sve predrasude mogu razbiti, polako, jedna po jedna, humor i rešenost da se dijalog izgradi, korak po korak, kroz male “pobede” kojima postaje očigledno da uvažavanje i poštovanje “drugog” donosi dobra za – sve.” – ovo je divno! Gordanac, hvala:)
Postoji pojava (negativna društvena pojava, drugovi%drugarice, sasvim negativna! 🙂 ) koju ja zovem “napalm tolerancija” – to je ono kad sagovornik sam za sebe tvrdi da je “tolerantan da tolerantniji i ne može biti”, a da sve te “različite%drugačije” treba – po kratkom postupku, k`o napalmom, “ni dugmići da ne ostanu”.
Jer – “ima samo jedna tolerancija, to je moja tolerancija i drugih tolerancija imati ne smeš” 🙂
Mi (i na internetu i inače) mnogo češće “propovedamo” nego što “razmenjujemo”, mnogo više nego što imamo volje da se slušamo i čujemo, a najradije – moraliziramo, s onoliko licemerja koliko i internet katkad teško podnosi.
Tehnika je prilično prosta (siktavo i pakosno komuniciranje je uvek “s manjkom” kreativnosti, pa je jednostavno za razumeti):
a) omalovaži, uvredi, (dis)kvalifikuj SAMO ZATO što je žena
b) okupi “istomišljenike” tehnikama stvaranja grupe (“e, ajd da se zezamo, super je!”) i time uvećaj sopstveni “kredibilitet” za “ad hominem” pristup
c) koristi “oprečne rečenice” (tipa “ja volim žene, ali…, pa onda rečnik mrza, cinizma, sarkazma, govora “s visoka”, itd)
d) ako ikako može – nađeš “ženu saveznika” koja će “argumentovano” i takođe sa oprečnom rečenicom “evo i ja sam žena, ali…” osporiti drugoj ženi stav koji ova izlaže (ili za koji se zalaže), tako da se ova “ućutka zanavek”
Čist “foodfight”, a kod žene prema kojoj je “upereno” trenutno izaziva osujećenost i pitanja “pa, šta sam sada loše rekla, uradila, mislila, napisala?!”, “pa, zašto toliko ružno, šta sam im skrivila…?!”
Ništa, drugarice ženo, ama baš ništa.
I – baš zato.
Eto.
I – odmahni rukom, humor u misli, dobru volju u prste i – kaži šta imaš, svako na to ima pravo, čak i oni koje verbalno nasilje nad drugima zabavlja (što je poslednji stadijum niskosti u koje ljudsko biće može da “upadne” – da te bilo kakvo nasilje stvarno zabavlja i da misliš da je suuuuuper!), čak i oni imaju pravo da sve to glasno kažu i time otklone svaku sumnju u to kakvi su “pojmaroši” – odnosno ljudi koji pojma nemaju, o malo čemu išta znaju, činjenicama ne barataju, ali imaju o svemu čvrst stav i na njega su izvanredno ponosni.
Fin svet internetski i realni. 🙂
Ali – ko zna bolje i više ima obavezu da tome – nauči druge. “Budi dobar i pokaži to drugima”, takođe je jedna PR rečenica.
p.s. neću više smarati dugim komentarima, kadtilepoobećavam! 🙂
@Vesna, nisam bila toliko aktivna u ranije vreme kroz forume na netu, tako da nemam iskustvo igranja s identitetima. Jes’ da stalno na to upozoravam sina, ali je moguće da sam pretpostavila da je te izlive mržnje pisao muškarac, a da je mogla biti i žena.
Mada, iz ovih konkretnih slika koje sam sačuvala, prosto ne mogu da zamislim da bi žena tako mogla uopšte da se seti da govori :-))
@Gordanac,
.
Ala mi se ovo dopalo, odmah mi je palo na pamet, “Evo ga projekat!”, ali sam se brzo pozabavila oko raspremanja dnevne sobe, da sačekam da me prođe :-))
A za foodfigth, nije loše, odmah reći: provaljen/a si 🙂 Imamo li mi neki izraz koji bismo mogli početi da koristimo, a da bude tačan i dovoljno ubedljiv?
:))))
dobro ti je to : “`ajd da u`vatim da radim nešto, valjda će me prođe!”
Jes`, paz` da neće! 🙂
(meni ponajviše iz tih razloga blistaju prozori, šporet i kupatilo, pa opet – ništa, to kad u`vati, ne pušta)
Što se prevoda za “foodfight” tiče, na pamet mi padaju samo slikoviti i sočni “bRezobrazluci”, a to ne bi valjalo, a od relativno pristojnih metaforičnih izraza recimo: “pljucpitažurka”, “šlajmsosšorka”, “tortatuča”, “šampitašamaranje”, … nemam pojma, ustvari, zato što ritual “foodfight-a” i ne postoji svesno u našoj (ne)kulturi komunikacije, to se sve smatra “dopuštenim & prihvatljivm” (mada nisam sigurna da se ne prepoznaje, odmah i na mah, samo se ređe reaguje identifikacijom i imenovanjem da je to – to).
hejterko :))) nisam znala za taj momenat banovanja! Ja sam odatle otišla delom što sam stalno gubila password (za blog, i dalje gubim s tim da se ekipa menja pa sada nema ko da mi ga povrati) odnosno nisam našla sagovornika ama nijednog(forum b92).
Pusti te forumske priče. Svašta će reći anonimni ljudi. Žao mi je što to se to desilo i ne, nisi u pravu da se muškarcima takve poruke ne šalju.
Ono što se meni dopada na stranom netu – na sajtovima na engleskom jeziku, gde ostavljam komentare je to da niko ne može da provali da sam žensko. Na srpskom jeziku kada ostavljam komentar vrište nastavci -la i onda naravno da to ubode oci svima i odmah moj komentar postaje manje bitan od strane muske populacije. To sam itekako osetila na kvazi IT sajtovima/forumima u Srbiji gde neki “mnogo strucni” muski programeri pametuju. Izuzeci su one kolege programeri koji me odmah muvaju samo zato sto su provalili da sam zensko, sto opet ne ublazava situaciju.
Cesto na srpskom vebu, da bih ostavila polno neutralan komentar koristim glagole u obliku: “uradih”, “primetih”… LOL ali naravno nije uvek primenljivo. 🙂
@Jelena, za punih 6 godina aktivnog života na svim oblicima komunikacije na internetu, nikada nisam primetila da muškarce ponižavaju. Pod*ebavaju, da, ali ponižavaju, omalovažavaju i demonstriraju silu nad njim, nikada.
Na blogovima blogera koje smatram ravnopravnim sebi, ne po struci, ili godinama, već prosto ravnopravnim po nekoj intelektualnoj ravni (usuđujem se, da :-), nijedan od njih nikada nije dobio ni slične komentare kao što su ovi gore, koje sam sačuvala.
@goldie, sad kad sam saznala da si ti programerka, ja ću da te poštujem još više :-))
Kako u realu, tako i na netu, ljudi jednostavno pokazu svoju narav, svoje interese…
Ako krenemo od one: pijan ti kaze sto trezan misli, na netu je situacija takva pa se ljudi cesto iz prve ofiraju mrtvi trezni, ali skorz otvoreni bez imalo morala, kulture, vaspitanja, i svega ostalog sto nam padne na pamet…
Razlozi su vise ne prosti: u zemlji Srbiji ne sme nista da se podigne, ne sme nista da da uspe i bilo koji uspeh, najmanji iskorak se ne ne PRASTA!!!
Aktivizam, idejnost, kreativnost…ma idi bre.
Najlakse je ispoljiti agresiju kao kompenzaciju za licne neuspehe i sve komlekse u zbiru…Agresija nije samo fizicko nasilje, pogotovo ne na netu gde nemamo dodira, pa nam vredjanje, omalovazavanje, pretnje i sve ono sto moze stati kroz konverzaciju, sto mozemo zamisliti ili procitati i sve sto nikada nam nebi palo na pamet, elaaa, uvek nas po neko iznenadi necim novim.
Zalosno je kako pojedini ljudi trose svoju energiju, previse zalosno.
@Deda, to je tačno – mi kao društvo još nismo dovoljni zreli da prihvatimo da je verbalno nasilje, takođe nasilje. Da ne mora neko da me prebije na ulici da bismo to tako nazvali. U školi još bolje to vidiš, kako deca olako izgovaraju teške reči, ne razumevajući da one mogu da raspale kao malj. Sve dok ne dobiju tak verblani udarac nazad.
A Srbija ne prašta uspeh, to je tačno, takođe, iako izumam svoje napore u imenovanju uspeha, ja o tome ne razmišljam, razmišljam da li će PROJEKAT da uspe, a ne da li će neko da KAŽE da je uspeo.
Jedan od razloga zbog kojih više ne pišem na ovom blogu, eto osim povremenih ispada, upravo je taj – nemam vremena da se bakćem sa tuđom energijom koja je rušilačka. Ne zabavlja me to više, ni fenomenološki…
Nisam od onih koji će kukati nad svojom tužnom ženskom sudbinom, niti mislim da mi je bilo šta u životu otežano zato što sam žena. Naprotiv, verujem da sam se u nekim situacijama lakše “provukla” upravo zbog toga, bez da sam se i trudila.
Ali, činjenica je da se žene, posebno lepe i uspešne, na svakom koraku susreću sa ovakvim komentarima. Ipak, dokle god se sve završava na komentarima onih koji nemaju pametnija posla i potajno zavide na uspehu, sve je u redu i samo treba da bude dodatni vetar u leđa.
I sama sam imala iskustva sa komentarima ovog poslednjeg gospodina koji se potpisao imenom i prezimenom, i pri tom me nazivao pogrdnim imenima i nudio mi svoje spolovilo, ali je block rešio sve.
Pozitivna kakva jesam, tvrdim da svako time što govori zapravo priča o sebi, a ne o meni, ili u ovom slučaju o Vama, Tanja. A nečiji prostakluk nipošto ne treba da Vas pogađa.
Zao mi je za tako ruzno iskustvo. Razumem i osecaj opisan na pocetku teksta. A slazem se i sa poentom.
Ja sam na Internetu od njegovog samog pocetka i imala sam jako puno srece na vise nacina. U pocetku sam vrlo brzo naisla bila na ljude i ‘mesta’ (kojih vise nema) gde su ucesnici bili vidljivi kroz puna i prava imena, gde su postojala pravila i moderacija, sto je meni bilo sasvim razumljivo. Bilo je i tu konfliktnih situacija, ali nista nalik onome na sta sam naisla koju godinu kasnije kad sam otkrila forume.
Mislim da se od tog susreta jos nisam oporavila.
Meni se nisu tako ruzna iskustva desavala, ali su cak i uvrede upucene drugim ljudima imale strasan efekat na mene, posmatraca. Prosto nisam uspevala da shvatim da bi neko sebi dozvolio takvo ponasanje. Da se neko u bilo kakvim uslovima tako ponasa. Da…
Vremenom sam dosla do stava, koga se i inace drzim, i koji podrazumeva distancu. Ljubazno, ili bar uctivo, sa svima, i preskakanje svega sto je ispod nivoa prihvatljivog. Kad mi se slucajno desi da naidjem na nesto vulgarno ili ruzno, potrebna su mi tri dana trljanja ostrom cetkom i sapunom da sve to sperem, ali mi ovih dana retko kada treba vise od jedne lekcije.
Naucila sam vise o ljudima na Internetu nego sto mi je ikada trebalo. Steta je da je tako, ali ja jos uvek imam vrhovnu moc kad je on u pitanju – iskljucim ga.
Ali razocaranje ostaje. Ovo je sve moglo daleko bolje.
Sto se mizoginije tice, ona se vrlo dobro drzi na svim nivoima; Internet to samo jasno reflektuje.
Ima dobrih prica, ima dobrih ljudi – toga je uvek bilo. Njih se vredi drzati.
Svako dobro,
Ovako, što se tiče napada na tebe, treba da koristiš metod “što na jedno uvo uđe – na drugo izađe”, a poznavajući psihologiju ljudi sve što se naposalo tamo će se zaboraviti za jedan dan. Da ne pričam o kvalitetu ljudi koji tako nešto pišu. Zabrinuo bih se da je recimo neki produhovljeni čovek ili recimo psiholog Vladeta Jerotić uputio neku takvu kritiku, ovako, to su uglavnom ljudi koji nemaju neku vrednost.
Tim Feris isto tako ima posta kako se izboriti sa negativnim komentarima: http://www.fourhourworkweek.com/blog/
…