Knjige za poneti

Godinama na odmor idem sa knjigama koje mi pripremi Sanje. Onda joj šaljem ljutite ili oduševljene SMS poruke iz sveta, sa različitih obala i meridijana. Poruke iz kupaćeg, iz hladovine, iz mora i morskih plodova. Poruke sa stisnutim usnama ili nakvašene suzama, ja još uvek plačem na dobru literaturu, jelte. Ja sam ona, koju vidiš na plaži kako čvrsto steže korice i guta ono što nalazi među njima. Te, ako je srećna okolnost, telo joj je na visokoj temperaturi naježeno, jer joj je neka rečenica ili piščeva misao ubola tkivo ispod kože.

I tako sam, bez Sanje i njenog izbora ovoga leta, otišla sama i napravila slučajan izbor knjiga na štandu kod Gradske biblioteke.

Knjige za plakati

Ima knjiga koje su uvreda za zdrav razum. Takve najčešće kupuju za poklon i čitaju oni koji veruju u to da čitaju. One koje ti prosipaju isnstant mudrost, iz arapskih zemalja ili indijske filozofije koju nikada nećeš razumeti, pa ti se baš zato čini da je to vrhstra. Ili one koje su bolje od ljubavnih vikend romana sa kioska tek za tvrde korice i ime izdavača koji je pogubio svaki kompas.

Ili one zbog kojih bi se autor uvredio. Kad bi znao šta su od nje napravili na srpskom jeziku. Šta je prvo uradio prevodilac, a onda ‘ladno i bez griže savesti potpisan lektor i korektor. Knjige koje bi možda i voleo, samo da ih je izdavač više poštovao.

Takvu jednu sam ponela na more. Sramota, sramota za izdavača, šteta, šteta za autora: Irving Stoun: Žudnja za životom (Alnari, 5. izdanje, 2011)

Knjige za onako

Ima onih koje su solidne građe. Ne oduzimaju ti vreme čitanjem, ali ti ni ne podaruju mnogo. Koje su baš zgodne za pročitati, ali ne bi falilo ništa i da ih nikada ne pronađeš. Imaju radnju, imaju likove, dobru ideju, čvrstu arhitekturu, atmosferu. Stabilne su, ali žive izvan tebe. Nemaš šta da im zameriš.

Kao poznanici koje ti je drago da sretneš, ali posle par razmenjih rečenica nemaš više šta s njima da pričaš, osim, “i kako si još”. Pa se gledate, drago vam je, ali vam nije ništa. Taj susret je baš prijatan, ali je mogao i da se ne dogodi. Ništa se ne bi promenilo.

Takvu jednu sam ubola za more: Melanija Macuko: Savršen dan (Mono&Manana).

Knjige za sebe

Ili one koje ne ispuštaš iz ruku, zahvalan piscu. Pa kad se približi kraj, a ti histerično gutaš svako slovo i srčeš stranice. A onda naglo usporiš, pred sami kraj i želiš da se taj trenutak iščitavanja produži do u beskraj, takoreći da ne prođe nikad, da još dugo ostaneš u tom stanju slatke napetosti, znatiželje i žala što će za koju koju stranicu dalje taj doživaljaj biti iza tebe. I ostati zauvek s tobom.

One koje su ti pružile čitav jedan svet koji prisvajaš za sebe, pa bi ga u isto vreme podelio sa svima, ali nešto baš i ne bi, jer se plašiš da izgovaranjem, prepričavanjem i opisivanjem i najmanjeg dela iz nje, skidaš taj fini nanos katarze koji ti se zapatio. A koji ti treba i čini te boljim.

Koje odmah otvoriš na početku, čim stigneš do kraja. S naježenim telom. Pa naizmenično vrtiš stranice s početka, i poslednje listove. Pa ti se plače i jedva dišeš od milja. Pa dugo zuriš u nigde daleko. A stomak i glava bubnjaju. Pa u isto vreme misliš da možeš da pomeraš planine, ali i da ne želiš još dugo da izađeš iz tog intimnog kutka u kojem si proveo s njom poslednjih nekoliko stranica. I s njenim junacima koji su tvoji prijatelji. I s predelima u kojima si imao sreće da se rodiš, zahvaljujući toj knjizi.

Takvu jednu sam pročitala na moru. Koja mi je podarila doživljalj koji neću da podelim ni sa kim. Mogu samo da budem toliko velikodušna i da kažem, to je ova – pročitaj: Sebastijan Bari: Tajni zapis (Mono&Manana).