Moje dojke su OK!

• Dojke su intermedijarne građe, homogenog žlezdanog parenhima.
• Nema fokalnih solidnih i cističnih lezija.
• Površne i duboke fascije intaktne.
• Koža i potkožno tkivo uredne morfologije.
• U aksilama nalaz uredan.

E, takoca. Ja ne znam tačno šta ovde piše osim što vidim važne i umirujuće reči, homogeno, nema lezija, intaktno, uredna morfologija, a aksilama sve uredno.

Tako sam i mislila jedino što uvek imaš onaj mali strah, nelagodicu dok ideš na pregled, strepnju koja nestane nakon pregleda i izveštaja koji dobiješ. Posle se raduješ skroz i, u mom slučaju, oslobodiš se hipohondrije ili je bar na miru prebaciš na nešto drugo.

Ne radim samopregled, sori grlz, meni je to frka. Da ću naći nešto. Više ono, preletim kada se mažem posle kupanja, da slučajno ne bih nešto napipala. Pipkam se ispod pazuha, tamo mi je manja frka, tamo mi deluje sve preglednije.

Mamografski snimak dojke, oktobar 2009.

Profesorka Lukač kod koje sam danas bila (molim pokretačice ove kampanje Mahlat i Organ vlasti da me se na Dan bezbednosti sete, sete, jer sam platila pregled 3.600 RSD da bih bila u toku s akcijom, jer u domovima zdravlja ne možeš stići na pregled bez čekanja od najmanje mesec dana) je fina, blaga jedna žena, kod nje sam otišla pre jedno dve godine kada su mi na levoj dojci našli nešto što se zove limfonod veličine 9mm. Iako su mi rekli da su te promene (kao i jedna cistična, manja na desnoj) benigne i da mogu da se povuku same od sebe, ja sam povukla sve veze da uradim još jedan kontrolni UZ kod ove profesorke za koju tvrde da je the best, i da uradim pride i mamografiju (baci pogled iznad).  E, da bi bila sigurna da ne treba da idem na onkologiju. Između svega toga sam bila danima na ivici povraćanja od neizvesnosti i još uobrazila neku bolnu osetljivost zbog koje nisam mogla ni grudnjak normalno da obučem.

Poslednjih godinu dana tih promena nema. Povukle se, kao što mi i rekoše.

Elem, profesorka Lukač mi je mirno i polako gledala milimetar po militar obe dojke i pazušnih jama (sad edukativni break: grlz, ovo ne boli, to je najobičniji UZ pregled, ne zrači i nije opasno za zdravlje), sve cokćući kako je sve u redu i baš, baš fino. Onda me je pitala o deci, dojenju, ranijim bolestima i poslednjoj menstruaciji i koliko imam godina.

– 45, od  prekjuče.

– 35? Lepo, fino.

– Če-tr-desetpet. (e, tu mi super, ono kao, držim jezik na gornjem nepcu i valjam glas č kao po plaži, sve pršti od samozadovoljstva. Ni najmanje ne liči na #onokad izgovaram prezime pa se derem na poslednjem slogu: Ve-Ho-VEC)

– Ju!, (tu zastane, pa me pogleda nekim drugačijim stručnim okom svuda, od lica, preko dojki, do zategnutog stomaka ::wink:: ) pa, vi fantasično izgledate! Očuvani, mladi, na vama se ništa ne vidi (tu se misli na razgovor oko operacije bubrega, ablacije placente i ostalim ožiljcima koje imam na telu, duši i u istoriji bolesti).

– Ima nešto malo tragova iznutra (referišem na te svoje ranije muke, ali više se femkam).

– To u ovim godinama, draga moja, više nije važno. Na vama se vidi da pucate od zdravlja i zadovoljstva. Savršeno ste očuvani.

Očuvana! To je reč koju govore starije žene, nama, sredovečnim ženama, I’m totally OK with očuvana.

Hvala profesorka, nije lepo da se ostavlja bakšiš kod lekara kao da si kod frizera, ali mi došlo da joj ostavim za šminku, vikendicu sam već platila. I još, na kraju, rekoh joj da ovo radim zbog akcije #mojedojkesuOK. Lepo, fino, baš fino. Aaa, šta je to blog?

E, takoca. Sve sam dobila za deset minuta i 3.600 dinara: i dobre nalaze i kompliment i parking koji nisam platila u plavoj zoni.

Izvinjavam se što ne poštujem u celosti ovu akciju, ja sam žena u godinama, još držeća, pitajte doktorku, ali ipak, ne osećam se komotno da stavljam fotografije svog poprsja.

Hvala na pažnji, sad idem da radim na miru dalje, a vašu pažnju skrećem i na jedan raniji tekst na sličnu temu, koji treba da vas opasulji ako i dalje mislite da se rak dešava samo drugome: Žena hrabrost.

Moje dojke su OK. A tvoje?

***

Jedna istinita ispovest

Gledala sam TV, ubili su Đinđića, ustanem nekako iz kreveta, sednem pred televizor i nesvesno prođem rukom kroz kosu, od zaprepašćenja. U ruci mi ostanu debeli pramenovi kose, puna šaka. Ne boli ništa. Samo mi suze krenu i ponovo mučnina. Ćerka mala, ja plačem, ona me gleda, ja krijem kosu zgužvanu u šaci, ona me pita što plačem, a ja kažem, zato što su ubili Đinđića. I onda više ne znam zbog čega plačem i zbog čega mi je više muka, da li zbog onoga što gledam ili zbog onoga što živim, ali sam nekako naopako srećna što imam javni povod da plačem naglas i jako.