Radni dan u Kamenici, Institut, klijenti ne brinite, radim i s nogu.
Majka mi je jako bolesna, znate. Srce, koje radi sa manje od 50% kapaciteta (hronično), a poslednjih desetak dana, uprkos pejsmejkeru, ne ponaša se očekivano (akutno): ne pumpa, pojačane aritmije, izrazito nestabilnog pritiska. Mama se zamara prilikom oblačenja majice, mora da sedne, ne može da nadiše. Hladna je, boli je leva ruka, ima nesvestice i podriguje. does it ring any fucking bell?
Danas sam je slušala u autu na putu do gore, diše na kratko, kao štene kada dobije prvu temperaturu. Ona, dočim, temperaturu ni nema, hipotermična je, puls joj pada na ispod 35, srce zastaje, pa kilavo i aritmično nastavlja što je ponovo zadiše. Više ni ne paniči, deluje pospano. U stvari, skroz bensedinirano. Hitna pomoć je prošle nedelje bila dva puta, a dva puta je odbila, od toga su joj jednom rekli da pojede vruću supicu, a drugi put da zove za pola sata, pa za pola sata, pa za pola sata, dok je nisu skroz izmorili i nadmudrili.
Milo mi je što se tradicionalna medicina, kad je boli kurac, okreće seljačkoj logici, ali mislim da jedan ljudski život i oslabelo srce zaslužuju više od saveta o tanjiru tople supice. Ali, otkud bih ja to mogla da znam?
Danas rešimo da odemo gore, mama već ima taj uplašeni ton u svom plitkom glasu, ipak hoću da me vodiš. Ostavljam sve i odlazimo.
I čekamo.
I čekamo.
I ljutimo se, odnosno, samo ja, mama nema za to snage, mada bi joj jedno dizanje pritiska malo olakšalo život. Ona je hladna, ja ne mogu da joj napipam puls, ali nema veze, držim je za ruku, ono kao, nisam ni krenula da joj taj puls i tražim.
Negde tamo nakon 3 sata čekanja, za koje vreme je sestra rekla da su do sada imali 15 hitnih slučajeva, gleda me u oči i laže, ulazili su mnogi drugi ljudi u sasvim urednom i nimalo akutnom stanju, mi stižemo konačno na red.
Neimpresionirana mlada doktorka daleko mlađa od mene nešto jako zabavljena na kompu, a prekoputa nje tehničar koji ne vadi psovku iz usta (naši smo, valjda, svi smo u istom kurcu pa što da se femkamo), za svaku akciju koju pokuša da napravi na elektronskom formularu u koji gleda. Toliko im smetamo da mi došlo da izvinim s vrata. Ipak.
Dr nakon lenjog kretanja sa mesta gde sedi do mesta gde majci rade EKG, konačno još lenje i nekako uvređeno konstantuje da kod mame nema, citiram, akutnog kardio događaja, pa zato oni – neće ništa, neka lepo ide kući i neka odmara. Ona nije njihova stvar. Ponovo mi došlo da se izvinim što uznemiravamo iz čiste dosade.
Međutim, tu se nešto usudim da se malo objašnjavam, dobijem po nosu i odmah ućutim na molbu mame, ona ih ne bi srdila jer često mora da ih moli. Sve u svemu, komedi fransez, u kojem su dva magarca u glavnoj ulozi, spustila sva četiri magareća uha i tiho njačući napustila svetilište kompjutera, administracije i iščekivanja pauze za kafu.
Usput smo saznale da na Kariodologiji u stvari nema mesta. Halo! Nema mesta, pa ako ne umirete baš tog trena i baš tamo i pravite slične komplikacije, idite lepo kući na vruću stupicu, nemoj tu da pravite gužvu. Nemoj da vas prave na magarce, krevet dobijate samo na lutriji. Zato ovih dana ne jebu hronične bolesnike. Čisto da znate, vredi samo ako vam se desi neko aktuno kardio događanje, to je šifra.
Za sva ostala stanja, popijte vruću supicu.
8 Comments
od aprila ’98. do decembra 2000. sam bila na institutu svaki treći dan, u proseku, kao pratnja bolesnom ocu, jer je bio gluv (a vrlo često i previše slab da vozi sam)
tvoj opis me je u sekundi vratio u to zlo doba, iako sam se nadala da je 10+ godina bilo dovoljno da se civilizuje i medEcina i njeni radnici
nama je pomagalo samo to što je tatin doktor bio i kućni prijatelj (čitaj: posedovao je zavidnu kolekciju tatinih slika, sve i jedna dobijena na poklon, naravno)
hitna je dolazila… pa, kako kad. u početku još nekako, kasnije – kad čuju ko je (čovek kojem je prognozirano da svaki dan treba da slavi kao novi rođendan), ako nema gužve, onda dođu. ako ima, kažu – eto nas čim budemo mogli (uglavnom nakon par sati)
jako mi je žao majke, ne znam šta da ti kažem, a da bude na mestu i smisleno
jedino: budi jaka i pomozi joj psihički koliko god možeš
Sta drugo reci osim strasno i potpuno ocekivano. Nazalost odlicno sam obavesten kako nas zdravstveni sistem funkcionise i ako bih napravio listu od 10 top razloga zbog kojih zelim da odem odavde prvih pet bili bi vezani za nivo zdravstvene zastite u ovoj zemlji.
Nazalost ostali smo ovde, tako da nam samo ostaje da se molimo Bogu (u koga nesto i ne verujem) da nas posluzi dobro zdravlje.
Pozvana je hitna u pola noci u mom domu. Doktor gleda moga oca i kaze mojoj majci: “On mora da ide sa nama u bolnicu. Kako da ga vodimo kad nemamo krevet za njega?” .Pokusava da uspostavi kontakt sa bolnicom, takodje u Kamenici, da je zaista HITAN slucaj. Posle nekog vremena kaze: “Krevet nema slobodan, ja njega ne mogu da ostavim ovde- povescu ga sa nama i imace MOJ KREVET!!! Tako je i uradio. Posle dva dana , moj otac je preminuo od srcanog udara. Dobrotu tog doktora nikad necu zaboraviti. Bilo mu je samo 48god.
Citam i ne mogu a da se ne oglasim. Jebi ga, Gaga, hajde bar jednom drzi jezik za zubima i ne seri ako te ne pitaju, a i ako pitaju, nemoj no onda…Elem, znam kako je onomad, kada smo zavrsili studije, bilo tesko dobiti posao. Nazalost, kao i sada, trku nismo trcali sa iste polazne tacke, tako da smo mi ovakvi, sa visokim prosekom, ali bez debele veze, zavrsavali u domovima zdravlja i zauvek ostali marginalci, jadnici, looseri. S druge strane, cak i kao koleginica, veoma sam svesna ucestalosti dogadjaja koji ste u opisali. Naravno, jako mi je zao Vase majke, pa pobogu, svako od nas ima ovakav ili onakav slucaj; ja sam u 8. mesecu trudnoce preklinjala da mojoj baki operisu slomljen kuk, pa gde bas da ga slomi 8.01, za vreme kolektivnog godisnjeg…Opet, ono sto je mene po n-ti put razalostilo je cinjenica da veliki broj nas nismo nikada imali priliku da makar na mesec dana budemo na probnom radu u tom istom Instiitutu, a nekome su vrata bila sirom otvorena. I sta onda? Kao i dete koje cim trepne dobije najnovije Lego kocke koje posle razbaca po sobi i ne ume da ceni, tako nazalost regrutujemo kolege koje ne umeju da cene prestiz svog radnog mesta i uvaze pacijente i njihoova stanja i situacije poput vase danasnje. Summa summarum, udavih, ali ono sto Vam predlazem je da Vas sprovedem na Kardiologiju Doma zdravlja vec ove nedelje, pa da pomognemo Vasoj majci. Toliko barem mogu.
ako sam dobro razumela celo događanje u čekaonici urgentnog na insititutu u kamenici juče, 2. novembra, onda je to da toga dana, makar za tri i po sata koliko smo tog prepodneva čekale red, kola hitne pomoći nisu dovela niti jednog bolesnika. moja majka je bila u svesnom stanju, i naravno da bih ćutke čekala da je bilo šta bilo urgentnije od nje. ali, juče tamo u čekaonici, osim jedne žene u lošem stanju koja je dobila prioritet u pregledu i jednog deke koji je isto kao i mi čekao i čekao da bi ga na kraju primili na bolničko lečenje, nisam videla više nikoga. svi su bili na redovnom pregledu zakazanom ko zna kada ili ulazili na vrata iz hodnika preko veze i po ranijem dogovoru.
u domu zdravlja na školskom, kada čekam sa sinom, svaki put iz dosade čitam urgentna stanja koja imaju prioritet pregleda. morao bi da budeš idiot da ne pustiš roditelja sa detetom sa slomljenom rukom ili razbijenom glavom, samo zato što ti čekaš već dva sata sa svojim detetom koje ima povišenu temperaturu. ne, puštaš druga, akutna i teža stanja. to normalan čovek zna i bez pravilnika.
ja bih čekala juče mirno, ali ništa manje brižno, da je bilo težih stanja na hodniku. nije, to je bilo svima jasno, čak i portiru.
međutim, u kamenici je prvo sestra zakazala, onda tek doktorka. imala sam ne jednu priliku da kažem sestri da sam dovela majku u veoma lošem stanju. možda je trebalo da izvadim 100 evra da to stanje zavredi pažnju, ili 500, pa da zavredi i neki tajni VIP krevet, neću da kažem, jer nisam ni probala.
međutim, ono što je zapanjujuće što sam videla, pomenuta žena koja je delovala lošije od moje majke, kojoj su vadili krv i dali na hodniku da stavi nitroglicerin pod jezik, ta žena je puštena kući. isto.
šta ja propuštam ovde, glupača? šta meni nije, dođavola, jasno? kakvo je tvoje akutno kardio događanje kad ti daju da staviš nitroglicerin pod jezik u hodniku? da li to stanje isto treba da se leči vrućom supom?
epilog: deka, koji je imao iste simptome koje je i moja majka ispričala, nesvestice, podrigivanje, gušenje i bolove u grudima, moju majku pride boli i leva ruka koja je sva crvena, kao da se ošurila vrelom vodom, PRIMLJEN je na odeljenje toga dana, iako nije dobio ništa bolji prethodni tretman. primljen je, jer je na muškom bilo SLOBODNA DVA kreveta, sve mi je tek kasnije postalo jasno kada smo izlazeći sa svojim magarećim ušima, čuli nekoga ko je predavao smenu i izvestio našu mladu Dr i nešto starijeg psovača, kakvo je stanje sa krevetima na odeljenju.
za žene juče nije bilo mesta. ni za ovu s nitroglicerinom na hodniku, ni za moju majku, koja je imala već jedan infarkt, koja ima artimiju apsolutu, kojoj dva EKG-a u roku od dva minuta pokažu potpuno različite slike, koja ima pejsmejker (koji kao da nije baždaren, ili mu se istrošila baterija ali šta ja mogu da znam o tome), kojoj je srce zbog jedne druge hronične bolesti uvećano 100% a radi s kapacitetom od 50%, njih dve, takve i takvom stanju dakle, vraćene su kući na supu.
to je to.
malopre, kućna rekonstrukcija: jučerašnja doktorka, pre nego što nas je ispedalirala, primetila je da je jučerašnji EKG “bolji od prethodnog” i da mama treba da bude zadovoljna. Jedino što je na prethodnom, koji je ova stručnjakinja pogledala i sa kojim je uporedila, mojoj mami dijagnostikovan INFARKT.
fakat, doktorka, ovaj juče je bolji. ala si sturčna, svaka ti čast! Nadam se da ničiji život neće zavisiti od tvoje stručnosti. da znam tvoje ime, pisalo bi svuda. nego je insignifikantno, kao i tvoje znanje iz karidologije.
Iskustvo koje ste imale sa hitnom pomoci je izgleda neka nova moda.
To sa toplom supom licno sam dozivela,cula od dosta ljudi,a po gradu vec pocinje da se prepricava,kao vic, mada uopste nije smesno.
I jos mi se cini da je nase zdravstvo resilo da prosto otpise ljude preko 50 godina.
Sve je u zdravstvenoj zastiti danas problem i skoro sve je nemoguce,ali to ne znamo dok nam pomoc ne zatreba.
Jedino ako platimo,bilo u drzavnoj, bilo u privatnoj bolnici,ambulanti,laboratoriji.Ili potplatimo,kad nema drugog izlaza,naravno,ko ima i moze,ko nema…
Zorice,mislim da lekar o kome ste vi ispricali, na zalost, danas i ovde nije pravilo vec divan,nesvakidasnji izuzetak.
Milice, evo, prvi put čujem da još neko zna foru sa supicom. Strašno!
Moja majka, inače, iako težak srčani bolesnik s infarktom i pejsmejkerom, zove hitnu samo kad dotera do duvara. Ona ima strašno visok prag tolerancije na sopstvenu bolest i, budući da je i sama radila kao zdravstveni radnik, s puno poštovanja i samo u krajnjoj nuždi zove hitnu. Uvek kaže, “pomislim da nekom mlađem u ovom trenutka život zavisi od njih, pa neću da ih zovem”.
Kad smo taj dan otišle, to znači da joj je danima bilo ispod praga tolerancije, a kod nje je to stvarno teško stanje. Otišle smo na njeno insistiranje, upravo da ona “ne bi ometala rad službe hitne pomoći, jer mene ima ko da je odvede gore i još uvek mogu da stojim”. Vraga, nije mogla ni da stoji.
Jednom prilikom, kada je ležala u Kamenici posle infarkta, ušli su neki anketari da je pitaju da li bi bila u njihovom programu za praćenje rada službe hitne pomoći, jer su joj spasili život na poziv. Ona je prihvatila, misleći da će tako, zbog bolje statistike, imati bolji tretman. Taj događaj je na kraju ostao zamagljen, ne znamo šta je značio jer nije dobila nikakva upustva šta da radi sa svojim pristankom i da li to postoji i dalje…