Kampanja

U jeku kampanje protiv nasilja nad ženama, prošli smo i kampanje bez nasilja u školama, pa kampanje protiv nasilja nad decom, dobili smo porodični zakon, dobili smo zakon o obrazovanju, u proceduri je novi zakon kojim će batinanje dece postati kažnjivo, pogledali smo Paradu, nismo imali ove godine Paradu ali smo imali kampanju za prava gej populacije i tako.

Stalno neka kampanja. Ja razumem zašto kampanje, ali su one meni ovde više neki trla-baba-lan, nego stvarno osvešćivanje problema i ljudi.

Evo, baš ova poslednja kampanja apeluje na mene i tebe, da ne okrećemo glavu kad vidimo nasilje. Kampanja se tek posredno obraća ženi da ima pravo da uradi nešto da se nasilju suprotstavi. Ali, kampanjom joj je sugerisano da ćemo to uraditi ti i ja umesto nje, jer mi ne treba da okrećemo glavu dok je ona sklanja od udaraca.

Nije to bez đavola, da vam kažem. Zato što mi volimo da gledamo svoja posla i ne boli nas tuđa rana sve dok je ne osetimo na svojoj koži.

Nego, da li ste ikada probali da uradite nešto, pa da vidite kako to sistem funkcioniše kada ne okrećeš glavu već zasučeš rukave? Kad nisi u kampanji, već na delu?

slučaj jedan

U novosadskom naselju “blokovi”, sa četvrtog sprata našeg stana koji je gledao na zgradu u dvorištu, jedne letnje večeri, negde oko pola osam, jedna majka je počela da prebija svoje dete. I to je trajalo, trajalo, čula se lomljava nameštaja, čuli su se udarci, čulo se dečije zapomaganje, čuli su se urlici te žene. Što je dete više zapomagalo, ona ga je više udarala, i to je nekako iz tih zvukova koji su se širili bilo jasno.

Skoro svi stanari naše zgrade čiji stanovi gledaju na zgradu preko puta, izašli su na svoje terase i gledali u pravcu nekog prozora, za tim užasnim zvucima. Nakon 10-tak minuta u kojima sam slušala i ja to, ali i bila zauzeta kupanjem svoje bebe pred spavanje, upitala sam komšije da li su zvali policiju.  Niko nije.

Pa sam ja.

Policija je pitala gde, tačnu adresu (nisam znala na kom je broju ta zgrada i kojoj zapravo  ulici pripada), koji stan (kako bih to mogla da znam), ime i prezime žene (kako bih tek to mogla da znam). Opisala sam im gde se nalazi zgrada, krici iz nje su se i dalje čuli, dala svoje podatke i oni su došli posle jedno pola sata.

Tada je već svu utihnulo, ali su komšije iz moje zgrade, u nešto manjem broju doduše, i dalje stajale na svojim terasama. Niko nije mogao ili želeo da kaže iza kog prozora se dešavao taj užas, policija je ušla, policija je izašla brzo i ništa se nije desilo. Nisu obratili pažnju na svedoke, nikog ništa nisu pitali.

Potom sam zvala policiju da čujem šta su uradili po mojoj prijavi. Rekli su da nisu ništa, jer nemaju pravo da ulaze u tuđe stanove, nije se više ništa čulo, a ja im nisam dala tačnu adresu i broj stana, te shodno tome, i nisam bila od neke pomoći. Javite se socijalnim radnicima sutra.

To i učinim. Socijalni radnici mi zatražiše ponovo adresu, ime majke, broj stana. Ne znam. E, pa ne možemo mi ništa onda. Pokušajte da saznate te podatke, pa nam se javite. A, policija, pitam? Nama policija nije dostavila nikakav izveštaj. Zovem policiju, pa nismo dostavili nikakav izveštaj kada ne znamo ko je i šta je uradio. Probajte da saznate ime žene i tačnu adresu. Pomenem policiji da bi moglo da se ode u školu, da bih rekla po glasu da je detetu između 10 i 12 godina, neko će na fizičkom videti posledice te večeri, možda neko dete fali, možda neko dete neće da se skine na fizičkom… Pomenem i dom zdravlja, možda je tamo primljeno neko dete zbog kontuzije glave padom na stepenicama? Obično su stepenice, je li?

Ništa od toga, ime i prezime, podatke dajte, gledali ste suviše američkih filmova.

Vidim ja da kreće krug, pa krenem da pajem po komšiluku, napikiram se na komšinicu sa višeg sprata koja ima bolji pregled na prozore zgrade preko puta, i ona je majka, reći će. C. Videla je, ali neće da kaže ništa, nije njena stvar. Jok. Predložim joj da kaže meni, pa ću ja da kažem policiji i socijalnim radnicima i nju neću pominjati. C. Nije njena stvar, a i, zar ja nemam pametnija posla nego da guram nos u tuđ život?

Potom odem u zgradu preko puta, tamo ne znam baš nikoga, ali pozvonim na stanove u prizemlju, sigurna da se tamo nije dešavao užas prošle večeri, da li znate, nije naša stvar, gledajte svoja posla.

Vrlo brzo se po komšiluku pročulo da sam se raspitivala o tom događaju, tražila svedoke, pokušala da gurnem nos u tuđ život. Neki su odmahivali glavom kad me vide, a neki su je okretali od mene.

I ja sam nakon nekoliko dana odustala. I nadalje ćutke gledala jednu od komšinica čijem najmlađem detetu je jedina zabava iz detinjstva bila da samo pretrči put, ne tako pust, ni najmanje pust i da sedne pored oca i strica koji tamo piju pivo ispred radnje, i igra se sa čepovima od piva utisnutih u zemlju. Na primer, ja bih i to prijavila. Ali, kome? I sa kakvim rezultatima? Za zanemarivanje dece još nije bilo nikakvih kampanja, kako bih se s tim izgombala kada ni ove stvari s kampanjama ne idu u praksi…

slučaj drugi

Dok je sin išao u vrtić, ispričao nam jednog dana da su on i dečak N. zajedno piškili, te da je tom prilikom video na dečakovim butinama tamne i široke modrice. Upitavši ga od čega mu je to, dečak je rekao od kaiša. Tatinog. Mi ispričamo naša saznanja vaspitačici. Vaspitačica kaže da su roditelji fin svet i da ona ne može da veruje. Pitam je da li je videla modrice. Jeste, možda je dete palo negde na stepenicama, dečaci su nestašni i stalno padaju.

Znači, videla je, znači ima modrica, znači bilo je verovatno i kaiša kako je dete reklo. Zaintačim se, počnem da insistiram da se to prijavi. Ona ne zna kako, neprijatno je. Predlažem da dovedu doktorku koja inače dolazi jednom nedeljno i pregleda grlo, pa bi mogla da ih pregleda cele. Za takav pregled je potrebna dozvola roditelja.

I tako, odustanem. Šta drugo?

i, šta?

Zamislite sada, pupupu daleko bilo, da je jednog dana, nekom prilikom besa, ta žena smrtno povredila dete ili je kaiš tog čoveka poleteo prema glavi i usmrtio dečaka? Kako bismo reagovali? Vest bi bila, roditelj ubio dete. Optuživali bismo roditelja, dabome. Ali, šta sad, kad  znamo da je makar neko pokušao da uradi sve da to toga ne dođe, da je bilo indicija da bi do toga moglo da dođe, ludilom ili nesrećnim slučajem, i da kroz sistem i druge  ljude ama baš ništa nije moglo preventivno da se uradi?

Iza svakog porodičnog nasilja, iza svakog bezumnog čina grupe ili pojedinca, postoji i prethodno nečinjenje društva i kolektivno okretanje glave.

Zato je meni Srbija kriva, kao takva. Zato su meni svi krivi. Smo krivi. Ova država zato što nam isključivo šalje iskrivljene poruke, mediji zato što glorifikuju kriminal i izvrnute vrednosti. Građani, zato što su se složili da je najbolje da gledaju svoja posla.

Ok. Mrzi me dalje. Sada, kada sam prespavala, dok još uvek život malog dečaka visi o koncu, i dalje čin očajnika od juče, samoubistvo s pokušajem ubistva deteta (tako bi se to moglo pravno okarakterisati?) razumem kao naš zajednički problem i problem ove zemlje, koja je u dubokoj krizi vrednosti.

Eto, navijam za to detešce i unapred mi se gadi kako će se političari oko  njega rastrčati, kao, božemeoprosti, onomad oko keruše Mile.

U kampanji.