Lazin Salaš u Novom Sadu - ne preporučujem
Juče smo želeli da ručamo u Lazinom salašu (ulica Laze Telečkog, je l’). Ušli smo u potpuno prazan lokal, recimo da je to još uvek vreme za ručak (nešto posle 15 časova), muž, sin i ja. Smestili smo se desno, uz električni uljni radijator. Prazno.
Konobar je primio narudžbu za piće, ceđenje narandže je trajalo 15-tak minuta, odmah smo se pobojali koliko će tek da traje spremanje obroka, ali nešto drugo nas je zabrinulo: muzika.
Tačnije: MUZKA.
U praznom lokalu bez žamora drugih ljudi, bila je više nego upadljiva, ne samo zato što je bila odvratna i neprimerena. Neočekivano odvratna, da tako kažem.
Iz razglasa je, dakle, treštao novokomponovani zavičaj koji još samo možete da čujete iz nekog Audija s krstačkom na retrovizoru i besnim Zemom za volanom, ili na televizijama Santos, Duga ili njima sličnim. Mislim da se tih melosa i Pink odrekao, ali nisam baš u toku s muzičkim trendovima na toj televiziji. Dakle, ništa tradicija, bilo čija, već folkoteka.
Paklena pomorandža
Kada je konobar konačno doneo tu ceđenu narandžu po koju je prethodno išao u Keniju da je ubere i prošao carinsku proceduru, primetili smo, prilično ljubazno, da je muzika čudna za ovo mesto, neočekivano neodgovarajuća za ovo mesto i da molimo makar tamburaše, ako baš mora narodnjak.
Nismo bili u toku šta se u kafani Lazin salaš inače sluša, tj. pušta.
Međutim, budući da smo bili sami i da nije bilo nikoga koga bi već poneo postojeći ritam s razglasa, prilično glasan, mislili smo da ovakav jedan pristojan zahtev, molba takoreći, nije nešto što bi bilo nemoguće ispuniti. Trudili smo se da ne zvučimo arogantno, jer smo došli na tuđa pravila, ali su pravila zvučala stvarno neobično, kad vam kažem.
Paklena muzka
Dakako, pomenuli smo da uz ovo ne možemo da ručamo, te da proveri pre naše narudžbine za hranu da li je moguće muzku promeniti. Te da smo došli na Lazin salaš, a ne Lazarevo ognjište, da želimo da ručamo vojvođansku kuhinju a ne ovčetinu i jaretinu zabodenu na kolac (ražanj li se to zove) u limenoj garaži pokraj puta. Nismo ni ovo poslednje rekli, tako smo se osećali, kao da vozimo kamion iz Austrije za Tursku, pa smo sišli do Lazarevog ognjišta usput da se malo okrepimo.
- edit: da mi se ne hvatate izvan teme i ne spočitavate da sam nemultikulturalna i opasna, pa da moram da se branim, mrzi me, neosnovano je. kad budem htela da slušam novokomponovani nardonjak, bilo koje vrste, napiću se i nadrogirati i otići na takvo mesto.
Nema problema, reče konobar. Odšeta do dugačkog praznog šanka i nešto pročavrlja sa šankerom, muzka se menja na tamburicu, mi takođe nerado slušamo trezni i u sred bela dana i taburicu, ali bože moj, izgleda da je Lazin salaš od naše poslednje posete zaokrenuo na ruralni tip amotsfere (to se danas zove tradicija, kultura, koreni), nismo tu da menjamo bilo šta. Zadovoljimo se utišanom tamburicom.
Ostaćemo
Izdeklamujemo svoje gurmanske želje.
Konobar odšteta do kuhinje koja je negde tamo, prođeš šank pa odeš u drugu prostoriju pa onda zaokreneš levo, konobar nestaje iz vidokruga u to se muzika ponovo menja, ovoga puta uz gusle i grlenu zapevku pojačava se i ton, bar za 30% u odnosu na prethodni slučaj iz zemlje čuda.
Pozovemo konobara kada se jednom pojavi na vidiku, kažemo da ćemo otići i da nećemo ručati uz tu agresiju za uši, mozak i dušu i, vidimo da je namerno, čujemo da je namerno, verovatno smo uvredili muzički ukus šankera, namerno muzika pojačavana, dok konobar moli šankera da je menja ili stiša.
Odustajemo
Neumoljivi šanker, ne jebe. Mi ustajemo, oblačimo se i krećemo prema izlazu. Šanker sve glasnije pojačava muziku, konobar lenjo i pomalo zaprepašćeno gleda, verovatno u nevereci da upravo ispunjavamo ranije dato obećanje da nećemo ručati u takvoj atmosferi i počinje da pravi problem: pa kako ćemo sad, hrana je počela da se sprema.
Čuj, kako ćemo. Lepo ćemo, kažem, otkažite hranu i naplatite piće.
U procesu otkucavanja računa za ceđeni sok od narandže koji je pravljen u Singapuru pa uvezen pravo u Lazin salaš posle komplikovane carinske procedure, šanker menja muziku na nešto urbano, skoro da sam osetila kako se opuštam i kako me obliva neka prijatnost, to valjda da nam pokaže da ima ali ne da, kao i svaka uvređena mlada, ali mi neumoljivo čekamo račun na koji ne ostavljamo bakšiš i prelazimo preko, na neplanirane pice u Kuću malu.
Za nama još jednom, kao poslednji pozdrav, zatrešta čudni melos, i mi napustismo folkoteku u sred urbanog dela grada, zauvek. Za uvek.
Otmica do ispunjenja zahteva?
Mislila sam da tu kafanicu drži Rober Čoban. Posle mi je palo na pamet ili da sam pogrešila, ili da je on možda otet pa to drže otmičari koji prete iznurivanjem talaca muzikom do ispunjenja želje poseljačivanja Novog Sada, ili je to neki čardak koji je nekom slučajno ispao tamo, ni na nebu ni na zemlji, u zakup licima na kakva upozoravate dete kada mu kažete da ne priča s nepoznatim osobama na ulici.
Ne znam. Znam samo da sam sigurna da sam na tom mestu bila pre jedno mesec i po dana, da sam tamo odvela gošću iz inostranstva jer je želela nešto tipično vojvođanski, da je bio isti konobar i ista adresa, da sam lepo jela, da mi je bilo prijatno i da sam zato želela juče da ne kuvam, već da odemo na supicu i šne nokle na jedno dobro mesto.
Malo morgen. I malo više nikad.
25 Comments
Tačno zanam taj osjećaj kada nakon užasno naporne muzike čuješ nešto ugodno. Baš tako kako si opisala, opustiš se kao da ti neko skine sa glave neki škrip koji je do tada tu stajao i stezao.
Šteta, tako lijepo izgleda na slici 🙁
Ovo je bilo zlostavljanje. namerno. Zaista mislim da je naša primedba na muziku uvredila DJ za šankom u čijoj vlasti je bilo da od jedne fino izgledajuće kafanice napravi folkoteku najgoreg ukusa.
Dole multikulturalizam, ziveo lokalpatriotizam 😉 Razumem ja i iritantnu glasnu muziku i losu uslugu i to da cete svakako izabrati okruzenje koje vam prija i odgovara i sve je to ok, ali ovi omalovazavajuci komentari o zavicajnoj muzici, ovcetini i jaretini, urbanom kulturnom salasu i ruralnom ” ognjistu” kao metafori primitivizma i nekulture mi bas bodu oci… razni ljudi, razni ukusi, razni obicaji, svako zasluzuje postovanje, a budala ima svuda i na osnovu njih ne treba generalizovati.
Problemi na koji ste naisli ovde poticu iz jedne stvari a to je da se danas ugostitelji trude da njihovi objekti budu sve, 21 u 1, kafe, restoran, pub, ruralno mesto sa primesama urbanog i tako dalje. Udeo u ovome ima i publika, ili bar veci deo, kojoj je u Novom Sadu tesko udovoljiti. Naravno u konkrentnom slucaju krivica je do menadzera ili vlasnika zato sto nisu na radnom mestu da kontrolisu rad zaposlenih. Kada bi imali nekog restoranskog kriticara kao u onom crtacu “Ratatouille” pa kad on da negativnu ocenu da opadne promet za 60% drugacije bi bilo. Naravno to je crtac a ovo Srbija 🙂
Inace salasu je mesto u potpuno drugacijem okruzenju, sam pokusaj da se to napravi na betonu, u sred centra, je… ne znam mozda nisam u pravu, mozda ljudi vole vestacku tradicionalnu Vojvodinu. Generalno moramo pitati gazdu kakav mu je ROI , ako je pozitivan onda mi nemamo sta da se pitamo, mozemo samo da ne dolazimo na takva mesta.
@Nikolina, imam puno pravo da omalovažim seljačizam u gradu. I tu agresiju. Što reče jedna moja drugarica na FB, sa čežnjom se danas sećamo malograđanštine.
A meni možeš svašta zamiriti, osim odsustva osećaja za multikulturalizam. Ovde to nije tema. Pročitaj još jednom.
@shubri, a kad je već tamo, salaš na betonu, valja ga ljuljati, a ne pljuvati.
imamo i Ognjište na betonu, ispod tribina sportskog objekta, pa ko voli, nemam ništa protiv. imamo i folkoteke (valjda), pa ko voli, nemam ništa protiv.
ali ako uđem negde, što ima prethodni znak nečega izrazitog, i tamo me zatekne obračun sa nečim drugim, to ne moram niti da trpim, niti da platim.
Salaš je salaš, a u centru centra je svakako improvizacija. Ali, treba imati u vidu da je Novi Sad postao tačka (tačkica) na turističkoj mapi sveta, i da turisti verovatno (osim ako imaju lokalnog domaćina, što nije često slučaj) neće ići da klopaju našu “autentičnu” kuhinju i osete autentičnu atmosferu vojvođanskog sela negde na okolne salaše, nego će potražiti mesto u centru! S druge strane, u Novom Sadu sam bila u nekoliko VEOMA zanimljivih lokala i restorana (čak i sa mešovitom funkcijom – bar-restoran, noćni klub… ), sa zaista profesionalnim i ljubaznim osobljem, što ovde ni izdaleka ne izgleda da je slučaj.
Sad me više ne čudi što je lokal prazan svaki put kad prolazim pored njega.
Inače sam pre neki dan prolazila pored Salaša i palo mi je na pamet da sam tu mogla da vodim svog gosta iz daleka dok je bio u Srbiji. Srećom nisam, jer bi to ako je suditi po ovom tekstu, bilo samo bacanje novca. Očigledno je reč samo o noćnom klubu koji bi da se predstavi kao restoran.
Sve u svemu, ne verujem da ću ovo mesto preporučivati prijateljima, iz inostranstva kao ni iz zemlje, koji dolaze turistički u Novi Sad kao mesto gde će osetiti “autentičnu vojvođansku atmosferu”.
Šteta, jer lokal zaista izgleda autentično…
I ja se više nikad ne bih vratio na to mesto. Verovatno ne u skorije vreme. Podržavam pljuvanje bahatosti i neprofesionalizma.. Ne ostaje nam niš’ drugo.
Jedino mi nije jasno, zašto ste se čudili tamburašima, i nerado se zadovoljili njima (i to još utišanim) :). To mi dođe baš opuštajuća muzikica, uostalom, tamburaše bih i očekivao u Lazinom salašu.
Super tekst! Baš tako i ja mislim samo što ne znam sve to tako lepo da napišem i da začinim duhovitim komentarima kao ti :))). Super, samo tako nastavi. Bosanci i ostali “zijemljaci” žele da poseljače naš grad ali neće im uspeti mada već i u to sumnjam. Sad bar znam gdje da ne vodim goste kad poželim da negde lepo klopamo :)))). Pozdrav tebi i tvojoj divnoj porodici. Kako ti je sin?
Tanja, tekst ti je zanimljiv i nemam nista da komentarisem, osim prethodne gospodje. Nadam se da mi neces zamjeriti na ovom. Na zalost, tvoja prica sa svim ovim komentarima dobija potpuno nesto novo. Gospodjo Majo, na osnovu cega Vi sudite Bosancima i na koje to Bosance mislite, molim Vas lijepo? “ZIJEMLJACI”. Tako se Bosanci izrazavaju??? Po cemu su to Bosanci poseljacili vas grad i po cemu ce vas doci glave?
@srđane, ja sam izgustirala vremenom sve te tamburice na uvce. Ali takvu muziku, u tipično vojvođanskom miljeu, trpela bih 🙂
@Mili, pre mesec i po, kada sam vodila jednu Amerikanku na ručak, išla sam obrnutim putem: ona je želela nešto vojvođanski, ja je odvela u Kuću malu, kad tamo, u vojvođanskom ambijentu samo pice. odlične, ali to nije bilo ono što je gošća tražila. Juče, opet, obrnuti pravac: znala sam da se tamo jede vojvođanski meni, odišli smo i posle prešli na pice u Kuću malu. Pomislila sam, u krcatoj Kući, da su tamo svi oni koji su pretrčali i pobegli glavom bez obzira sa “salaša”.
@Maja, ne mislim da će nam Bosanci dođi glave. Seljačizam hoće, a to nije entitet, već mentalitet. Toga se treba čuvati.
🙂
konobari i prijatelji nadaleko čuvenog restorana Lazin salaš, svi vi koji ste mi se nakačili ovde poslednjih dana i čija retorika je baš nalik ponašanju šankera iz pomenutog restorana, koji me častite u svojim nepismenim i nevaspitanim komentarima, da vam kažem nešto: nijedan vaš komentar neće biti objavljen, a vaše IP adrese će, naprotiv, biti sačuvane.
Restoran Lazin salas je jako prijatan. Izvini, ali nasa miljenja se ne poklapaju MOO. Ne znam na kog sankera mislis, ali ja sam se jednom prilikom bas lepo osecala tamo. Ljubazan je bio, bar prema meni. Mislim da sam e cak i zaljubila u njega. pozz svima
Zar mi nemamo prava da ostavljamo komentar? A ko je vama dao prvao da iskoriste jedan ok restoran i pisete gluposti i lazi? To nije lepo…
Mislim da nebi trebali brisat ostale komentare, jer je ovo 21 vek i svi imaju prava na svoje misljenje, ma kakvo ono bilo… ipak je ovo slodna zemlja i svi gradjani imaju prava da glasaju i misle kako im volja…zar ne?
@doktore i @zvonko bogdan, pustila sam vaše komentare da bi se znalo šta vam objašnjavam a i da naučite nešto:
1. Blog je lični dnevnik (lični veb-sajt) na kojem vladaju pravila i uslovi onoga koji ga vodi, održava i plaća svojim novcem i svojim slobodnim vremenom.
2. shodno onome gore, nemate nikakva prava na mom blogu ako ja neću da vam ih dam, a obično ih ne dajem onima koji su nevaspitani. ovo je moj lični blog, dakle, moja lična prćija i na njemu vladaju moja lična pravila.
3. “demokratija”, “sloboda građana”, “slobodna zemlja” i “pravo na glasanje” su termini kojima očigledno ne vladate dobro, ali ste zato bili slobodni da se na pogrešnom mestu i u pogrešnom povodu pozivate na njih.
4. vi samo nastavite da lajete, a moj karavan će i dalje prolaziti.
so long.
Au kakav h8! 🙂 Ali i to dobro radiš 🙂
Ma ne isplati se uopšte da pričaš o tome, misliš da se neko iz DM-a za tvoj tekst o njemu zabrinuo? Ma kakvi, bar ne još…
Uostalom…Zar taj restoran nije država u malom?
h8? ma, jok. tako je bilo. od reči do reči. evo, kažu i da su gledali na snimku kamere, na kojoj se “vidi samo 8 minuta našeg boravka, za koje vreme smo slikali (sic! — konobari ne znaju da se slike mogu preuzeti i sa neta), napravili problem (mi) i otišli”. Sve je, kažu, nameštaljka, da se izblati resotran, vidi se u tih 8 minuta snimka, za svih 20 minuta koliko smo mi izdržali.
DM? jeste. zabrinuo se. promenjena je agencija koja je radila “obezbeđenje”. napravljen je protokol za ponašanje “obezbeđenja”. proverila u istoj prodavnici, druga priča. naime, sve normalno. 😉
meni dovoljno.
Možda su u jednom momentu preterali sa muzikom 😀
http://www.021.rs/Novi-Sad/Hronika/Pucnjava-u-Laze-Teleckog.html
Upravo sam videla. I sada sve ovo daje novi smisao amtosferi koja se tamo neguje. A i komentarima koje sam primala, a nisam ih objavila.
Steta. Posle ovoga se zaista razmisljam da li cu opet da odem, kada budem u NS. Bio sam pre par meseci, i posle dosta trazenje gde cemo, seli smo bas ovde. Malo je reci da je bilo odlicno.
Nadam se da je ovo bio samo los trenutak :/
Ja vise nikad tamo necu nogom zakoraciti(lazin salas),jer drskost i bezobrazluk onog menadzera svetozara je nepojmljiva,vidi se da je momak u pokusaju da bude ugostitelj,trazi da se dodje u 22 h,ja dodjem u 22 i 45 h a ono prazno,tek oko 12 se napuni,inace vidi se ko covek da je los,lazin salas nikad vise in my life
neznate za dobar provod treba da se opustite cak malo i konobvare da zezate ,hrana je tipicno vojvodjanska,treba sa paznjom i sa neznosti i sa ljubavlju da se odradi da bi gosti dobili ukus onakav kakav bni mislili da trebaju da dobiju ,niste dosli u fastfood vec urestoran,
Moguće da ne znam za dobar provod, ja imam već ne-znam-za-dobar-provod godina.
Ovo je stari tekst, možda su se vlasnici promenili, ali moj muzički ukus – nije 😉