O trčanju sam počela da razmišljam one letnje večeri kada sam pod stopalima osetila novu stazu na keju. Nije da imam emocionalno i sportsko pamćenje na to — nemam. Trčala sam pre 22 godine, neku turu od 5 kilometara po keju pre posla, onoga leta kada sam bila mlada, tanka i puna snage i radila od 9. U tome mi je pomagala moja navika da rano ustajem. U devet sam bila već na poslu, čiste kose i puna elana.
Međutim, kako došlo, tako i prošlo, prvo sam se preselila s keja, a onda sam i otkrila hranu. S povećanjem unosa bezvrednih kalorija, svaka želja da se pokrenem je iščezla. Udaja, porođaj, svakodnevnica. Nisam ništa trenirala.
Pre jedno pet godina sam počela da se osećam staro i umorno. Rekla sam mužu, ok, I am done. To što sam bila bila sam, sada preostaje samo da nastavim da starim. To što me je bezrezervno voleo i voli takvu kakva jesam, nije umanjivalo moje razočaranje stanjem u kojem sam, slikom u ogledalu i, što je najvažnije, slikom u glavi. Jasnom slikom da sam “done”.
I bi tako, sve do prošlog leta, kada sam u junu došla u ozbiljnu zdravstvenu krizu.
Otpočela sam novi životni stil. U njemu je svakoga dana bilo nekog ozbiljnog kretanja: vožnja bajka, vežbe, korektivna gimnastika, oblikovanje. Svakoga dana, bar po jedan sat, disciplinovano i posvećeno. Polako sam se navlačila na endorfin i postala ozbiljan zavisnik. Telo mi se menjalo, kao i slika u glavi. Počela sam da se osećam mladom. O, ne, I am not done yet!
Međutim, trčanje. Taj osećaj pod nogama koji sam osetila te letnje večeri, nije dozvoljavao bubici da mi izađe iz glave. Konačno sam se osmelila, kupila patike za trčanje, pozajmila sinovljev duks i jaknu, stavila slušalice u uši, uključila Endomondo i potrčala po toj stazi.
Ali, avaj! U meni nije bilo ni trunčice snage za trčanje. Posle 500 metara, noge su mi bile kao od olova, imala sam utisak da mi se celo telo trese odvojeno od kostiju, disanje još kako – tako, ali noge, mišići, kosti, to je sve bilo daleko od uživanja. Izdržala sam da ishodam pet kilometara u kojima sam tračala svega jedan, jedan i po. Onda sam se dovukla do automobila i sela. Auto se zamaglio kada sam zatvorila vrata. Nisam imala snage ni da pritisnem papučice za gas i kvačilo. Mislim da su mi i ruke jedva držale volan. Sutradan sam imala takvu upalu mišića da sam se osećala kao da me je neko ispesničio po zadnjici i butinama. Upala je trajala više od nedelju dana.
ovako me je Endomondo izvestio o mom prvom pokušaju 🙂 klik na uvećanje kornjače
Razočaranje.
Ali ne i odustajanje. Elem. Znala sam da mora biti negde na netu savet kako POČETI, a ne izlagati se (nezdravom i demotivišućem) opterećenju za koje nisi spreman. I, voilà. Našla sam Trcanje.rs i ovaj plan za polumaraton od 16 nedelja, i pažljivo i vredno ga pratim. Danas sam istrčala kraj druge nedelje od 5 kilometara, laganim tempom od meni sada relaksirajućih 10km/h. Imam tih pet kilometara u nogama, ma imam ih i deset. Imam celih 21 u glavi. To je sve više i u glavi i u nogama nego pre par nedelja i daleko, daleko više od onoga što sam bila i imala pre samo šest meseci.
Ova kategorija će biti o tome. Kako se spremam za polumaraton, 23. juna 2012. u Novom Sadu. Imam 45,5 godina i nikada se nisam aktivno bavila sportom.
But, I am not done, yet.
Edit: moja Endomondo statistika za februar 2012:
15 Comments
Stajaćemo kraj staze sa pom-ponima i vikati “Hajde, Mo! Možeš ti to!” 🙂
Svaka čast na odluci. 🙂
Svaka cast za volju!Samo napred!
16.06. odrzace se IV Ultimate Nutrition Trka prijateljstva u Kuli. Trci se 6km. Ako ste slobodni dobrodosli.:)
info: http://kulatrcanje42195.rs/?p=123
utisci sa predhodnih trka:
2009. godina – http://www.trcanje.rs/trke/druzenje-na-trci-prijateljstva/
2010. godina – http://www.trcanje.rs/trke/trka-druzenje-kula/
Svaka čast!
Podrška kao kuća sa moje strane!
samo napred
@lp, da li ja spadam u veteranke? 🙂
Mislim da nemam brzinu, niti ću je imati. međutim, izdržljivost i volju imam i gradim. pa, ko zna, možda ću želeti i baš da se trkam. vidimo se!
@sanja, ali, obavezno!
@drveniadvokat, @Marko, hvala puno 🙂
Podrzavam te u potpunosti i maksimalno i kako god hoces…
Elem, ucio sam da je izdrzljivost sposobnost tela i spremljenosti za napore, a onda sam slusao jednog profesora koji je sve to opovrgo i pokazao da je izdrzljivost stanje uma i cista konativna sposobnost.
Tvoj um ima zacrtano, a to je vec pola staze istrcano…Veruj mi.
Dugo sam trcao takmicarski i mogu ti reci da je glavna fora da prebrodis faze kada ti telo salje imput kako ne moze dalje a tvoj mozak pocinje da se dvoumi. Kada prelomi i vrati signal da se nastavi dalje i kada telo shvati da “moze” trcanje je najlepsa stvar na svetu…Takvih faza moze biti vise od jedne, ali je daleko najbolja varijanta u pripremi upravo rad na samouverenosti, jer sve posle toga, organizam poslusno ispunjava.
Svi nalozi koji stizu iz glave nanize su ono sto zelimo i ono sto imamo kao zacrtani cilj.
Kako sa trcanjem, tako i zivotu.
Verujem da sve mogu, dovoljno je samo da to zelim.
Mozda je i ovaj moj komentar makar malo doprineo da tvoja odluka bude jaka kao kineski zid? U svakom slucaju, verujem u tebe. Kada budes trcala i kada budes bila u krizi, seti se da ima puno nas koji te bodrimo i koji zajedno sa tobom zelimo da stignes na CILJ!!!!!!
Deka 😛
@deda, zajedno do cilja. onda tvitap 😉
Samo napred! Nema toga sto ziv covek ne moze, nije lako al nije ni nemoguce! 🙂 Sve je stvar navike, bukvalno sve. Sport je odlican primer, sta ucini od ljudi, koliko ih unapredi generalno. Ono interesantno je sto je i steci bogatstvo takodje jednostavno stvar navike, a u to ljudi teze poveruju. Imala sam infarkt sa 22 god (sada imam 28), lekari strogo zabranili naprezanje,penjanje uz stepenice, bicikl, gimnastiku… mislite da sam ih poslusala? Kako da ne, i hvala Bogu sto nisam, osecam se savrseno! Is nestrpljenjem cekam da treniram aikido 🙂
@Violeta, infarkt sa 22? Wow. Neću da te pitam kako i zašto se to desilo, ali sam srećna da si tu s 28, spremna za aikido 🙂
Ćao! Polaskan sam što si odabrala baš naš Noćni maraton 🙂 Ovo je velika stvar i radujemo se što baš kod nas dolazi velik broj ljudi koji nisu tu zbog nagrade, publiciteta i/ili slave već zbog dobrog zezanja, dobrog vajba, a što je najbitnije ZBOG SEBE!
Ako ti odgovara pridruži nam se na treninzima
http://arkfruskagora.org.rs/zajednicki-treninzi/
Pošto vidim da već vodiš dnevnik treninga, upiši se onda u naš KM sat 🙂
http://arkfruskagora.org.rs/pretrcao-sam-ovog-meseca/
@Boško, Noćni maraton pikiram od prošlog leta, jedino što tada nisam ništa uradila osim da maštam 🙂
Znam da imate zajedničke treninge, čak sam vas i sretala u mimotrku (ja krećem od Jedra, a vi valjda od Vodovoda), ali plašim se da moram još puno da vežbam da bih uopšte mogla da vam se pridružim i da ne zaostajem jako, i da to ne bude za mene muka. Za to imam nekoliko dobrih razloga, nemam još kondicije i snage i zeza me levo (pre 25 godina) operisano koleno. Ali, polako, i najduži put počinje jednim korakom. Srešćemo se. Možda bi mi najvažnije bilo da naučim kako da se dobro zagrejem, pomalo se osećam glupo dok to radim sama, posebno na snegu :-)))
ali, pošto slažem kilometre, prijaviću se na KM sat, to je prvo što ću uraditi 🙂
Bravo za Moo!!!
Pingback: Prvo skoči, pa reci pecipec | Blogoteka
Moja najozbiljnija podrska!!! Proslog maja sam odlucio da ostavim duvan, smanjim alkohol i ratosiljam se “dovn” ljudi i zivota. Istrcao sam bas Nocni Novosadski, i tako je pocelo… Gomile povreda, posao bez rasporeda, porodicni problemi, niske i previsoke temperature…nista me nije sprecavalo da trcim. I to po planu!!!
Dobar plan, istrajnost i realan-koristan cilj daju smisao trcanju, a Ti to sve imas! Dakle, samo napred ( ne obaziri se puno na podrske:)! )
Pingback: Moja priča o trčanju (može da bude i tvoja) | MOOSHEMA