Prvo skoči, pa reci pecipec

Kao svaki dobar hipohondar i štreber, posvećenik i kontrolfrik, posetila sam svog kardiologa, profesora Čikoša, e da bih uradila test opterećenja.

Još pre početka testa, nije podelio ni mrvicu mog oduševljenja planovima za polumaroton ( i tu se pridružio svim, ovoj ideji zdušnim, oponentima). Naprotiv, stalno je sumnjičavo vrteo glavom, spominjao porodičnu anamnezu (ima tu dosta toga) i nakon petanestminutnog testa, kada sam htela konkretan odgovor, dobila sam ovaj: vama s obe strane TO ne gine, samo bi bilo bolje da vas TO pogodi u sedamdesetoj, a ne u pedestoj. 

Skenj.

TO, je infarkt ili ateroskleroza ili neka već koronarna ili kardiološka falinka, čime su se proslavila oba moja roditelja, statistički gledano, u mladosti, ostavljajući mi u amanet porodičnu istoriju bolesti u kojoj ima jedan pejsmejker i jedan stent, zbog kojih lekarima moje stanje uvek deluje ozbiljnije nego što se ja osećam.

Subjektivan osećaj. mogu.

Objektivan lekarski nalaz. mogu

Savet lekara. ne preporučuje se.

Savet muža. molim te da slušaš savet lekara.

I, evo šta ću ja. Nastaviću s treninzima, po planu i umerenom intenzitetu kako sam i počela, za šta imam snage i sve bolju kondiciju na kojoj i dalje radim, a koji napredak sam videla i po nalazu gde piše da sam u V stepenu prvog minuta opterećenja već dostigla i izdržala 101% opterećenja :-), te da mi je vreme oporavka optimalno.

Imaću u glavi taj svoj mali cilj. I tako mi je cilj da dovedem svoje telo i um u stanje da izdržim tu trku, a ne da pobedim druge. Moj cilj je da lično napredujem i da pobedim sebe. Onu Tanju koja pre šest meseci nije mogla da vozi bajk duže od 15 minuta, da napravi dva čučnja, da uradi pet trbušnjaka, koja pre mesec dana nije mogla da istrči 500 metara. Onu, koja je poverovala i pomirila se s idejom da je “done”.

Mogu u glavi da istrčim taj maraton. Ovog meseca sam već ukupno istrčala 4 i po takva.

A dotle, nastavljam tamo gde sam stala: treća nedelja, treći dan.