Košutnjak Challenge Race – izazov prihvaćen!

S današnjim treningom (wow, what a ride!) prešla sam ukupno 300 kilometara od prvog trčanja u januaru. Možda ne zvuči ništa posebno, ali, pogledajmo još malo statistike:

• to je ukupno 1 ceo dan i još 9 sati trčanja
• to je 0.008 putanje oko sveta i
• to je 0.001 puta do Meseca.

Endomondo još kaže da je to samo 32 potrošena hamburgera u ukupnom broju 17.500 sagorelih kcal, zato, pazite šta jedete, teško je potrošiti razno đubre koje smo spremni da stavimo u usta!

E, a današnji trening sam imala na Fruškoj gori. Pogledajte kako je izgledao na Google Earth, a ja ću vam opričati koliko sam ja samo dezorijentisana jedna osoba.

Klik na sliku za uvećanje

Na Popovicu me je odnela priprema za moju prvu trku u životu. Osim što je trkanje izazov sam po sebi za mene (nikad se nisam takmičila u sportu i nikada pre nisam trčala niti trenirala nešto), ja ću biti učesnica izazova, jedna od 300 na Košutnjak Challenge Race i to, gle, po pozivu!

:blush:

Dobila sam poziv od organizatora i na poklon startninu za učešće! Šta kažete? Ja sam bila jako polaskana i zato sam sada jako i ozbiljna u vezi sa tim. Ne da pobedim, već da stvarno uradim do juče nezamislivo i učestvujem i da dam sve od sebe kao debitant-veteran da stignem do cilja.

I imam svoj prvi prvcati startni broj: 67! 😛

I vidite vi sada ovo: tačno pre godinu dana, kada me je muž, konačno imajući preporuku lekara za mene da se više krećem, odvukao na silu da šetamo po Popovici (koju on obožava a ja sam uvek bila raspoloženija za dobar surf po netu umesto smarajuće šetnje po brdima, čega smo rezultate i videli na uputu za kardiologa), krenuli smo prema Orlovom bojištu i ja sam nakon deset metara uzbrdice, ništa posebno, zastala, savila se i nemoćno položila ruke na kolena, pokušavajući da dođem do daha.

Tu istu stazu, pa još 500 puta toliko, danas sam pre-tr-ča-la! Zato što sledeće nedelje to radim i službeno, na trci. I zato što su organizatori pomislili da sam ja dobar uzor za sve žene koje rade sedeći posao, malo se kreću i misle da su svoje završile i da se više ništa ne može niti popraviti niti promeniti u njihovom životu. I da bi bilo dobro da me pogledate i pomislite, e, pa ako može ona, mogu i ja.

pronađi razliku

Naravno da možete! Iznenadićete se koliko je lako i lepo.

Orijentacija – sedi, jedan

I tako ti ja odem gore, od izvora dva putića, jedan plavi (5 km) i jedan zeleni (3 i nešto) i meni muž pažljivo objasni šta ja to vidim na karti, proveri da li sam razumela, ja klimnem glavom skoro uvređeno, mahnem i otrčim.

Prva dva kilometra su bila prelaka. Nešto malo uzbrdice i nizbrdice, neravnog terena, senki i svetla i, odjednom sam se našla na putu. Da, na putu! Gledam oko sebe (i trčim), nijednog drveta više oko mene, nijednog plavog ili zelenog znaka shodno tome.

Prebiram po glavi kao kroz maglu ono što sam videla na mapi i ono što mi je žmu objašnjavao, negde treba da skrenem levo, ali to levo se nigde ne pojavljuje. Naprotiv, put ide sve nešto u desno, i sve nešto kao pravi put, kroz selo.

Upeklo sunce, dobar kilometar idem prema dole, sve se molim bogu trčanja da ću negde imati levo i da neću morati istim putem da se vraćam gore. Po tom istom suncu, bez ijednog drveta na putu, sa više pasa uz put koji su besni na mene što se tu, nezvana, švrćkam.

Two kilometeres in 16 minutes, kaže mi mili glas sa Endomonda i ja skapiram da sam zalutala, osim što trčim sve sporije. Fajnli!

Volja i upornost – deset

Bogo mili, hajmo nazad, uzbrdo, tim istim putem bez ijednog drveta! Popnem ti se nekako do jezera kod kojeg sam zeznula stvar i konačno ugledam plavu i zelenu tačku na drvetu, o sunce ti jebem, tek sada ide uzbrdo i to novih 3 kilometra. Više ne znam koja boja je kraća staza, meni je hitno potrebna kraća staza!

Preživećeš, šapućem sebi, delove uspona hodam i u šumi se čuju samo ptičice, moje disanje, prestravljeni gušteri i teta iz Endomonda – three kilometers in 32 minutes!

Ajao, ala sam se proslavila po brdsko-planinskom terenu, mislim se, i pijuckam bebi Janu koju sam nosila sa sobom, delim ta 2 dl vode pažljivo, na kapi, da mi ostane do cilja. Za koji ni ne znam gde je.

Kad lipsaš – a ono eto cilja

U neko doba ugledam ljude. Prvi znak civilizacije. Da li je ovo put za planinarski dom, pitam. Ne znamo, nismo odavde. Niko nije odavde osim ježeva, buba i ptica, mislim se, a naglas pitam, kao da ih pitam maloumne, da li je asfaltni put dole levo ili ovde desno?

(kao da ja razlikujem levo i desno. videli smo na početku da mi to slabije ide).

U to zvoni telefon. Sin. Mi smo stigli (u planinarski dom – prim. moo), gde si ti.

Još koji minut i stižem. Lažem kao pas. Jer veze nemam gde sam.

Ako sada ponovo kliknete na mapu, videćete šta sam uradila. Umesto da sam onaj krugić levo napravila odmah, ja sam otišla, kreten, desno (lap 2 i 3) i završila bih u Ledincima da mi teta nije javila da se udaljavam od staze cela 2 kilometra! Ala bi me kupili moji iz ledinačkog jezera gde bih se rado udavila, koliko mi je toplo bilo.

Ipak, junački sam stigla, poslednji deo staze, nekih 200 metara je bio ravan pa nizbrdo, neopisiv je osećaj miline kada kreneš konačno nizbordo, ne znaš kako se trči nizbrdo, već nešto kočiš da se ne skrljaš i ne povrediš, ali je toliko lako da te sve nosi i misliš da letiš.

Bilo je super! Bilo je bolje od bilo čega sličnog što sam skoro doživela. Bilo je podmlađujuće, avanturistički, izazovno.

Bilo je... ma sve se vidi na meni kako je bilo

Bilo je tako dobro da već vidim da će to ubuduće biti moja rutina, subotom na primer, ovakva lepota se ne sme propuštati. Hvala Veroljubu što me je pokrenuo pozivom za trku i dao mi priliku da ovo doživim.

Hvala mužu što me je u svemu ovome podržao. Hvala mome telu što je pre godinu dana pozvonilo na  uzbunu i nateralo me da počnem istinski da uživam u potpuno novom kvalitetu života i ovom srcu koje je promene prihvatilo oberučke.

Je l’ ovo sad zvuči kao da sam na dodeli Oskara? Stvarno serem. Ali ne samo da se osećam kao da sam osvojila ličnog oskara, već sam uhvatila onoga gore za ono dole. E, tako se osećam.

Pokrenite se. Pokrenite se. Pokrenite se. Odmah. Pojma nemate koliko će vam život biti lepši. Koliko ćete i sami biti lepši.

Ili dođite na Košutnjak Challenge Race. Prijavite se da se zezate s nama ili da nas dočekate na cilju. 😉

Ja već imam dve drugarice koje idu sa mnom, neke prijatelje koji su se najavili da će me bodriti i, što je najvažnije na svetu, sina i muža kojima mogu da se bacim u zagrljaj kad stignem.