Noć pred prvu trku u životu

Spisak za pred trku: patike, šorc, steznik za koleno, rezervne gaće, čarape, sportski grudnjak, pešiki, sredstva za higijenu, gumica za kosu i kačket, namaz od rogača. Ko ne zna zašto rogač na trku, neka pogleda ovde. Ako neko misli da sam nešto zaboravila, neka kaže sad ili nek’ ćuti zauvek!

Legoh sinoć u pristojno vreme i pre muža, u nadi da ću kao i uvek, ako nađem dobar film, odmah zaspati. Imam tu nakaradnu naviku da upalim TV i tako se uspavam, ali jedino ako nađem nešto što me zanima – zaspaću.

Najbolje zaspim na Utisak nedelje ako su zanimljivi gosti ili na neki jako dobar film. Dok nešto takvo ne nađem, vrtim kanale i preskačem uspavanke i tražim nešto što me intresuje. Međutim, kao za đavola, izborna je tišina, a filmovi – svi koje sam gledala. Da prebacujem na History Channel, program kojim se moj muž uspavljuje – ne dolazi u obzir. To me uglavnom toliko ne zanima da po ceo sat ne mogu da zaspim od pune koncentracije na informacije iz Drugog svetskog rata i iritirajući glas spikera. Meni je to gore nego da mi Olja Bećković recituje ili da slušam Leu Kiš.

Sinoć vidim da je đavo odneo šalu, pa odlučim da ostanem na Avali, na filmu koji sam gledala i koji me je nervirao i onda. Već unapred znam da to neće valjati, ali kad nema ni Ceresit akcije i “drugari, kako ide”, stvarno ništa za mene. Okrenem se na desnu stranu – početna pozicija. Zvuci dopiru do mene, preko teksta se prisećam svih situacija, ne ide san na oči. Kako pozvoni telefon na filmu ja se trgnem da se javim. Kad god čujem Afleka, podignem glavu da pogledam jer znam da je u frci.

Hajde da probam desnu stranu, nju čuvam uvek za kasnije. Isto.

Na leđima ne smem da spavam, utrnuće mi ruke, ali se ipak nameštam kao proštac, ruke preko grudi, još samo fali da neko spusti poklopac. Šteta što sam skinula šminku.

Probam da zamislim kako trčim. Koncentrišem se na korake kao  na ovce. Ništa. Krenem da trčim unazad, k’o velim, ako pomaže da brojiš ovce od nazad, možda će i ovaj backword running imati isti efekat. Otkud znam dokle je trajao, samo znam da nigde nisam stigla.

Konačno se budim u rano svitanje, pun mi nos i boli me grlo. U nogama osećam kao da sam celu noć trčala. Sanjala sam da sam žrtva skrivene kamere koju su mi namestili moj muž i Radio 021.

Spremna sam za trku. Čekam da mi pre emitovanja noćašnje skrivene kamere Radio 021 zatraži dozvolu za emitovanje i dozvoliću, možda će pomoći jednom nekome da zaspi, sigurno je urnebesno.

Note to myself: iseci nokte na rukama na baš kratko.

Edit: isekla.