Trčala svoju prvu trku – Košutnjak Challenge Race – pleasure was mine!

E, da me vido babo! E, da sam pustila sina da zajedno trčimo po blatu! E, pa kako ja samo ne verujem da sam doživela sve to!

Evo kako je bilo, kao u sastavu za osnovnu školu, pazi vamo:

Jedva nađosmo Squashland na Košutnjaku. Prethodnu noć nisam dobro spavala, ujutru sam se probudila s punim nosom i gušoboljom, mišljah da me to telo sabotira, namerno.

Pripreme sam vodila laički, ali s nekim planom koji nisam poštovala do kraja, amater sam – to znamo, od juče sam – i to nam je poznato:

• Subota – sedam dana pred trku – trening na brdskom terenu na Popovici, da osetim brdo pod nogama. Ovde se raspitajte kako je to prošlo.
• Nedelja – odmor, kao i uvek, samo lagana, duža šetnja i peške trčeći na peti sprat više puta.
• Ponedeljak – teretana, grudi i triceps. Ishrana ez južual.
• Utorak – plan da ponovim subotu je propao zbog kiše, pa ponovo teretana i noge, guza i ramena. Uveče me uhvate neke bube i snaga, te optrčim kvart bulevarima, 3.5 km za 18 minuta, pa po dve stepenice na peti sprat. Od adrenalina nisam mogla da zaspim još dugo, dugo.
• Sreda – i jope teretana, leđa i biceps i malo core body. Ludilo na steperu petama, forsiram guzu, ne diram kvadricepse.
• Četvrtak, trebalo lagano trčanje 4-5 kilometara. Totalno mi se pokarabasio dan, ne odradim ništa. Nazovem to odmor pred trku. Ishrana u surplusu, i total, ali i UH.
• Petak, planirani odmor pred trku. Ishrana sa pojačanim proteinima, u normalnim okvirima. Malo me boleo stomak, mislim da je to na nervnoj bazi bilo 😉

Na Košutnjaku srećem Nenada (@NenadPantelic) i upoznajem Željka (@web_neki_tamo). Jovana (@ZlaPatofna) stiže malo kasnije da nas bodri, a tek posle cilja upoznajem i Mikija (@DejoGenije). Upoznajem se i sa Boškom (koji vodi @trcanje), saznajem da je Veroljub (čijeg tatu isto upoznajem i kvari mi titulu najstarijeg učesnika, pa postajem samo nastarija učesnica) u stvari @vekijeaa. Posle trke se izljubim i s Draganom (@draganita). Tviteraška družina. Donju sliku snimio moj hani, @UdbietOrbi, čisto da ostanemo u fazonu.

@web_neki_tamo, ja, @NenadPantelic

Na odrednici dobih broj (85) i specijalan tretman. Veroljub, koji me je pozvao kao gošću i u ime organizatora mi poklonio startninu, dočekao me je s osmehom i ključem za svlačionicu i kasetu za stvari. Tek kasnije sam shvatila da je i to specijalan tretman – ostali su se presvlačili gde su stigli, a ja sam imala i tuš! Naravno da sam onda htela i boje na licu!

Pred trku

Obavih zagrevanje, aerobik koji je vodila ultra-mega nasmejana devojka. Zumbu preskočih, u nju ne verujem otkad sam saznala da treninge vodi čak i Marina Perazić. Letela između leptira u stomaku i stola u susednom kafiću gde su bezbrižno sedeli moji muškarci.

Puls mi je skočio još na aerobiku i posle više od treme nije hteo da spadne. Tako sam i krenula, s Agi, među poslednjima na startu, vikale smo i skakale od sreće. Puls na startu 110. Ko bi rekao.

Agi

Agi. Jedna od onih koje sam motivisala da se pokrenu. Trči po programu pripreme za polumaraton i učestvovaće na novosadskom noćnom. Agi ima ono što ja nemam, prethodno iskustvo, mišićnu i motoričku memoriju na omiljenu atletsku disciplinu iz mladosti – trčanje s preponama. Iako je krenula da trči mesec ili više nakon mene, već ima daleko bolje vreme nego ja i divim joj se.

Trka

Prvi deo staze smo pretrčale lagano, čavrljajući usput. Eto, to smo možda mogle samo da promenimo da smo poznavale stazu, da smo  malo dale gas na početku dok je bilo ravno i lako, i uhvatile neku prednost, kasnije bismo se isto tako umorile. Ali, nema veze, ova trka je bila sve, samo ne plasman.

Ova trka je bila drugarstvo i solidarnost. Negde blizu prve prepreke (valjda beše prva, ko bi razlikovao ta blata i balvane na putu, od stvarnih prepreka), naišli smo na veliku blatnjavu strminu dugu bar 50-tak metara. Krenulo spuštanje i proklizavanje, hvatanje za korenje i stabla. U jednom trenutku sam totalno izgubila balans i taman kad sam pomislila da odustanem od nogu i spustim se na dupetu, po blatu kao na toboganu, pritrčala mi je jedna mlada devojka, uhvatila me za mišicu i bukvalno mi pružala oslonac sve do potoka po kojem je posle toga valjalo gacati još koji metar do strmog uspona s užetom. Hvala joj. To je bilo super, herojski i drugarski. Znam da nas je neko slikao u tim trenucima, volela bih tu sliku.

>>>>>>> mesto za tu sliku<<<<<<<<<

Drugarstvo, kažem, i solidarnost. I Agi je bila uz mene. Celu trku me je vodila i davala tempo, a kada bih zaostala, stala bi i sačekala me. Nekako mi je to bilo i lepo i krivo u isto vreme. Znala sam da može daleko pre da stigne do cilja, terala sam je da ide i ostavi me, ali ona nije htela. Zajedno smo krenule, zajedno ćemo i stići,  kaže.

Cilj – malo sutra

Jedan momenat me je totalno poremetio. Iako sam imala na ruci Garmin preko  kojeg sam mogla da znam koliko smo tačno prešli, ja sam na njemu samo gledala svoj puls. I tako, u jednom trenutku, nakon široke livade s koje smo strčale, ugledam gumena vrata kao na startu, tu se i čuo već govor s razglasa i čestitke ljudima koji su ušli u cilj, ja pomislim da je to KRAJ. Dadoh gas, sjurismo se nas dve dole pune snage i sreće, kad!

Seno.

Tek četvrta prepreka.

I tu sam malčice pukla. Valjda taj momenat prevarenog očekivanja, pojma nemam. Nakon toga jako velika i blatnjava uzbrdica, hodam jedva i samo govorim sebi da ne smem stati uzbrdo, jer ako stanem, više se neću pomeriti. I tako obiđemo neke devojke koje su upravo tu grešku napravile. Dokopamo se puta, pokušamo da trčimo, a noge kao od olova.

Taj teški četvrti kilometar smo skoro skroz prepešačile. Put je išao uzbrdo, na Garminu sam posle videla – bilo bokte celih 800 metara uzbrdice. Tu sam osetila i da teško dišem, prvi put od kad trčim bila sam u toj situaciji kratkog daha, noge kao da su mogle još, ali pluća – nikako, i želela sam da zastanem i nadišem, ali sam u isto vreme bila rešena da na ovoj stazi neću stajati, do cilja, pa makar na kolenima stigla. Izgleda da je isto tako razmišljao i heroj trke, koji je u putu povredio članak na nozi i doskakutao na jednoj do cilja.

Cilj – a, sad stvarno

Kad mi se dah povratio, bilo je to kao novo rođenje. Poslednja prepreka s osmehom, i poslednji kilometar bez napora, sa lakoćom pobednika, s osećajem da sam uradila nešto nesvakidašnje, izazovno, veliko, nešto van rutine i svakodnevnice, nešto što samo mali broj, privilegovanih ljudi, sme i može sebi da priušti.

I taj osećaj, da sam među njima, kao odabrana, kao posebna, kao sredovečna žena koja je još juče mislila da  dalje od svoje kuhinje i sudova neće u fizičkoj aktivnosti stići. Usudila sam se da ne bude tako. Usudila sam se da odgovorim izazovima i da prestanem s izgovorima. I da još dugo budem mlada i nasmejana.

U cilj smo ušle zajedno, Agi i ja, držeći se za ruke. Vreme po Mr. Garminu, 39 minuta. Što se mene tiče – vreme pobednika.

Ulazak u cilj