Hoću da trčim noću, ali

Iako mi je učešće pod velikim znakom pitanja, jer vučem neku povredu leve noge, the leve noge, ipak se psihički spremam za domaću noćnu trku koja se održava sad u subotu, 23. juna. Prijavila sam 4 km.

Upravo sam videla i na prste brojala, ima nas svega 35 prijavljenih za tu trku, a najveća ludnica je za polumaraton. The polumaraton, na kojem sam sebi obećala da ću učestvovati, ali nisam uspela da se spremim za to.

Na žalost, trčaću (ili neću) i ovih 4 km s povredom.

Teško je biti rekreativac.

Sada sam se prvi put osećala usamljeno. Niti sam imala s kim da podelim brige oko povrede, niti sam imala koga da pitam za savet, niti imam svog sportskog lekara. Amaterski entuzijazam na ispitu. Amaterski sam se i povredila preterivanjem, amaterski sam i otkunjala ova dva dana u mirovanju i neznanju.

Šta sam radila? Evo, požalila sam se ovde, iako je neko mogao da pomisli da sam se pohvalila. Propuštala sam i da se isteglim valjano, sve u svemu, noga je out, od prepone i kuka do lista.

I onda, pustim juče iz sebe, više za sebe i zbog osećaja usamljenosti nego za druge, vest da sam povređena i dobijem puno saveta i lepu ljudsku pažnju i potrebu drugih da mi pomognu, da sam odjednom prestala da se osećam usamljeno i počela da se osećam kao deo neke velike, lude trkačke zajednice.

Čak i da mi to ne pomogne da sutra uveče trčim, ili istrčim 4000 m, a ono mi je dobrodošlo da znam da nisam jedina i da se to dešava. I da sledeći put ne moram da plaćam školu na najteži način.

Hoću da trčim noću, ali ćemo se terati dotle, još.

Sada odoh na jedan footing u svitanje, namazana konjskom mašću, za koju nisam do juče znala ni da postoji, niti da li se kupuje u apoteci ili na vašaru. U moje vreme, samo je tigar postojao, ono nešto pakovano u malim metalnim kutijcama, što je peklo kao sam đavo.

Ni konj nije ništa bolji.

• Edit: Trčala! Stigla osma u ženskoj konkurenciji na 4 km.