Grupa solidarne kupovine je kada se skupimo mi potrošači, koji imamo direktan kontakt sa proizvođačima hrane i zajedno činimo interesnu zajednicu.
U potrošačkom društvu kakvo smo, za nas potrošače to znači izbegavanje distributera i velikih trgovinskih lanaca. (Ah, ne, ne, nije #bojkot hipermarketa 😉 uvek ćemo morati tamo da odemo po toalet papir, vi znate koliko se u ovoj zemlji sere, i uvek će biti hadži potrošača koji će svečano hodočastiti i bogopohoditi hipermarkete, pročitajte kako to ja vidim.)
[title h5=”title_dark_blue”]Ovde je reč o kontroli nad izborom kvaliteta proizvoda i konkretnih proizvođača, što obezbeđuje punu informisanost o onome što kupujemo za ishranu.[/title] Mi, potrošači u grupi solidarne kupovine tačno znamo kako izgleda naš proizvođač, kako proizvodi hranu koju kupujemo i koliko ona košta ako je kupljena praktično na njivi, odnosno, imanju.Za malog proizvođača to znači da ima sigurnog kupca, da može da planira svoju proizvodnju i u smislu količine i vrste, te da na jeftiniji način (bez odlaska na pijacu ili davanja marži distributeru), može da ostvari obrtni kapital i postigne samoodrživost.
Socio-ekonomska održivost
Ovo treba posmatrati kao poseban oblik socio-ekonomije u kojoj se razmena obavlja iz dubine, iz same baze, suprotno potrošnji u hiperketima, gde se trgovina odvija na vrhu ledenog brega ispod kojeg se nalazi više nivoa profita koji mala grupa ljudi stvara na teret nas potrošača i proizvođača. U proizvodu koji kupujem u grupi solidarne kupovine, plaćam samo proizvođača i njegove direktne troškove proizvodnje, a ne i troškove distributerovog distributera, sijalica, računovođa i loše plaćenih radnika za kasom. Ili pijačarine.
A, kad smo kod pijace, ono što sam kupila preko svoje Grupe, sigurno znam da nije iz uvoza, da nije lažni koji se predstavlja da je sa njive u Gospođincima, ili još lažniji za koji kaže da je iz Futoga, ili najlažniji za koji piše da je iz karlovačkog vinograda. Kad po načinu na koji je pakovan u gajbice vidim da je od istog uvoznika, nepoznatih proizvođača, direktno sa kvantaša, od one musave trange-frange žene koja nas je letos prevarila sa džakom crvenih paprika za ajvar, i kvalitetom i težinom – nikad više!
U ovom slučaju, proizvod koji kupujem ima svoje lice poljoprivrednika, a ne lice tuđeg profita ili ove trange-frange iz gornjeg pasusa.
Kako se stvara grupa?
U praksi, to izgleda ovako:
Ja sam potrošač koji želi da jede organsku hranu i volela bih da jedem povrće i voće gajeno principom biodinamike. Trošim određenu količinu mesa, jaja, sira, kupusa, luka, krompira, i štatijaznam, nedeljno/mesečno. Želim da znam šta jedem, od koga kupujem, kako je gajeno to što stavljam u usta.
Upoznajem još takvih potrošača, i konačno, povezujemo se sa proizvođačima kakvi nam trebaju. Stvaramo grupu koja ima slične ciljeve i zajednički interes. U grupi smo mi koji činimo potražnju, i oni koji imaju ponudu. Zajedno utičemo na taj princip. Proizvođač nam je poznat: znamo kako se zove, gde mu je zemlja, kako je obrađuje, kako sve to izgleda. Upoznajemo se i mi potrošači, međusobno, kreiramo ponudu na neki način.
Stvara se poverenje i veza između nas, linearno. Nemamo upravni odbor, nemamo posrednika, ni piramidu, ni menadžera. Mi, potrošači, naručujemo ono što nam treba od proizvođača, ovaj nam to određenog dana u nedelji, na određeni mesto, doprema. Ili jedan od nas potrošača iz grupe odlazi po to. Ili, već. Stvar je grupe i dogovora unutar nje. Zato grupe treba da budu male, jer se lakše dogovaraju, kao u nekoj porodici.
Mi planiramo svoju potrošnju, proizvođač planira svoju proizvodnju.
Jednostavno, korisno, zdravo!
Ako pogledate malo šire, videćete da na ovaj način mi potrošači zapravo direktno ulažemo u poljoprivredu, utičemo na nju i pomažemo njen razvoj. I to tačno tamo gde je najkrhkija – kod malog proizvođača.
Dobijamo svog rođaka na selu.
Fair trade
Grupe su male, ali mogu da budu međusobno povezane i tako ostvare veoma moćan uticaj na malu privredu. Recimo, postoje slučajevi kada nekom malom proizvođaču, suočenim sa problemima opstanka na tržištu, preti gašenje. Grupe reaguju i dogovaraju se da kupuju direktno od njega i pomognu mu ostvaranje profita i izlazak iz krize. To može da se radi direktnom kupovinom postojećih proizvoda, ili podelom rizika sa proizvođačem – avansnim plaćanjem buduće proizvodnje onoga što ćemo mi svakako potrošiti.
Na primer, platim svoj krompir unapred, u vreme setve i delim rizik (suša, poplava, biljne bolesti) sa proizvođačem. Prethodno ga, naravno, moram poznavati i imati poverenja u njega da će moj novac da potroši na setvu, a ne u kafani. Ako sve ima srećan kraj, to znači da je proizvođač imao sigurna sredstva za proizvodnju, a ja dobijam jeftiniji gotov proizvod.
Na seminaru o Grupama solidarne kupovine u Novom Sadu, čula sam i primer iz Italije, kako je maloj fabrici obuće pretilo zatvaranje, a različite grupe solidarne kupovine (masa ljudi) su odlučile da svoju obuću kupuju kod njega i pomognu mu da preživi krizu, zadrži radnike, nastavi proizvodnju. Uspeli su. Naš predavač je bio u takvim cipelama, sasvim solidne spenserice. Zašto da ne?
Fer trgovina. Me, like it.
Pitala sam odmah za maslinovo ulje. Zamislite, neka slična grupa iz Istre bi mogla da nam pomogne da nađemo proizvođača organskog maslinovog ulja iz njihovog komšiluka i da ga dopremamo za nas, ovde u Srbiji. Ili Pera iz grupe zna Kostantinidisa iz Grčke čiji otac ima maslinjak i pravi 100% hladno ceđeno, extra vergine maslinovo ulje, koje sada možemo da dopremimo (malnerekoh pijemo, pa da se odam da muž i ja maslinovo ulje pijemo i to direktno iz flaše kao poslednji zavisnici) i ovde.
Gde postoje Grupe solidarne kupovine
U Hrvatskoj postoji nekoliko, zovu se Grupe solidarne razmjene, možete se interesovati preko ZMAG-a. ili Grupe solidarne razmjene.
Zbog svoje drugarice Izzete, moram da kažem da su ovakve mreže brojne i uhodane u Italiji i da ću joj obezbediti kontakte. U međuvremenu, draga, pogledaj ove informacije, pa možda odatle možeš pametnije da guglaš.
U Srbiji su upravo stvorene u Beogradu i, nadam se, danas će biti stvorena bar jedna Novom Sadu. Juče smo se na seminaru sreli nas nekoliko potrošača i njih nekoliko proizvođača. Recimo, tamo sam srela jednu mladu devojku koja je završila istoriju i danas radi u selu kraj Novog Sada, na zemlji. Meni je to za svako poštovanje. Ja želim kod nje da kupujem svoje povrće!
Ako želite da u svom gradu u Srbiji oformite grupu, možete se javiti Ljubiši Kostovu iz Dimitrovgrada, evanđelisti ovog načina kupovine u Srbiji. Svakako posetite sajt udruženja Biobalkan, kojem je predsednik.
Ako ste iz Novog Sada i zainteresovani ste da budete potrošač u ovakvoj mreži, dođite danas, 6. novembra, u 16:00 časova u prostorije Nezavisnog društva novinara (Zmaj Jovina 3/I), gde ćemo praktično pokušati da stvorimo prvu ovakvu grupu u Novom Sadu.
So long, Miško!
23 Comments
Ovo je sjajna inicijativa! Meni je pričao drugar kad je bio u USA da to i tamo fino funkcioniše, ja već godinama donosim povrće i voće od roditelja iz sela i kupujem retko po hipermarketima ali znam neke prijatelje koji nemaju od koga da donose a rado bi se priključili ovakvoj grupi, sad gledam da nađem na biobalkan sajtu info o toj grupi u Beogradu ali ne uspevam… Već neko vreme razmišljam da pričam sa roditeljima (mama je u penziji, tata će uskoro) i sestrom koja je s njenim mužem ustvari pravi poljoprivrednik u porodici o pokretanju neke male organske proizvodnje, ovaj tekst me je još više učvrstio u toj nameri i mislim da ću prvom prilikom da im izložim neke predloge. Hvala ti puno na svim ovim informacijama i motivaciji!
@billy, baš mi je drago!
Sajt Biobalkana, koliko sam razumela, se još doteruje, uskoro će valjda biti i kontakt.
Ovo zvuči i izgleda sjajno, ali…Bojim se da bez silnog dodatnog truda i vremena ne može da profunkcioniše. Govorim u svoje ime isključivo. Ja to vreme nemam. Ne mogu da idem na seminar, ne mogu da se nalazim, organizujem, družim. Trebalo bi tako, ali ja znam da ne mogu. Zato mislim da je potrebno da postoji mehanizam, da li je sajt ili mobilna aplikacija ili nešto treće, svejedno, ali mehanizam pomoću kojeg se pojednostavljuje kreiranje, priključivanje i dalje funkcionisanje u grupi. Ovo nikako nije hejt, jer verujem da je ideja dobra, a motivi ispravni.
@Vladimire, na seminar sam otišla ja u ime svih nas, tako da je to done 🙂
Što se ostalog tiče, da, i mene brine to. Pominje se mogućnost pravljenja mejling liste, ili već, da si ti tamo, možda bi napravio app :-). Ni ja nemam vremena da se sastajem i sastančim, ali vreme da odem da preuzmem nešto se računa, svakako ga trošim na pijace ili hipermarkete.
E, sad. Pitanje je i koliko ti je stalo do kvalitete onoga što jedeš. Meni – mnogo. Zato sam spremna da se malo požrtvujem, ali bih svakako volela da imam malu grupu, u kojoj su kupci moji prijatelji, nas desetak, računam da bismo se tako veoma lako dogovorili.
Znam da voliš da čuješ iskustva “sa strane” pa evo šta se nama desilo u Rimu, kad smo hteli da se priključimo jednoj takvoj grupi: proizvođača smo upoznali na Bio sajmu u Rimu (on je inače na oko 100 km od Rima) i odmah nas je privukao zanimljivom ponudom (veliki izbor voća i povrća, mlečnih proizvoda, testenine, mesa, jaja… dosta toga nije bilo njegovo, ali je on sa lokalnim bio proizvođačima napravio ugovor o trampi), a oborio nas je s nogu kad smo videli da je dobar deo zaposlenih iz tzv. grupe osoba sa posebnim potrebama (osobe sa Daunovim sindromom).
Na licu mesta smo odmah nešto pazarili, a kad je doslo vreme da izvršimo glavnu nabavku, nije bilo srećnije osobe od mene. Oni su već imali svoju grupu (grupetinu, da kažem) kupaca u Rimu (te nije bilo potrebe da se mi međusobno povezujemo niti dogovaramo oko toga šta i koliko da naručujemo – kombi je ionako dolazio na nekoliko stanica u Rimu). Za naručivanje su napravili poseban e-komerc deo na njihovom sajtu, ali kada sam sve šta sam htela stavila u virtuelnu korpu i kliknula na “plati”, pojavilo se dodatnih 50€ za troskove prevoza(?!). I tu je bio kraj 🙁
Da izzetta, to je sigurno još jedna veoma važna komponenta cele priče. To je, na kraju krajeva, ipak samo business.
@izzeta, ah, kakvo iskustvo! Ja računam da ćemo mi imati troškove prevoza i dopremanja, ali podeljene na svakoga iz grupe potrošača koji tu robu (d)očekuje.
Novi Sad je mali, nadam se da će organizacija dopremanja biti ok i prihvatljiva.
E, da, @Vlado, da ti znaš o hrani koju ovde kupujemo, makar deo onoga što ja znam (čime se hrane pilići, kakve su kokoške koje nose jaja koja kupujemo, šta ima u sirevima nekih proizvđača, itd…), sigurno bi našao vremena da umesto tri sata u hipermarketu, potrošiš sat nedeljno na nabavku proverene robe 😉
Pretprošle godine sam prvi put čula za tako nešto pred putovanje na Tasos: tamo su sve radnje male, komšijske, i oni imaju tradiciju medjusobnog podržavanja – svi kupuju samo lokalne proizvode u lokalnim radnjama. Divna jedna stvar… sećam se i da sam tada pomislila da je u nas Srba to teško moguće zbog našeg poznatog da-komšiji-crkne-krava mentaliteta. A volela bih da ova ideja uspe, pa da budem demantovana 🙂
Dodao bih jos: otidjite po svoje namirnice! Umesto dana u hipermarketu, provedite dan na selu, pokazite deci zivotinje, rucajte u seoskoj kafani, popnite se do obliznjeg brda. To bi dodatno ozivelo jos poneku delatnost ili zaboravljeni zanat.
@drnch, lep predlog. Muž i ja smo, letos, tako obilazili Vojvodinu i naslepo tražili male farme i imanja, raspitujući se po selima. Divni izleti 🙂
@Nataša, ja se uzdam da sama mogu da napravim malu grupu zainteresovanih potrošača iz redova svojih prijatelja, da se malo potrudim oko koordinacije i da posle sve teče kako treba. Jeste, do ljudi je, ali verujem u ljude 😉
Letos sam u bašti moje majke (na selu) izbrojala 26 vrsta povrća. Dvadeset šest! 🙂 Za veći deo svega toga, mama čak ni seme ne kupuje, nego se ona i njene prijateljice podele, pa jedna sačuva seme za luk, druga uzgaji rasad za paradajz (seme sačuvaju kad spremaju paradajz za zimnicu) itd. Imamo čak i raštiku i blitvu i još tako neke, za Vojvodinu ne tako tipične, biljčice 🙂
I često tako dok jedem predivno slatku papriku il’ seckam naš domaći (neprskani i od zdravog semena) krompir, pomislim kako sam zahvalna što imam odakle sve to, toliko zdravo, da nabavim. A cela bašta ima samo 100tinjak kvadratnih metara, a iznedri dovoljno povrća (a i voća) za dve kuhinje, pa i za par poklon-gajbica…
Ispričala bih još nešto: moji roditelji su se godinama bavili poljoprivredom. Jedne godine su odlučili da neće više sejati krompir. Kad sam pitala zbog čega, mama mi je rekla da ne želi da prodaje krompir koji svom detetu ne bi dozvolila da jede. Naime, da bi prinos bio iole isplativ, bilo je neophodno useve tretirati sa brojnim hemijskim sredstvima (herbicidi, fungicidi, itd.).
Eto saveta za kupce: pitajte svoje proizvođače na koliko velikoj površini seju npr. krompir, luk i sl. Ako su to površine merljive brojnim hektarima, budite sigurni da je to povrće tretirano s toliko hemije da bi vam se od toga zavrtelo u glavi.
Moo sve ti verujem i znam da je važno i znam da puno đubreta izedemo. I dalje mislim da je jedina održiva konstrukcija ona koja je postavljena kao business. Dakle, prozvođači proizvode, kupci kupuju, a i jedni i drugi su vođeni interesima. Proizvođači garantuju da će da naprave čisto (a kako da garantuju?) a kupci se obavezuju da će da kupe (a kako da se obavežu). Na kraju, toliko nepoznatih mi se roji po glavi da mislim da su male, intimne grupe jedino izvodljivo u ovom momentu.
Moo, transport, rejting, komentari, ocene, odgovornost, garantovane cene…delivery, preuzimanje…uf, uf, uf…to jedino može ako se ne pita za cenu, jedino.
Sanja, tek sad prijavljujes kucu na selu??? Eto nas kod vas na leto 😉
Hvala.
Драга Му 🙂
откад вас открих редовно пратим. Не могу да верујем колико исто мислимо…само напред!
Pingback: Ivan Karić: Zeleni žele Srbiju bez GMO | MOOSHEMA
Pingback: Иван Карић: Зелени желе Србију без ГМО | Зелени Србије
Ovakvih primera solidarnosti nema puno i treba is istaknuti kao primere, kako bi trebalo da se radi.
Jedan od problema je nepoverenje i sumnja koja se radja pri ovakvim poduhvatima. Ali treba poceti i raditi posteno. Ukoliko se drzimo postenog rada ovo moze da postane nesto sto je zaista i profitabilno i korisno za svakoga i kupca i prodavca.
Treba vise pominjati KO su ti kvalitetni prodavci, iamamo mogucnots da preko interneta delim iskustva i da na brz nacin podelimo informacije koje imamo.
Ono sto znam jos odavno je da u Kamenovu kod Petrovca na Mlavi prave zdrav i kvalitetan Homoljski med vec generacijama i prodaju ga na pijaci. Na kojim pijacama to vec ne znam ali znam da svi koji su probali ga hvale i da su prezadovoljni odnosom cena-kvalitet.
Informacije koje bi bile postavljene na jednom sajtu bile bi korisne svima. Ali te informacije bi trebale da budi i proverene da bi sajt stekao poverenje posletilaca. Organizacija svega ovoga je velka, ali bi na primer mogli i proizvodjaci koji posteno rade da se udruze i da daju neku vrestu garancije. Ako su moji proizvodi dobri , ne bih dozvolila da u “mojoj grupi” bude neko ko ne pruza isti kvalitet i da mi rusi reputaciju. Svest ovih proizvodjaca bi trebala da bude na tome da stvore stabilost a ne brzu , laku i trenutnu prodaju, a kvalitetom usluge i postenjem to mogu da urade.
Ideja je i vise nego dobra i treba je iskoristiti ali od pocetka imati cvrstu politiku kvaliteta i postenja!
Zaista je šteta što većina dobrih ideja u Srbiji propadne:
Grupa o kojoj pišete nije pošteno ni zaživela, a već se raspala. Mentalitet naš ili šta li je već. Evanđelista koga pominjete je jedan od onih što mnogo pričaju, a malo rade. Na kraju, napustio je svoje imanje na Staroj Planini da bi došao u beli gad i dalje.
Zaista mi je žao…
Ja sam bila tu u grupi, jeste li i vi bili? Kao potrošač ili kao proizvođač?
Bila sam tu, od predavanja preko mejling liste koja je trebalo da nam pomogne i preko koje smo se povezivali da napravimo prvu takvu grupu u Novom Sadu. Sećam se nekog prvog sastanka, u nečijoj kući nakon toga, vidiš, ja sam mislila da nema potreba da sastančimo – imamo net, povezani smo, hajde da se tako dogovorimo. I, ne odem. Posle saznam da praktično niko od budućih potrošača nije došao, a došao samo jedan proizvođač. Meda. Sledeći pokušaj, ja napišem da nije potrebno da se sastajemo, 21. vek, nema tu Upravnog odbora i štatijaznam, i taj sastanak je propao. Iz moje perspektive, pa naravno da jeste, kad su neki ljudi, koji su preuzeli na sebe tu prvu organizaciju, zamišljali da se mi jednom nedeljno sastajemo i sastančimo… meni je to neprihvatljivo i unapred opterećujuće. Izgleda da nisam bila jedina.
I, žao mi je, jako, što tada nisam uzela kontakte od proizvođača, samo preko Fejsa bih mogla da napravim takvu grupu koja bi super radila…
Pingback: Kako sam se oslobodila terora organske hrane i šta je health halo effect | MOOSHEMA