Pretplatim se, tako, na jedan časopis o zaštiti potrošača. Ne zato što me nešto posebno zanimao, nego davali, uz pretplatu, video kameru na poklon. Reko’: ‘ajde. Da snimam dete. A ono kamera za decu, al’ nema veze. Stigne prvi broj, kad tamo “Šta deca jedu u školama: 1 od 3 posluženja sadrži pesticide“.
Pesticide?!
Otvorim odmah članak, a tamo brojke, slova i fotografije inkriminsanih namirnica. Počinje da me obliva hladan znoj: ja imam dete koje jede u obdaništu, koje se, po nekom samo Italijanima znanom razlogu, ubraja u škole. Doduše, dete je tad (oktobar 2011) tek krenulo u tu ustanovu – zvaćemo je školica – pa neće joj, valjda, od nekoliko obroka, prerano izrasti grudi ili dlake pod pazuhom?! A, ne, to je od hormonima nabudženog mesa.*
[toggle_content title=”*O toksičnosti pesticida (click to open)”] Pesticidi su otrovne supstance, opasne po zdravlje čoveka ako unešene količine prelaze dnevno dozvoljene doze (ADI, Acceptable Daily Intake). Izražene u mg/kg telesne težine, predstavljaju količinu toksičnih supstanci koje jedna osoba može svakodnevno da unese u organizam tokom celog života bez rizika po zdravlje. (Altroconsumo, oktobar 2011)[/toggle_content]
Nastavljam da čitam: u Đenovi pronađen Dichlorvos u hlebu i Pyrimethanil u voću; u Milanu Boscalid u povrću i Imazalil u voću. Da ti pozli od imena, a kamoli od samih pesticida! I tako redom: Napulj, Torino. Chlorp
Već vidim sebe kako iskačem iz kuće u maskirnoj uniformi i sa gas-maskom na licu i upadam u menzu ćerkine škole. Izvodim spašavanje dece u slučaju napada sa kopna (da ne kažem tanjira), dok kuvarice i ostalo osoblje beži sa mesta zločina. A ja ne uspevam da ih pohvatam! A ova slika – jesam li dizajner ili ne? – već mi je u glavi:
Uštinem se za obraz i vratim se članku. Dođem konačno do Rima, kad tamo: nema pesticida. Nula, niks, zirou. Kako? Šta? I onda saznam, da, tek onda saznam (a ne od direktora školice, po zanimanju saksofoniste – majke mi!) da su rimske škole na režimu ishrane organskim namirnicama (Altroconsumo, oktobar 2011). Od školica, preko osnovnih, do srednjih škola. Ukupno 150.000 dece. Ukupno 150.000 doručaka, 150.000 užina i 150.000 ručkova, svakog dana, oko 27 miliona doručaka, užina i ručkova godišnje
Bokte! Sve mi je zazvučalo toliko neverovatno, da sam krenula da čeprkam po internetu – jesam li veb-nešto ili ne – i stvarno: na inicijativu Grada Rima, 2001. godine je pokrenut “Projekat kvalitet” koji je u đačke menze doneo zdraviju hranu, izbalansiraniji jelovnik i prijatniji ambijent za konzumiranje obroka. I nije uneo promene u novčanike roditelja!
Cilj ovog projekta nije bilo samo podizаnje kvаlitetа i bezbednosti hrane, postizanje ravnoteže između rаzličitih hrаnljivih materija (sа posebnim osvrtom nа borbu protiv gojаznosti), već i promocijа kulture hrаne i primena modelа održive proizvodnje i potrošnje, kroz postepeno аli stаbilno unаpređenje uslugа nа osnovu аnаlize prethodno dobijenih rezultаta.
GARANCIJA POREKLA HRANE: testeninа, pirinаč, hleb, sir, voće i povrće dolаzi iz orgаnske poljoprivrede, dok meso i mesne prerađevine dolaze od lokalnih proizvođača koji imaju sertifikаt kvаlitetа. Ne koriste se genetski modifikovаni proizvodi (GMO).
SVEŽINA I UKUS OBROKA: obroci se kuvаju nа licu mestа, u školi, istog dаnа, korišćenjem nekoliko stotina recepata koje su pripremili nutricionisti Grada Rima, dа bi jela, koja deca nađu u svom tanjiru, bila što hranljivija i ukusnija.
RAZNOVRSNOST JELOVNIKA: kаlibrišu se prema uzrаstu dece i godišnjem dobu (letnja varijanta od 1. aprila do 31. oktoba i zimska, od 1. novembra do 31. marta), uvek nudi deci hrаnljive mаterije koje su im potrebne za taj period godine. Sredinom prepodneva predviđena je užina čiji je cilj da uspostavi pravilnu distribuciju hranljivih sastojaka i kalorija potrebnih deci u toku dana. Sastav užine je uravnotežen, u smislu da dete ne “stigne” do ručka ni sito, ni pregladnelo. Zа decu, kojа imaju potrebu za specijаlnim načinom ishrane (bolesti, intolerancije, verski razlozi i sl.),obezbeđene su posebni jelovnici.
KULTURA ISHRANE: poznavanje namirnica i čemu služe, stimuliše decu da spoznaju sopstveno telo, kako da se uravnoteženo hrane i na taj načinspreče pojavu bolesti. Ishrana organskim namirnicama uči decu da poštuju i štite prirodu. Veći deo povrća, koji je u rimskom školama, je poreklom iz Lаcijа (regija čiji je glavni grad Rim, prim. aut.). U školskim jelovnicima su preložena trаdicionаlna rimska jelа, dа bi se ojаčlа vezu između hrаne i teritorije.
Nаjsiromаšnije porodice dobijаju uslugu školske menze besplаtno. (Colorcity.info)
[/toggle_content] Pa ovo je sjajno! Deca jedu, a učiteljice, koje jedu zajedno sa njima isto što i ona – ha, ovo je dobro! – objašnjavaju im kako su, recimo, šljive iz prirode veličine oraha, a ne lubenice, kao što ta sirota deca viđaju po supermarketima. Ili da trešnje ne mogu da se kupe van sezone, npr. u decembru, kao što to moja princeza misli. Osim, naravno, kod Kineza, ali plastične.Kad smo kod plastike, program predviđa i izbacivanje iz upotrebe plastičnih tanjira i pribora za jelo. Deca jedu iz “normalnog”, keramičkog, posuđa i na kraju obeda svako odlaže svoj tanjir na za to predviđeno mesto. Moja ćerka, ljubi je mama, sve pojede, pa je taj tanjir kao opran, ali ima dece koja ostavljaju hranu.
I, zamislite šta? Opet po tom istom programu, nutricionisti zaduženi za ishranu školske dece, analiziraju odbačenu hranu i zadatak im je da je zamene nekom, deci “interesantnijom”. Na raspolaganju im je oko 100 (slovima: sto) recepata koje su isti ti nutricionisti – jadničci, svaka im čast – morali da naprave. Ostаci upotrebljene hrane daju se udruženjimа kojа se bаve negom pasa i mačaka lutalica. Ostaci netaknute hrane se daju humanitarnim organizacijama za ishranu osoba koja sebi ne mogu da priušte jelo. (Colorcity.info)
Otrčim odmah do škole, što da pokupim dete, što da podelim ovo sa “mojim” mamama. Nas pet-šest se uvek okupimo u dvorištu posle školice da proćaskamo, a deca da se malo “produvaju” napolju. I tako, dete se “produvava”, ja čekam mame i gledam. I tek onda vidim: mame kako daju picu za užinu deci; tate kako daju razne “bonžite”, “plazme”, “kinder” čokoladice; bebi-siterke kako daju galete, krekere, čipseve; babe i dede kako vode decu u Mek na “big mek mil” za užinu.
Stanite, pa samo što su užinali organsko voće?!
– Da, ali malo pice mu neće škoditi!
– Da, ali ovi grisini su “bio” i ne goje!
– Da, ali ako uzmemo tri “big meka”, četvrti dobijamo besplatno!
U glavi mi se opet vrzmaju neke slike – jesam li wannabe fotograf ili šta?
I odlazim preneražena kući, vukući dete za sobom. Džabe što se Rim trudi oko naše dece, kad se mi, roditelji, ne trudimo oko njih. Pardon, ONI. Jer, ja se trudim. Moje dete sa 5 i po godina već zna šta je džank fud. Ne bih sad da se hvalim, ali jače je od mene: to dete PROŽDIRE salatu. Spanać jede kao da su bombone, a tofu kao da je čokolada (ej, TOFU!). Kad ne ide u školu, za užinu traži isključivo voće. Šljive naročito. Mislim, ŠLJIVE?! I tako… zna sve o zdravoj hrani, rado je jede i ne bira.
– Mama…
Dobro, ne bira MNOGO. Paprike, recimo ne podnosi.
– Mamaaa…
– Zato je, s vremena na vreme, pustim da žvakne pomfrit iz Meka, baš zato što je uvek disciplinovana i…
– MAAAMAAA!
– Šta je bilo?! – brecnem se na dete koje me cima za rukav i prekida mi tok zdravih misli.
– Pogodi šta sam uradila danas?
– Ne znam. Opet te pohvalila učiteljica kako si sve lepo pojela?
– Ne! Mišel i ja smo zamenile užinu: ja sam njoj dala jabuku koju mi je dala učiteljica, a ona je meni dala čips koji joj je dala mama.
Mišel? Koja sad Mišel?
– Mišel, neka što priča francuski?
Ako je ta, pa da joj i oprostim nekako.
– Ne, Mišel, ona što priča romski.
13 Comments
Zato moje dete nosi rucak od kuce u skolu, jer mogu samo da zamislim sta je u hrani koju dobijaju tamo.
Pitala ja druge roditelje da li su za to da pokrenemo inicijativu za zdraviju uzinu u skoli, jer rol virsle, pice, lisnato testo, itd nisu zdrava uzina a oni meni kazu: “Ali deca ce uvek radije pojesti picu nego neki sendvic sa salatom u integralnoj kifli.” Na to ja kazem da moje dete nece.
Dok nije krenuo u vrtic, nije znao sta je beli hleb pa u pocetku nije hteo ni da ga jede. I sad radije jede razani, heljdin ili hleb od spelte sa izuzetkom slanih belih kifli koje su deo vikend rituala 🙂
Koji nutricionista zdrave pameti moze na meni za decu da stavi rostiljsku kobasicu i vestacki pire krompir, posluzeno hladno u plasticnim sudovima?
I zato cu ja svom detetu i dalje da kuvam rucak i spremam zdrave slatkise i da mu punim glavu time da je hrana u pekarama, fast fudovima i vecini skola i obdanista otrovna.
@Milice, da, o tome i Izzetta piše: problem su i roditelji. Deca vole da jedu ono što su navikla. Ni moj sin ne voli beli hleb, jer ga nikada nije ni video u kući. Međutim, sada kada je veći i dobija džeparac, a ne paketić od kuće, on ipak kupuje ONO ŠTO KUPUJU I DRUGI.
Žalosti me to, ali se tešim da pričajući mu i dajući mu primer kod kuće, jednog dana će ga biti baš briga šta radi većina i da li mu se smeje ako je drugačiji, pa makar i po onome što kupuje za užinu.
Ja mislim da kod nas nema nutricionista. Šta misliš? Ne znam na koji način se planira obrok, kako su edukovane kuvarice, ko, osim sanitarne brine o tome, ali roštilj kobasice i mekike, ma, užas!
I muz i ja zato i tupimo i dosađujemo našoj deci. Želim da kad počne sam da kupuje sebi užinu bude sposoban da napravi zdraviji izbor. Kažem zdraviji jer u okolini njegove škole nema ponude zdrave hrane.
Navodno nutricionisti određuju jelovnik u vrticima. Njegovoj školi hranu dostavlja Lido i na njihovom sajtu nađoh sledeći tekst: “Specijalizovani smo da uz stručan tim dijetetičara i nutricionista izađemo u susret svim potrebama obroka za decu sa specijalnim režimom ishrane.” Obrocima za decu koja nisu na specijalnom režimu ishrane izgleda ne treba da se bave nutricionisti. Njima ćemo poslužiti pljeskavice i prženi krompir. Užas.
Roditelji i jesu najveći problem, jer kad bi nas 200 čija deca ručaju u školi tražili zdravu alternativu za 215 din koliko košta ručak, pa pokrenuli i roditelje iz drugih škola, možda bismo nešto i uspeli. Ali uvek je lakše sedeti na rukama i pustiti da život prođe pored tebe. Samo ovde prolaze životi naše dece, a ne naši, nažalost.
Trebalo bi da znate da organizacija kolektivne ishrane u zdravstvenim, školskim i predškolskim ustanovama, kompleksna i komplikovana. Mnogo faktora utiče na planiranje ishrane, a ponajmanje volja i znanje nutricioniste. Ovo Vam kažem jer i sama muku mučim sa normativima nadležnog ministarstva, tenderskom nabavkom i propisima, kao i totalno iščašenim zakonu o bezbednosti hrane i voljom komisije korisnika usluge koju moja ustanova pruža.
Pozdrav od nutricioniste.
Nije sve stalo u tekst, nešto ću i u komentarima: nutricionisti Grada Rima prave jelovnik za ceo grad i ponavlja se na 9 nedelja. Petodnevni jelovnik predviđa 3x meso, 1x riba i 1x jaja ili sir. Znači, ima dana i kad ne jedu meso (jao, pa je l’ to obrok, ako nema mesa? – odgovor: jeste ). Za svaku starosnu grupu dece definiše se količina svakog obroka (neće biti isto za dete od 3 i 10 godina). Osoblje koje servira hranu, ima posebne kutlače i ostale “alate” kojima može brzo da “zgrabi” predviđenu količinu hrane. Npr. za decu predškolskog uzrasta ide samo 45 gr paste (plus glavno jelo i prilog) i, teoretski, vaspitačicama je ZABRANJENO da im daju dodatak, da se ne bi premašio kalorijski total za taj obrok.
Naravno, u tom uzrastu neka deca jedu malo, neka ne jedu uopšte (jer znaju da će brzo posle toga da dođe mama s nečim boljim, picom npr.) ili jedu “sa apetitom”. Nekoj deci, mojoj ćerki npr., nije dovoljno to što dobije za ručak, jer se, valjda, “troši” više od ostale dece pričajući i skačući po ceo dan, pa kad izađe iz škole, otkinula bi mi ruku. Zato učiteljice ponekad prekrše pravilo i takvoj deci dozvole koji gram paste više. A ponekad mi dete plačući kaže da joj je učiteljica negirala “bis” paste, pa se onda ona “osvetila” jedući više povrća (koje se, ako je sveže, servira isečeno na kriške na zajedničkom tanjiru, pa svako dete uzima povrća koliko želi, čime se smanjuje i bacanje onog što preostane). Nije loš metod, ha?
@Mama, ovaj tekst se odnosi na Italiju. I ovde mnoge stvari ne funkcionušu, i uvek sam skeptična kad pročitam ovako neku vest (mislim na način ishrane dece u Rimu), ali igrom slučaja dobila sam potvrdu ovog što je izneto: naime, roditelji su se žalili da im deca izlaze gladna iz škole (deca koja izlaze oko 16:30h su ručala u 12h i dobila užinu oko 15h, i ja bih malkice bila gladna). Digla se velika prašina i direktor škole je dozvolio da se napravi komisija za inspekciju menze, sastavljena od 2 roditelja, od kojih je jedan morao da bude medicinski radnik (da ima neku posebnu dozvolu, da bi mogao da uđe u prostorije gde se priprema hrana). Našli smo takve, obukli ih u zaštitna odela i poslali ih u inspekciju za vreme ručka. Rezultat? Sve regularno. Deca su samo loše naviknuta da im se nešto da posle škole/obdaništa (u slučaju predškolske dece možda mi, roditelji, dajući im kojekakv džank, sebi malo olakšavamo savest što ih “ostavljamo” tamo da bi išli na posao).
Deca su danima prepričavala kako su se dvoje roditelja maskirali u kuvare da bi proveravala šta njihova deca jedu 😉
Izzeta, sasvim je ok da deca imaju obrok u 12h pa u 15h. Ja bih samo obrnula, pa bi u 12h imala drugu užinu a u 15h ručak. Slažem se da su deca naviknuta loše. Inače, naš novi zakon o bezbednosti hrane je uglavnom kopija italijanskog.
Moo, tenderska nabavka ne podrazumeva korumpiranost. Lično organizujem tendersku nabavku pa znam o čemu pričam. Takođe, pravila o tenderskim nabavkama određuje država, kao i norme korišćenja namirnica u ustanovama, pa tako je meni najvažniji kriterijum za ocenu namirnice cena a ne kvalitet,i normirano je da mogu da koristim 150g ribe mesečno po korisniku (pisan 1993. godine).
Na žalost, nekim propisima, zakonima, pravilnicima, bavili su se ekonomisti, veterinari, tehnolozi, a ne nutricionisti. Takođe, zanemareni su dugoročni planovi, pa su tako ukinuta savetovališta za ishranu zbog uštede u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, bez obrzira što upravo dobra preventiva, smanjuje broj bolničkih dana. Da ne širim priču, ali verujte mi, nutricionisti su često nemoćni.
@Mama, sad ste i mene zaintrigirali: 1. zašto je iskopiran baš italijanski zakon o bezbednosti hrane (to je informacija koju vi imate ili ste zaključili na osnovu ovog posta)? i 2. nadam se da ćete, anonimno ili kako god, ipak pristati da date koju informaciju više o normama o korišćenju namirnica na ovom blogu, jer verujem da će mnogima značiti KAKO i ZAŠTO o ishrani dece u školskim ustanovama. Da nisam, igrom slučaja, pročitala post direktora marketinga jedne srpske mlekare, živela bih u ubeđenju da su sladoled na štapiću i topljeni sir, ako ne zdrava hrana, a ono bar malo manje nezdrava hrana. A u stvari najobičnija plastika!
1. Ne znam zašto baš italijanski, a informaciju o tome sam dobila od jednog savesnog republičkog sanitarnog inspektora po kom je naš stari zakon bio strožiji i bolji, a on lično čita sve dostupne evropske zakone o hrani.
2. Ne znam normative predškolskih ustanova, normativi su interni dokument ustanove, ali znam da se u Beogradu na određenim opštinama time bave zaista ozbiljni i savesni ljudi. Tako je moje dete jelo juče za drugu užinu ovseni kolač, a ručalo musaku od šargarepe. Ja sam zadovoljna. Vidim da deca u povratku iz vrtića glođu kifle i plazmice, ali to nije moj problem, live and let live. Moje ide kući na čorbicu.
Volela bih da nekako pomognem da se znanja o zdravoj ili bar nešto zdravijoj ishrani prošire, ali i u tome moramo biti oprezni. Tako sam pre neki dan videla da ste na facebook-u napisali da Campina proizvodi sadrže modifikovani kukuruzni griz, i odmah ga povezali sa genetski modifikovanim kukuruzom.
@Mama, pa potpuno je jasno da je to jedan ogroman i verovatno veoma trom (a moguće i korumpiran) sistem (čim ima nabavke, eto i prostora za to), koji je, verovatno, s jedne strane zaostao na principima ishrane iz socijalizma, a s druge strane postao opterećen novim regulativama i zakonima.
Bilo bi jedino logično da NUTRICIONISTI, na osnovu plana ishrane za decu, budu ti koji prave program, određuju vrstu nabavke i učestvuju u komisiji za odabir dobavljača. Pa, je li? Ili grešim? Ko može bolje, od nutricioniste, znati šta treba nabaviti, koliko, i zašto?
Ako bi htela da nam pišeš o našem sistemu i kako to izgleda u praksi, može i inkognito, ja bih ti rado dala prostor na ovom blogu 🙂
@Moo , jel mogu da prenesem ovaj tekst kod mene?
Pa, naravno, uz izvor i ime autorke 🙂
Pingback: Ko to truje decu u Italiji… | Tata u pelenama