Ja sam Tanja, ja sam zavisna od sporta dot kom

(Sad vi kažete: Zdravo, Tanja!)

Napisaću ovaj post, u nadi da će neko imati koju pametnu da mi kaže, da li da počnem da se lečim ili nekako drugačije sebi pomognem.

Preko posta o netrčanju zbog povrede — 100 takvih nisam napisala, ali se 100% prepoznajem u ovom, dok sam patila od 1. jula do 20. oktobra zbog rupture mišića i mirovanja — došla sam do posta koji sam ranije propustila, o zavisnosti od sporta.

Šta znam. Ne samo ona tri i po meseca koliko se odužio oporavak od povrede, nego i ove prethodne dve nedelje kada sam zapatila neki virus a onda i grozomorni kašalj, snažno su uticali na moje opšte raspoloženje. Koje nije bilo na nivou. Kao ni ishrana. Kao ni odnosi sa porodicom i ljudima.

Dan kada sam se vratila u teretanu (mnogo ranije), i dan kada sam se vratila na stazu (mnogo kasnije) — takva je povreda bila, dozvolila mi je da uđem u teretanu i radim statične vežbe, ali mi nije dozvoljava da trčim, ama ni metar — je dan koji moj muž slavi. Aleluja! Naše crveno slovo u kalendaru.

Kako? Lepo.

Kad se ne istrošim rano izjutra, ja to radim tamo negde od 7 do 8, moj emotivni, psihološki, fiziološki i fizički status su ispod. Nivoa. Dovoljnog. I. Potrebnog. Da. Normalno. Funkcionišem. Dot kom.

To je jedan sat. Od 24. Samo jedan. Dobro ajde, nekad i jedan i po. Misliš? Ok, priznajem, nekad, ali samo nekad, i cela dva. Ali samo vikendom, časna pionirska.

Da li sam zavisna od sporta?

Evo, pogledala sam ove simptome date u tekstu jednog od mojih omiljenijih domaćih sportskih kanala i shvatih je đavo odneo šalu. I nadam se da Milan Miletić, autor tog teksta o zavisnosti, ima smisla za humor (iako će ovo dole biti neuspeli gorki humor moguće stvarnosti), inače će me banovati tamo na trčanje.rs zbog ovoga 🙂

Slušaj vamo simptome.

Odbijanje druženja i sastanka zarad treninga

Najave se gosti, doći će oko osam, ja odmah znam da će zaglaviti do ponoći, najmanje, i onda ja kažem hajde, dođite oko 6, pa da završimo druženje do 10, zarad mog treninga. Nekad čak kažem mužu, hajde nekako da ih eskiviramo, znaš da oni kad dođu ne znaju da odu, pa će me na kraju još i pratiti na trening. Možda bolje da onda idemo mi kod njih, jer u tom slučaju imamo izlaz tipa blago-gostima-oni-mogu-da-idu-kući-kad-hoće.

Znači, u sranju sam. Zavisna. Da probam ovako, zarad lečenja od zavisnosti:

Najviše volim kad ima neka žurka uveče, prijem neki ili gosti do kasno u noć, još ako svi piju to bolje, jer ako spavam samo 3 sata do treninga, mogu da se čeličim. Treba samo da se setim kako sam samo uživala kada je sin bio beba, kako mi je superiška bilo da mi gosti zaglave, pa zajedno, u društvu dočekamo dva podoja na po tri sata buđenja bebe, pa oni odu kući, a ja imam samo još pola sata da pričekam treći podoj što je začas, pa se onda razvalim od spavanja dva sata kada će se beba konačno probuditi da počne novi dan u kojem će da me jaše. Posle toga mi dan prođe kao da sam drogirana, u radosti, smehu i veselju.

Znači, odrasli smo ljudi, nismo deca, nema odbijanja druženja i sastanka zarad planova, obaveza i okolnosti. To je za zavisnike, mi treba da budemo iznad toga. Razumela sam, probaću. U nedelju idem na neku malu trku, dođite onda kod mene u subotu uveče, da zalijemo moje poslednje mesto. Ili popijemo za pokoj duši koju ću da ostavim na stazi.

Izbegavanje mesta gde je hrana i piće koje mogu da utiču na trenažni proces

Hrana je opaka i lukava, treba je izbegavati. Hrana te uhvati za rukav, stegne vrat, otvori ti vilicu i sama uskače u tvoj stomak. Ona ne samo da utiče, već preduzima inicijativu. Ti sa tim nemaš nikakve veze.

A piće tek. Treba ga izbegavati, jer ako ne paziš, piće će se samo naći u tvom krvotoku gde će ostati dovoljno dugo da utiče na trenažni proces.

Društvena izolacija – povlačenje u samoću

Zbunjena sam oko ovoga. Nemam klub, nemam partnera za vežbu, to znači da sam u društvenoj izolaciji i da sam na svakom treningu povučena u samoću. Možda ću da upišem ples, za to je neophodan parner. Ili šah.

Osećaj beskorisnosti ako nije završio/la dnevni trening

Apso-faking-lutno. Pomozite. Ne samo osećaj beskorisnosti, već osećaj praznine i nedostatka. Totalno zavisna. Jer taj trening, to je inače toliko beskorisna stvar, a ti se onda još i osećaš beskorisno ako ga propustiš, ti si, Tanja, jedna, bre, totalna luda i zavisnica.

Ne znam šta tu da radim? Da probam da se zabavim nekim kolačem ili gledanjem skupštinskog prenosa? da umesto treninga pravim veliko spremanje u kući? Da povratim nekako taj osećaj korisnosti?

Ishrana samo posle odrađenog treninga

Istina, jedem posle odrađenog treninga. Nisam jela pre. Ništa zato. Pokušaću onda da jedem pre odrađenog treninga. Naješću se u 6 hleba, slanine i luka i otići na trening. Uverena sam da posle neću morati da se bavim ishranom. A možda jedno vreme ni sportom.

Depresija

Istina, čovek ima toliko drugih radosti osim ličnog zadovoljstva koje dobije bavljenjem sportom i nema nijedan jedini razlog za depresiju: živi u uređenoj zemlji, u kojoj je standard građana na nivou, caruju i pravo i pravda, ruku pod ruku, posao je em sigurica em dobro plaćen, od njega bar znaš da ne moraš da se spaljuješ ako ti se pokvari mašina za veš i moraš da kupiš drugu, to ti očas, uzmeš pola godišnje plate ili povoljan kredit i završiš to.

To što sam ja depresivna ipak, i pored sve blagodeti u kojoj živim poslednjih 25 godina, to je samo zbog trenažnog procesa. Nema šta drugo. Zavisna.

Izbegavanje učestvovanja u aktivnostima u kojima je ranije uživao/la, zarad treninga

Istina, istina, istina. Svi oni nekadašnji sati, dani i nedelje sedenja za kompom ili ispred TV-a, u kojima sam ranije toliko uživala… ne, više numem da uživam u njima. Šta više, nekadašnje aktivnosti u kojima sam toliko uživala, sada mi se gade. 🙁

Čak ni učestvovanje u ispijanju piva i vina u kojima sam toliko ranije uživala… I, ne samo to. Više uopšte čak ni ne upražnjavam te aktivnosti.

Nemam rešenje za ovo. Zavisna. Dot kom.

Dugačak dnevni trening, ili nekoliko treninga dnevno

Ovo je jedina stavka za koju nemam vremena. Nemam gde da udenem drugi trening dnevno, a mislim da ne bih imala ni toliko čiste opreme da tako radim svaki dan. Ovde sam na sigurnom.

Osećaj nervoze kada je trening propušten

Priznajem. Navela gore. Ako nema treninga, osim što sam nervozna, osećam i grižu savesti. Šta da radim? Da li je rešenje da batalim treninge ili da osećaj nervoze zbog propuštenog treninga rešim s dva piva? Bensedinom? Ne znam, nisam pametna.

Organizovanje dnevnih aktivnosti tako da ne uzrokuju pomeranje treninga

Apsolutno tačno, i, šta sad? Evo, danas, dok pišem ovo, neradni je dan, ići ću na trening tek u 9, zaglaviću sat i po, onda ću još izgubiti pola sata na tuširanje i sređivanje, već sam izbacila jedenje posle treninga, ali sam isplanirala, kill me, da onda tek požurim na pijacu, kupim spanać koji sam planirala danas za ručak, skuvam ručak i td.

A nije mi palo na pamet, što bi možda bilo zdravije, da prvo odem na pijacu, skuvam ručak, istuširam se posle treninga pa tek onda odem na trening, kad stignem?

Stah od povreda i propuštanja treninga

Nema problema. Jednom sam se povredila. Boli u pičku materinu. I to boli nekoliko meseci, zašto bih imala strah od toga?

Nije nešto ni skupo, to lečenje kod privatnih lekara jer državni misli da je samo istegnuće i da je dovoljno da stavljam obloge i dođem za nedelju dana. I taj UZ mekog tkiva kod privatnika zbog postavljanja dijagnoze. Pa kontrolni UZ. Kod privatnika. Pa iznajmljivanje aparata za elektrostimulaciju mišića i zarastanje. Pa sve te kreme i vežbe na krevetu da sprečiš kalcifikaciju mišića. Mislim, čemu strah od povrede?

Pa šantanje tri meseca kao da ti je noga kraća. Čega se plašiš?

Neću, neću da strahujem do povrede, povrede mogu da budu baš kul. Mogu da te vrate na ono staro zadovoljstvo, iz jedne od gornjih tačaka, sedenja ispred TV-a ili za kompom, i ispijanju piva.

Druženju s dragim ljudima do duboko u noć.

Izlaženje, sa štakom, naravno, i autom, na sva ona zajednička mesta gde izlaze hrana i piće.

Nikakav, ni dugačak trening dnevno, ili čak više njih, nego nijedan.

Jedino me ta ishrana muči. Kad onda uopšte treba da jedem, ako ne treniniram zbog povrede? Ako nemam ono ni pre ni posle treninga?