Nije što sam baš htela da mesim, uprljam celu kuhinju i radim nešto za šta nemam baš zlate ruke – modeliram.
Nije ni da sam htela posebnu poruku da pošaljem, ljubavna pisma, moš misliti, ima sto drugih načina (čitaj: kolača) kojima bih mogla da pokažem koliko ih volim (ovde imajte na umu da oni jedu, ja ne jedem, kakva je to samo ljubav).
Nego, to je jedan od retkih recepata na srpskom u sveščici moje svekrve i njene mame, i jedan od retkih koji sam odmah mogla da dešifrujem:
Iako postoje izvesne kaligrafske sumnje da se recept broj 129 zove “Ljubavna Pispma”, ali nisam sigurna, a neću ni da cepidlačim.
U receptu moje svekrvice piše:
Na dasku staviti 140 dkg butera, 140 dkg mekog brašna, 4 žumaca, malo soli i umesiti rukom testo dok se ne odvaja od ruke. Sad napraviti od testa 33 male kugle, razviti ih oklagijom četvrtastog oblika. Za fil izlupati čvrsto fil od 4 belanca sa 14 dkg sitnog šećera. Tome dodati 14 dkg sitno mlevenih badema, ovo varjačom zamešati i parče razvijenog teksta filovati ovim filom i saviti testo na sva četiri kraja. Peći na umerenoj vatri da budu blede boje.
Čim sam (ili bolje reći, tek kad sam) počela da mesim testo, shvatih da je to recept za masno testo kao za ameriken paj, koje se u stvari pravi od ledenog putera a ne omekšalog i da sam napravila problem, a nisam ni počela.
Potom, shvatih da je masa suviše žitka s istom merom brašna i omekašnog, a ne ledenog putera, sa sva ta četiri žumanca, pa stadoh da dodajem brašno. I dodajem. I dodajem. Brašno. I dodajem. Dok konačno nisam uspela da stvorim masu koja bi eventualno, jednom u svetloj budućnosti, a ako bude sreće pre nego što muškarci dođu kući, mogla da se oblikuje a da se ne truni.
U tom trenutku mi je već kuhinja bila skroz bela kao da smo se igrali božićnih praznika, a ja rumena, s temperaturom koja mi je samo dodatno činila celu stvar još zanimljivijom. Problematičnijom? Izazovnijom? Ruke masne. Gomila sudova. Nisam bila srećna. Ali sam bar ličila na deda Mraza.
Ostavih umešeno test u frižider da malo odmori, a ja stadoh da očajavam u dnevnoj sobi. Odmarajući. Jer je kuhinja prljava, nije dovoljno dobra čak ni za očajne domaćice. Ili baš jeste. Ne znam sad ovo. To je ono, kad uopšte, uopšte ne znaš odakle da počneš i najradije bi sve poništila, i bila u Zanzibaru na godišnjem odmoru.
A onda sam imala suviše belanaca, videh da ću moći da punim ne samo naše, već i kovertice celog regiona, pa reko’, nema veze, praviću posle puslice, ne napušta me duh iako snaga prva uteče, ja pravim ljubavna pisma, čoveče, trebalo bi najmanje da budem puna ljubavi oko cele ove priče.
Zvono na vratima.
Ups, sin već stiže. Dođavola, dokle traje ta škola? Što ih ne uče malo duže tamo?
Šta ima za ručak?
(Ajao, zaboravila na ručak od silne ljubavi.)
Supa od juče, i meso.
Samo to?
Samo to.
Pih.
(I ljubavna pisma, sine, ali posle, posle, kada uspem da razvučem ovo testo koje se stvrdnulo u frižideru, izem ti dead lift sa 70 kg, ako ne mogu ni obično testo da razvučem)
Ovde pospem još malo brašna, ovog puta i po podnim pločicama kuhinje, jer se batrgam s grudvom testa koja neće da se razvuče i onda konačno, nakon što sam položila crni pojas treći dan u džudou na ovom kuhinjskom takmičenju, uspem da dobijem neku iskidanu masu, nalik ovoj, koju izrezah na kocke:
I posle uradim kako je svekrva rekla, namažem fil, savijem ćoškove, ubacim u rernu i dobijem pisma, sva otvorena na isporuci, izem ti poštara:
U svoju odbranu nemam šta više da kažem. Put do pakla vodi preko zajebancije u kuhinji s ljubavnim pismima.
Posle sam malo guglala, i našla sam ovu perfektnu domaćicu, za pravi recept, savršeno čistu kuhinju i savršene koverte, obratite se njoj. Nešto mi javlja da ona tačno zna šta radi :-).
13 Comments
Perfektna domaćica sa perfektnim njuhom namirisala da je neko pominje… (gledala google analytics 🙂
Veliki narodni kuvar je knjižurda koja mene prilično inspiriše. Razmišljala sam zašto je to tako, pored svih mega-giga-šmensi kuvara današnjice. Pa valjda baš zbog toga. Danas svako može da izda kuvar, i dugo sam se primala na one sa lepim slikama. Posle skontam kako te slike veze sa receptima nemaju, a ja verovala kako ja n’umem. Veliki narodni je ipak izdat u neko drugo vreme kad se svemu pristupalo sa malo više pažnje. Nije to garancija, ali je dobra osnova. Druga komponenta inspiracije je njegova polumističnost. Tera da se dobro skoncentrišem i samo čitanjem probam da zamislim kako će to nešto da izgleda i kakvog će ukusa biti. Kad iščitam s takvom pažnjom 5 recepata za redom, osećam se mentalno iscrpljeno. Ali bar me ne laže nekim levim slikama koje će mi stvoriti nerealna očekivanja. Ali nije ni veliki narodni sveto pismo, pun je nepreciznih recepata, ofrlje datih mera ili čak potpuno izostavljenih, a najzeznutiji su oni gde su sve mere uredno zapisane, ali na žalost pogrešno. To je slučaj sa ovim receptom za ljubavna pisma, koji su domaćice očito prepisivale i koji je kružio po sveskama i verovatno tadašnjoj štampi.
Izvini na podužem uvodu. Htela sam ustvari da ti kažem da sam se slično provela kad sam pravila pisamca prvi put. Sa onako premekim testom nije bilo teorije da se išta radi, pa sam i ja dodovala brašna, ali stala sam verovatno ranije od tebe. Ohladila testo pa razvaljala. Sa 4 belanca bih, kao što kažeš, mogla da napunim 33 šamrolne a ne 33 kvadratića testa. Usput, zašto baš 33? Možda tek ako se taj broj ispoštuje kolačići imaju ljubavno dejstvo, je l’ da zvuči malo vradžbinski? 🙂 I sve to još i nije izgledalo loše na kraju, osim što su pisamca bila toliko preprhka, da su se ronila u ruci skoro kao pesak. Nije bilo šanse da ih dignem sa pleha a da se ne okruni nešto. Uzmeš da pojedeš a ono ti se smrvi u ruci k’o da je od onog cvećarskog sunđera odstajalog 17 godina, i raspe se kud hoćeš i kud nećeš…
Pošto su me pisamca ipak kupila izgledom, rešila sam da ih napravim opet, ali sa “svojim” merama za prhko testo. Protiv uroka reših i da smanjim broj komada na 32 😉 I tad su ispali upotrebljivi. Ništa baš-baš specijalno, ukus je korektan, zapravo jedino im je izgled šašav jer stvarno liče na pisamca 🙂
Eto, koleginice po muci, izjadah ti se ja neplanirano ovde, a tvoju sam svaku reč upila sa više razumevanja nego što možeš da pretpostaviš 🙂 i nasmejala si me stilom pisanja i opisima generalno, tačno sam vam videla izraze lice tokom tog dijaloga sa sinom 😀
Pozdrav veliki!
Maja – mamajac
p.s.
Ako ti slučano padne na pamet da probaš recept čiji početak vidiš ispod recepta za pisamca na onoj fotki – nemoj! I taj je bagovit 🙂 Kamenčići im nisu ravni :))
Ove kolačiće je moja baba pravila kao kiflice, uvijala ih je. Fantastične su, tope se u ustima, ukus neverovatan, ali ih je zaista teško napraviti, jer se to fino testo raspada prilikom manipulacije. vredi se pomučiti, ali ne prečesto…
ja sam ih samo jednom napravila – tada :))))
o-bo-za-vam stare recepte i price koje ih prate!
hocemo jos!! 🙂
@Di, vidiš, moraću dobro da ih studiram, proveravam iz više izvora, ako uopšte još bude bilo ovakvih izleta u sveščicu, da koristim svoje i tuđa iskustva, pa tek onda krenem da trošim ceo dan u kuhinji na to 🙂
@Mamajac, welcome on board. Ovde, na ovom blogu se uglavnom hranimo drugačije, ali ovaj recept je trebalo da znači izlet u nepoznato, povratak u tradiciju, nešto što mog muža treba da obraduje (sveska je njegove keve, tj. njene mame — viš ti kako ja to pazim sve i posle 14 i po godina braka ;-))
Htela sam takođe i da malo razglabam o 33 loptice, da malo istražim da vidim da li ima neke mađije u tome, čuj, 33 loptice (btw, probaj da zamisliš 33 loptice koje svaku, jednu po jednju “razvlačiš oklagijom na četvrtast oblik”, (seriously?!) i onda puniš. Ali onda sam se toliko izmorila, da zaboravih da ukrasim ovaj post, već iskoristih blog da se izjadam.
Ono moje guglanje koje me dovelo do tebe, imalo je još nekih rezultata: na ovaj recept s 33 kuglice naletela sam više puta. Čudo jedno koliko sajtova nudi ove mere, a da nisu ni probali kolač da naprave?
Drugo, sva sam se zapitala. Recept je, dakle, iz Velikog narodnog kuvara (ja imam izdanje Narodne knjige iz 1956, dobila od svekrve, normalno). U predgovoru piše da su to recepti iz knjige koje je pre rata objavila Politika, a koju je priredila izvesna Spasenija-Pata Marković. Pošto je moja baba-svekrva, Nemica, umrla negde pre 30-tih prošlog veka, ovu sveščicu je pisala na nemačkom a kasnije tek i na srpskom, to znači da je ovaj recept prepisan iz tog izdanja pre rata i sasvim je moguće da ga ni ona nije isprobala, mada moj muž juče tvrdi da se seća tih kovertica i da su isto bile sve otvorene na isporuci. 😉 To znači da ih je pravila makar njegova mama. Sve tako masne i nemoguće žitke? Ko zna, verovatno je i ona morala da dodaje brašna samo nigde nije zapisala 🙂
Ali je potpuno fenomenalno da recept opstaje GOTOVO ČITAV VEK! hej! tako sav pogrešan, sa sve te 33 kuglice.
A iz te knjige, recimo, recept za saher je apso-faking-lutno fenomenalan, to je najbolji saher koji sam jela van Beča 🙂
BTW, kraj priče s pravljenjem pisama ide ovako:
ja sam podelila to testo koje sam napravila u dva dela i tako ih ostavila u frižideru, odakle sam dobila dva kamena. Razvukla sam prvi (to su vežbe snage naspram kojih moje vežbe u teretani izgledaju kao ringe-ringe-raja), stavila u rernu, dobila pokipela otvorena pisma, i odlučila da od drugog kamena napravim ameriken paj, mislim, to je to testo, je li. Međutoa, moji su tu prvu turu pojeli a pisma se nisu ni ohladila. I, onda, šta ću, ponovo obučem kimono i odem da se rvem sa drugim kamenom i napravim im još. Tako da se može reći da sam taj dan bukvalno provela u pisanju ljubavnih pisama 🙂
Eto, i ja sam se raspisala, mogla još jedan post da napišem 🙂
Shvatila sam odmah da ovakva klopa nije simbol tvoje ishrane, sve jasno 🙂 Nije mi nepoznat tvoj princip, nekolicinu godina sam bila full zdravkić, pa sam čak malo i preterala. Onda sam promenila religiju, i od tada sam gurman. S tendencijom ka nezaklinjanju ničemu za vjek i vjekova. U poslednje vreme se hvatam često na obroncima odluke da konačno krenem nešto da vežbam. Bejah stihijski rekreativac ranije, plivanje je ono što mi najviše prija, al’ od prve trudnoće, čemu ima 8 godina, naovamo, ništa. Juracanje za decom ne računam. Nemam neki višak za skidanje, nego me ubi sedenje na poslu, i kičma mi se žali, i takoooo… To čisto da se predstavim, da ne misliš da sam padobranac koji nije skontao gde je pao 🙂 I baš mi je drago da sam sletela na ovu tvoju mušemu, taman mi treba malo inspiracije da konačno gurnem onu odluku sa litice, smorila se tamo, sirotica.
Pisamca – ko zna odakle je recept potekao i ko ga je prvi tako zapisao. Verovatno neko ko je hteo da se lako pamte mere, sve je nešto po 140 g 🙂 Pata svakako nije sedela pa probavala sve te recepte, ali eto, našao joj se pri ruci, i uzela ga je u selekciju. Valjda joj se ime dopalo 🙂 I taj se recept pojavio u Narodnom. Dovoljno, da isti nastavi da živi sa svojim neispravnim merama, što kažeš, čitav vek…
A na netu je totalna džungla sa receptima, ne čudi me što si našla taj recept na više mesta, mnoooogo ima splogova, i uopšte šuma, copy-paste stvorenih sadžaja, negoli onih koji objavljuju sopstvene utiske i slike. Mada, ovi copy-paste sajtovi se uglavnom na oko prepoznaju, jer ili su totalno nabacani i stilski neujednačeni, ili su čitavi portali koji deluju lepo uređeni, sa sve login sistemima, ali nemaju korisnički feedback nikakav, i takve zaobilazim u širokom luku.
Bitno je da si se izborila sa receptom, a ukućani sve smazali. Da je sve prošlo glatko, pitanje je da li bi imala inspiraciju da napišeš ovako interesantan post 🙂
Veliki pozdrav, Tanja!
@Mamajac, ma ja se trudim da očistim svoju ishranu, pa usput maltretiram i porodicu, mada, ne retko, pravim im ono što vole, na način na koji to vole (i koji nije nužno zdravo pripremljena hrana), jer umeju da se užele i da kukaju, a ja sam slaba 🙂 To uglavnom znači da tada za sebe odvojim u procesu pravljenja i završavam na drugačiji način, a neke “zabranjene” stvari ipak jedem, jer je to prosto socijalni momenat i užasavam se bilo kakve strogoće i režima 🙂 Meni je samo problem zdravlje a ne telesna težina i što ti izleti stvarno moraju da budu povremeni, jer lako i brzo upropastim lipidni status, a s njim odmah i pritisak, a to znači da postajem nervozna, osim što sam ugrožena, pa sve to, ukrug… manje-višnje novi stil života…
Drago mi je da smo se upoznale, pregledala sam tvoj blog, bookmarkovala neke recepte za “to-do-listu”, fascinirana sam tvojim umećem, zaista.
Meni je fascinantno kako su ljudi nekad imali prekrasan rukopis! Gledam u ove fotografije i divim se…! A ljubavna pisma djeluju ukusno, svaka cast!
@Rijecankaudublinu, ova sveščica je pisana štilom i mastilom, prvi recepti tamo iz dvadesetih prošlog veka! Kasniji recepti, iz tridesetih, pisani su olovkom, ali isim krasnopisom, ali jedva se čitaju, olovka je bila meka, ona je bila navikla da pritiska kada piše, tako da je drugi deo zbirke samo antikvitet, bez mogućnosti za čitanje. A ono što je meni posebno zanimljivo, to je redovni i uredni kružić napisan iznad slova “U”. Šta bi to moglo biti? Odakle joj to? 🙂
E, a ljubavna pisma su baš ukusna, tope se u ustima, jedino je šteta što se može staviti stvarno malo tog fila, i takav mi je pokipeo, pa dok ih jedeš, nedostaje ti još tog ukusa “sadržaja pisma”, pa moraš puno pisama da pojedeš :-))))))
A meni je fascinantna lakoća s kojom si donela svoje odluke, i sreća koju si našla u sprovođenju istih.
Ja se prisećam onog osećaja kad izađem sa tae-bo treninga, bogte, mogla bih da letim, a smorena došla. Izmlatim vazduh pred sobom i k’o da sam se s nekim išibala, sve negativno izbacila, još se i rekreirala, nov čovek 🙂
Neću više da te zadržavam. Ako me nema da se javim, znači, izdaja. Ako u dogledno vreme započnem s nekom rekreacijom, eto me nazad, da se zapljunem.
Pozdrav i sve najbolje!
@Mamajac, ono što ti radiš, sa tim savršenim how-to fotografijama (totalna umetnica, od a do š!, od radne površine, preko rerne i plotne do fotke) je viđeno za neki štampani full color kuvar. Nemoj mi reći da još uvek nisi dobila takvu ponudu? 🙂
I, idi vežbaj! :-))
Pingback: Veliki narodni (Patin) kuvar, treći deo - So i biber