Race is a runner’s happy hour i Poljubi slavljenicu, bre!

Something old, something new. Odnosno, obrnuto.

Ovde na početku pronađite kako ću za koji dan da idem na jednu trku koja će se desiti kao rođendanska žurka osobe koju ne poznajem, a posle dole pročitajte patetični osvrt na trke koji sam napisala davno i sad mi žao da propadne iako je totalno out-of-date.

Something new: poljubi slavljenicu, bre!

Dakle, ljubljenje prvo. Pre upoznavanja. Pa, to nije normalno! U nekom idealnom svetu. Ipak, u svetu trčanja to mu dođe kao standard. Znači, ništa ranije poznanstvo, već pravo na ljubljenje. Mene mama tako nije učila, ne učim ni ja svog sina tako, ali pravila su tu da bi se kršila. Posebno ako se povežeš s ljudima koji trče.

I ranije sam osetila da tu s trčanjem nešto nije u redu. Ni s ljudima ni s trčanjem.

Dakle, osoba koju ne poznajem ima rođendan polovinom decembra, i nije joj dovoljno da kao sav normalan svet napravi žurku i dobro se napije s društvom, već tim povodom pravi trku od 5 km tokom koje ne možeš da piješ ništa osim vode, a ni nju ne moraš na tako kratkoj relaciji.

Onda ja dobijem pozivnicu za taj rođendan i odmah, kao iz topa kliknem na Going, kao da nemam pametnija posla, kao da mi ne curi nos i ne kašljem kao magare, kao da je savršeno normalno da u sred decembra idem da trčim i još zbog toga palim auto i trošim gorivo do Beograda.

Pa se još i radujem tome.

Istini za volju, radovala bih se još više da je osoba koju ne poznajem a koja me zove na svoj rođendan na koji ja idem, rođena tamo negde u maju. Ali, samo je moj muž rođen u maju, čovek koji je važan deo mog života ali koji će biti važan deo i ove priče, videćete kasnije, čitajte samo, sad svi znamo samo on to još ne zna.  Jer da je osoba koju ne poznajem a na čiji rođendan idem rođena u maju, onda bi mi manje smetalo što nemam odgovarajuću zimsku opremu za trčanje i što mi nos već mesec dana curi kao Viktorijini vodopadi, što kašljem kao magare i što se ove jesenje sezone nešto razboljevam na pomisao na trčanje ispod 15 stepeni. Ništa maj, samo decembar, jer je moj muž je normalan čovek, on ne trči i svoj rođendan slavi u kafani.

Slavljenica rođena u sred decembra je Saša Tucaković, osoba koju ne poznajem. Ali smo zato dobre drugarice na FB, ta praksa je svima dobro poznata.

Da zlo bude veće, onomad kada sam se spremala za svoj prvi polumaraton, pa posle odustala i prešla na minicu, ona je, mada se nismo poznavale čak ni na FB, imala ideju da trči sa mnom taj mini, da meni bude lakše?! Pa koliko je to nenormalno?! To sam saznala na jednom od njenih postova mesecima kasnije, a ona je mene valjda upoznala ovde na mom, mesecima ranije.

Dakle, to sve ludo. I, kao, s velikim srcem.

A ovo nam je ilustracija na startnim brojevima, šta da vam pričam dalje.

I sad taj rođendan, trka ta, na kojoj sami biramo svoje brojeve, moj će biti M00, neko je birao 007, neko 69, neko 011 i tako, ljudi su maštoviti i mantraju, prijavilo se do sada preko 80 ljudi i više od 30 je mejbi, znači, već vidite, to će biti ono baš trka, slavljenica se dosetila pa nam je  uvalila i priču da je startnina slatkiš za decu koji ćemo donirati za nezbrinutu decu i svi su to odmah prigrlili, mnogi netrkači će da dođu samo da donesu te slatkiše, kao, sve ovo ima jedan viši cilj osim da ljubimo slavljenicu, na startu ili na cilju, nije precizirano.

Sve u svemu, dupli trošak, em za decu, em za slavljenicu, em kao bonus,  za nas izvan Beograda i putni troškovi.

I sad ja kao idem, iako mi nos i u ovom trenutku curi, iako nisam trčala od Eko Mačka još, kad sam se i razbolela, i planiram da izmolim muža još i da me vozi, pa da ima i mene neko da ljubi na cilju, da ne bude kao na Mačku kad sam išla sama i kad sam samo ušla tako sama u cilj, neljubljena, odmah sam se zato razbolela, moraću da mu podvučem tu okolnost, da sam ja bolesna ako me on ne poljubi na cilju, mislim da će mi i ovog puta uspeti da ga ubedim nekako.

Eto, to je prvi deo priče. Moje trčanje je obično dobrovoljni usamljenički čin, sat u kojem mi obično ne treba ništa više od ove glave na ramenima da u njoj motam neke misli, i ovaj komplet nogu da me nosi, a onda povremeno, obećam neke trke i rođendane, samo zato što nisam srela još nijednog normalnog trkača. Povuklo me društvo. Koje ne poznajem, normalno.

(Sada bajati tekst iz drafta, da se ne baci ta patetika)

Something old: Race is a runner’s happy hour

Kada sam trčala svoju drugu trku u životu, Ultimate Nutrition –  Trku prijateljstva u Kuli, iz tog svog drugog iskustva, (prvo je bilo  – Košutnjak Challenge Race) znala sam da ću trčati trke dokle god budem mogla da hodam.

Bila je to velika trka, ali ne masovna. Na nju su se prijavili vrhunski sportsti, čitavi rekreativni klubovi iz Srbije, lokalno stanovništvo od 7 do 77 (bukvalno), amateri kao ja.

Šta je to u trkama što sredovečnu amaterku, koja je juče debitovala na stazi i napravila svoje prve kilometre, a danas već želi da učestvuje na trkama, tako privuklo da poželi da trči trke dokle god može da hoda?

Prijateljstvo.

Solidarnost učesnika.

Ljubav domaćina i organizatora prema onome što radi.

Ljubav prema trčanju, prema trkačima, prema zdravom stilu života.

Ljudi oko tebe sa kojima deliš istu strast.

Postavljanje pred startnu kapiju. Skakanje u mestu. Osmesi na ljudima oko tebe.

Spori početak, probijanje kroz masu, hvatanje brzine. Kilometri koje gutaš.

Nečija ruka koja se u trku pruža nečijoj drugoj ruci trkača koji je pao.

Ulazak u cilj. Za nekoga nova pobeda, za mene raširene ruke moje porodice u koje ulećem zadihana i znojava.

Produženi osećaj zadovoljstva, koji traje posle danima. Zato što sam bila, zato što sam učestvovala, zato što sam to podelila sa stotinama nepoznatih ljudi, zato što sam još jednom pobedila sebe i ušla u cilj.

Moraš, jednostavno, trčati, da bi osetio sve to.

Trka je da budeš radostan posle. Trčanje je trkačev happy hour. 

Kula

Kula je bila skroz takvo iskustvo. Izdvajam je zato što sam u Kulu otišla slobodnom voljom, bez ičijeg poziva i nagovora, online prijavom i plaćanjem kotizacije. Pre toga, debitantski život u trkama doživela sam na Košutnjaku, kada mi je ekipa Trčanje.rs omogućila da započnem ovu avanturu pozivom, koji je probio led i dao mi krila.

U  Kulu me je vozio muž, smejali smo se, zar nije normalnije da se ovako spakujemo i vodimo dete na turnire? Bili smo svesni da nam se život promenio. Vozimo mamu na trke.

U Kuli sam čekala u dugom redu na preuzimanje kotizacionog paketa.

U Kuli su dva mlada oca trčala s bebama u kolicima.

U Kuli su sporaći, među kojima sam bila i ja, tapšali vodećim trkačima sa kojima smo se sreli na njihovom putu nazad a našem putu tek ka okretnici.

U Kuli je moja slučajna pejsmejkerka, starija od mene nekoliko godina, na okretnici stala, ne hajući za prolazno vreme, i podučila srčanog dečaka da mora da se vrati par desetina metara nazad da se prijavi sudijama na kraju kruga, da ne bude da je zalud trčao – tada kada je maleni dečak videvši vodu levo od sebe, skrenuo i presekao iz žeđi rutu za tih par desetina metara, da se napije. Dečak se zahvalio i otrčao do sudija, ja sam sačekala svoju novu trkačku drugaricu i nastavile smo  zajedno dalje iako se ne poznajemo. Posle me je pred cilj ostavila, uz izvinjenje i osmeh.

U Kuli, koja je drumska trka, građani su stajali ispred svojih kuća, poneki tapšali i bodrili a većina pružala hladnu vodu.

U Kuli su najveći aplauz dobili pobednici s najboljim vremenom i pobednici koji su stigli poslednji, i njih nekoliko hodajući sa štakama, i svi koji su kroz cilj prošli.

Zbog svega ovoga sam tako zavolela trke. I zbog tog ulaska u cilj. U svakodevnom životu malo je takvih trenutaka kada ti se materijalizuje dostizanje cilja, kao u jednoj najobičnijoj trci.

Trke su da posle njih ideš kući punog srca. Trke su za trkače happy hour.