[blockquote]Deo pisma koji sam dobila, objavljujem uz saglasnost B.A. (oprema moja)[/blockquote]

Dva poklona koja nikada nisam dobila, moj su najlepši dar

Najbolji poklon za ove praznike koji sam ikad dobila, su dva poklona koja sam tražila letos, ali ih nisam primila.

Znaš, tokom svih ovih godina, i svih onih prilika, borila sam se protiv svoje užasne debljine. I, tokom svih ovih godina i svih onih prilika, gubila sam te bitke jednu za drugom. I, nakon svakog narednog pokušaja, kao u nekoj jezivoj spirali, moja težina bi se na kraju povećavala, na tačku dalju od prethodnog puta, na težinu užasniju od prethodne. Ovog leta, kada sam samilošću drugarice i njenom preporukom stigla na tvoj blog, bila sam već teška 124 kilograma. To je bilo pre šest meseci, kada sam poželela jedan od ta dva poklona. I nije me bilo briga koji ću prvo da dobijem.

Prvi poklon koji nisam dobila

Prvi poklon je sendvič. Ne bilo koji. Nego moj omiljeni. Nema ime, ali da ima, sigurno bi imao i reč dijabetes u nazivu. Pošto nema ime, moram da ti ga opišem. To je sendvič od celog belog hleba, presečenog na pola. Izdubiš sredinu, ispečeš kajganu sa slaninom, i u nju ubaciš sredinu hleba i sve dobro sjediniš. Onda jednu polovinu korice hleba namažeš majonezom, a drugu paštetom ili pavlakom. Ubaciš kajganu sa slaninom i sredinom hleba, i pojedeš. Odjednom. Uz TV. I uz mleko s 0.5% mlečne masti. Ovaj detalj je važan, jer treba da ti stvori iluziju da jedeš zdravo. Ako nema mleka, za celokupan ugođaj dobra je i kokakola ziro. Ali, s nemasnim mlekom je efekat potpun.

To je bila moja prva želja. Da pojedem taj sendvič. Ali, bila sam suviše lenja da siđem do radnje da kupim svež beli hleb i suviše postiđena da zamolim mamu da to uradi umesto mene.

Drugi poklon koji nisam dobila

Zato sam, kao kompenzaciju, poželela drugi poklon. Poželela sam da umrem.

Ne zbog svog života, promašenih veza, usamljenosti, posla. Sve je to bilo u redu, ni gore ni bolje nego kod drugih. Želela sam da umrem jer sam bila zarobljena u tom zlom beskonačnom krugu jedenja i prežderavanja, krivice zbog toga, a onda jedenja i prežderavanja i krivice zbog toga. Izgledalo je kao da ništa ne može da prekine taj jezivi ciklus bola.

Bola.

To leto, toga dana, stvarno sam želela taj sendvič. Ali i smrt je bila sasvim ok.

Poklon koji nisam tražila

A onda se to desilo. Drugarica mi je poslala link na tvoj blog. Na tekst u kojem pišeš da život počinje sada. Gde se razmećeš sa svojih pet izgubljenih kilograma. Koji zvuče suviše cinično naspram mojih 50 viška. Dobila sam link kakav nisam tražila. Mrzela sam te. Čitala sam tvoje tekstove i mrzela te. I strašno želela svoj sendvič. Mada mi ni smrt ne bi smetala.

A onda mi se, čitajući dalje, učinilo da sve to ne mora da bude tako teško. Tvoj entuzijazam i ohrabrenje, osećaj da mi se obraćaš lično, da mi se ne ismevaš i da me ne sažaljevaš, da ne pridikuješ i ne popuješ, pomogli su mi da po prvi put pomislim da promeniti život i nije tako teško i da bih čak i ja bila u stanju to da uradim. Da bih zaista mogla da počnem da živim. Sada. Tog trenutka. I da taj život mora početi tako što neću pojesti taj sendvič.

Cilj

Postavila sam sebi cilj: do kraja godine spustiću se do 100 kilograma. Da bih to uspela, morala sam mesečno da gubim 4, odnosno nedeljno po jedan kilogram. Procenila sam da je to realistično očekivanje, ali i da je to dug i težak put. Bez proseravanja. Bez izgovora. Bez kukanja. Samo rezultati. Kilogram nedeljno, tokom šest meseci. Želela sam da vidim dvocifren broj na vagi, ali, za nekoga kome do sada nikada nije pošlo za rukom da izgubi 5 kila a da posle ne vrati 7, nisam htela ponovo da se razočaram. Iz te pozicije, 100 je zvučalo sasvim dobro.

Ne želim da ti pišem kako je bilo. Osim da si bila pravo društvo na tom putu. I da se dogodilo da sam danas stala na vagu, na kraju svog prvog cilja i ugledala dvocifren broj! 92 kilograma. Skoro 6 kg mesečno, više od jednog kilograma nedeljno. Bez proseravanja. Bez izgovora. Bez kukanja. Samo rezultat.

Ako me pitaš koji je najbolji poklon za praznike koji sam ikada dobila, reći ću ti da su to ona dva poklona koja sam želela letos, ali ih nisam primila. Jer, da sam ih primila, bilo koji od ta dva, ja više ne bih bila ovde. I zato sam, da bih sebe nagradila zbog rezultata, otišla u teretanu i vežbala celih 78 minuta tako jako, i tako samouvereno i tako do krajnjih granica izdržljivosti, da sam se sva pušila. I, znaš šta. Volela sam svaki taj sekund napora i znoja.

Ja sam B.A. Imam 28 godina. I tek što sam rođena.

Hvala ti na poklonu koji nisam tražila, ali koji si mi tako velikodušno dala, prethodno mi oduzevši ona gornja dva koja sam tada tako silno želela.

 

[divider]

Ovo je samo deo pisma kao odgovor na poklon akciju knjige Anatomija treninga snage. U nastavku sledi opis ličnih poteškoća u teretani i tokom vežbanja, koje će B. nadam se, uz knjigu koju je dobila na poklon od knjižare Serendipiti, uspešno rešiti.

Konkurencija je bila oštra i odluka teška. Hvala svima koji su učestvovali, želim vam od srca da ostvarite svoje planove i snove.