Svakodnevno smo u prilici da čujemo za neku sličnu priču.
Najviše nas zaboli ako je to dete.
Posebno ako je to dete koje vas podseća na vaše.
Ponekad mislimo da ne možemo svima da pomognemo. I, ne možemo. Ja bar, ne mogu.
Ali.
Mene je ova priča dotakla jer me Veljko podseća na jedno dete. Mene.
Meni se uvek plače kad se setim tog deteta, mršave devojčice sa crnim dubokim podočnjacima, dve godine mlađe od Veljka, sa sličnom pričom kao Veljkovom. A, eto, imam sreće da mogu da vam napišem ovaj post danas, 35 godina kasnije i da skoro više ni ne znam da sam kao mala bila ozbiljno bolesna. Zapravo, malo ljudi oko mene to zna, jer, danas je to postalo nebitno – zdrava sam.
Kratka istorija
Rođena sam sa veoma retkom anomalijom bubrega. Uz tu anomaliju, otkriveno je da mi je ceo urinarni trakt jedna velika abnormalnost, od početka do kraja. Užasnu i ozbiljnu reč koju zna i Veljko, refluks, ja sam naučila sa 10 godina. Uz mnoge druge. Kao i nazive svih pretraga koje su mi rađene. Kao i sve latinske nazive svih delova tela. Kao i pretnju da ću ostati bez bubrega ukoliko se ne operišem. Sa 10 godina. Krv sam izvadila toliko puta, da sam jednom, kada su mi vadili krv neki stažisti ili đaci na praksi, klinci uglavnom, pa nisu uspeli da mi ubodu venu, sama uzela iglu i ubola gde treba, “s neruke”. Sa 10 godina.
Do petog razreda, do operacije, više sam vremena provela po bolnicama nego na dečijim igralištima. Znala sam šta znači najveći bol na svetu – bol bubrega. Osetila sam šta znači imati temperaturu 42 i gubiti svest. Naučila sam da se igram po bolničkim krevetima različitih odeljenja u Subotici i Beogradu. Čak i ako bih se upiškila u njima, a osoblje nije htelo da mi promeni posteljinu, i tada sam se igrala, u ćošku kreveta. Nikada se nisam žalila. Nikada nisam plakala.
Sa 11 sam operisana. Baš kao i jedna ranija Veljkova, moja jedina operacija bubrega je trajala preko 8 sati. Prva takva u SFRJ. Gomila urologa i nefrologa iz cele zemlje je pratila tu operaciju. Radio je prof. dr Vinko Frančišković, lekar koji je uradio prvu transplantaciju bubrega u bivšoj zemlji. U Rijeci. Bolnica “Dr Zdravko Kučić”, mislim na Kantridi.
Sa 11 godina. Naljutila sam se na lekare u riječkoj bolnici zbog svih tih pretraga, pa sam ih optužila da će mi oduzeti nevinost. Tako sam bila mala, nisam znala gde sam šuplja, ali sam znala gde bi trebalo da budem. Znala sam latinske nazive svih delova urinarnog trakta, nazive svih antibiotika koji se daju za bubrežne infekcije, ali nisam znala gde odlazi ta cevčica koju su mi svaki drugi dan zbog nekog drugog pregleda gurali. U bešiku, naravno. 11 godina. Ništa antestezija, sve na izvolte. Mali životić u rukama belih mantila.
Tako da, nekako tačno znam kako je Veljku. Mi se poznajemo, ta mala devojčica od 11 godina i on. Ovo je bila moja, daleko iza mene, istorija. A ovo je njegova kratka istorija.
A ja sam imala sreće da sam svoju sličnu, skoro skroz zaboravila.
Zato danas, jer znam da se čuda događaju, da postoje lekari i da postoje bolnice, da postoje deca heroji koja su spremna sve to da izdrže, moja lična donacija ide Veljku za operaciju.
Za tu šansu koju sam ja dobila i iskoristila.
Za Veljka i njegovu majku lavicu, koja će mu, nakon što mu je podarila život, dati i svoj bubreg. Sa željom da se toga jednog dana više ne sećaju, kao što se i ja gotovo nikad ne setim. Da toliko bude dobro.
A ja ću Veljka da stavim na svoju majicu kada budem trčala Trku zadovoljstva na BG maratonu, da ostane u kondiciji 🙂
Veljku možete i vi pomoći, uplatom po upustvu na ovoj uplatnici:
4 Comments
Moje dete ima hiploplazuju levog bubrega i još uvek je (osim u vreme godišnje kontrole) zaboravljamo… nadam se da će još dugo biti tako. Isto tako se nadam da će i Veljko moći jednog dana i da se nasmeje na račun neke lepe uspomene iz ovog doba a sve ostalo da zaboravi… Mama lavici svaka čast, to je snaga koju niko drugi nema….osim mama. 🙂
A devočica… Hvala što nas je upoznala sa Veljkom.
Tačno znam kako je kad detinjstvo provedeš iza prozora gledajući klince kako se igraju, i kako je kad se cimaš po lekarima i bolnicama mala, isprepadana i sa ogromnim znakom pitanja iznad glave. Kad dobiješ toliko injekcija, da lekari kažu mami i tati da me jedino one održavaju u životu. Nikad se kao mala nisam ni na drvo popela. To mi najžalije od svega. Smešno.
Ja nisam imala neku “konkretnu bolest”, ali mi je imunitet bio nikakav, tako da sam večito bila bolesna. A što je najblesavije, pronalazili su mi sve i svašta-od šuma na srcu, reumatske groznice do upale pluća ….
Nisam zaboravila svoja “bivakovanja” po bolnicama i ambulantama, ali baš zato ne želim da se osvrćem na to sa ogorčenošću, nego me sve tera da se drugačije i lepše postavim prema životu.
Tako će i Veljko. Ozdraviti, ojačati i uživati u životu. Kao i svi jaki, hrabri mali junaci.
Imala sam jednu odluku: da ne čitam više (ili bar neko vreme da prestanem da čitam) sve apele, pozive, pretužne priče i molbe i očajne jauke za pomoć koji mi upadaju u vidno polje skoro svaki čas.
Nisam izdržala, pročitala sam ipak i ovaj tekst (znam ženu kojoj ova devojčica mama), i evo me opet kako idem od jednog do drugog čoveka na poslu i skupljam koliko-toliko pomoći.
IN SPE.
Imala sma tu cast da deci kao sto si bila ti i Veljko, izazivam osmeh na lice i da im dam svu ljubav ovog sveta jer ste uglavnom bili sami. Najlepsi mi je bio osmeh u ocima moji malih bolesnika i pored svih bolnih i “ruznih” moranja.
Oduvek sam se divila toj “mojoj” deci koja se nisu predavala , koja su bila hrabrija od svih koje poznajem i prihvatala situaciju takvom kakva je bez bezpotrebnog anailiziranja i i uz negodovanje, ali i prihvatanje ruznih momenata i isla se dalje!
Poznata mi je vasa hrabrost i borba- svaka vam cast.
Svako treba na neki svoj nacin da pomogne i Veljku i ostaloj deci!