#Mooshema pejsing 5K za BELhospice: your pace or mine?

Dobro, bre, da mi je neko pre dve godine rekao da ću ikada trčati, rekla bih mu da trči tetki po lekove.

Da mi je neko pre godinu dana rekao da ću se prijavljujem na trke, rekla bih mu da mu da je prijava boravka u nekom drugom gradu izvesnija.

A da mi je neko pomenuo da ću na BG maratonu da budem pejsmeker u trci na 5K, sa svojih smešnih 36 minuta, rekla bih mu: your pace or mine?

Biće to pace zadovoljstva, ovde ne govorimo o vremenu, već o simbolici. O isticanju jedne kampanje u koju je 250 trkača iz Srbije uložilo svoju energiju i entuzijazam da promene stvari.

Dakle, ako ćete pratiti ovu zastavu na Beogradskom maratonu,

biće to laganica u kojoj ćete imati vremena i da svratite negde usput na piće.

Moj pace-making će, shvatili ste, biti dekorativan i simboličan, jer ja nemam takmičarsko vreme i planiram da ćakulam sa našom vezom iz BELhospice, Ivanom Todorović, mladom devojkom za koju moj sin kaže da je lepa, a ja  – da su ovoj zemlji potrebni takvi mladi ljudi da bi jednog dana moj sin živeo u nekoj boljoj verziji života ovde.

Trkači za BELhospice

Ovo je stvar višeg cilja. Ja nekoliko meseci, a ostali trkači mnogo duže, radili smo  puni entuzijazma da pomognemo izgradnju prvog hospice centra u Srbiji.

Hospice (srpski: hospis, jer nemamo bolji ili kratak prevod u jednoj reči) – centar za palijativno zbrinjavanje terminalno obolelih pacijenata od raka. Nega pacijenata u poslednjim mesecima, nedeljama, danima života. Mesto u kojem se pruža nega ovim pacijentima, uglavnom terapija bola, a njihovim porodicama psihološka podrška da kroz ove najbolnije trenutke prođu znajući da nisu sami na svetu, kako to obično u praksi biva. Hospis centri obuhvatno pomažu obolelim pacijentima, ali tako posredno i nesporedno i porodicama obolelog.

Odakle saradnja trkača i BELhospicea, i kako je došlo do toga da od prošlogodišnjih 30 trkača iz Beograda, koji su i ove godine stožer cele akcije, stignemo do 250 trkača iz cele Srbije koji su postali deo BELhospice tima na Beogradskom maratonu, možete da saznate ovde.

Život, komedijant i tragičar, pisac romana sa neočekivanim zapletom, hteo je da me iskuša.

Kada sam se prijavila da budem član ove ekipe trkača koji će trčati za BELhospice, moja majka se već uveliko lečila od raka. Dijagnostikovanog u već poodmakloj fazi. Ali dobrodržeća u vreme mog uključenja u projekat, toliko snažna da nisam ni znala šta se desiti već za par meseci i nisam ni povezivala moj angažman sa ličnim razlozima.

Lagala bih kada bih rekla da sam tačno znala, zaista znala šta pomažemo. Više sam želela samo da pomognem i da pomaganjem budem u društvu ljudi koji su puni entuzijazma. Radila sam svoj fund raising da bih pomogla drugima. 42 prijatelja i meni nepoznatih ljudi, pomoglo mi je da prikupimo skoro 40.000 dinara, uplatom donacija BELhospiceu na moj poziv na broj.

Onda je vreme prolazilo, ja sam trenirala za BELhospice, a stanje moje majke se komplikovalo. Konačno, jednog dana je zaspala i nije se budila. Bukvalno. Spavala je.

24 sata.

36 sati.

72 sata.

Uzela je sporootpuštajući morfijum protiv bolova na koji je teško reagovala i, zaspala.

Prevrnula sam Nebo i Zemlju, Kamenicu i Domove Zdravlja, Onkologije i Opšte Prakse, prevrnula sam Lične Kontakte i alarmirala sve Koje Znam, a mislila sam da bi mogli da mi pomognu, da ostvarim jednu banalnost: obezbedim majci infuziju u kućnim uslovima, da što pre dobije tečnost i da što pre razblažimo za nju preveliku minimalnu dozu leka, kako bi ga izbacila iz sebe i kako bi se konačno probudila.

Verujete li vi da ovo nije išlo po automatizmu naše zdravstvene zaštite?

Verujete li da ovo nije bio posao za Hitnu pomoć?

Verujete li da nije bilo slobodnih kreveta u bolnici ni slobodnih kombija za prevoz nepokretnih bolesnika?

Verujete li vi da birokratska i birokratizovana medicinska zaštita u ovoj zemlji postavlja niz prepreka koje treba da preskočite i koje zahtevaju određeno, kritično dugo vreme za pacijenta, pa i vaše vreme koje obično trošite za posao, da biste opet na kraju bili nemoćni shvativši da će infuzija stići za jedno 10 dana, koliko vam treba da prevalite put od izveštaja onkologa do neke tamo patronažne sestre, čiji termini su ionako popunjeni?

Zamišljate li vi sad dobro te situacije u kojima imate pacijenta čiji život se meri nedeljima, a vi shvatate da ćete pomoć, umesto danas, obezbediti možda za dve nedelje?

I onda ponovo zovete Prijatelje, Poznanike, Hitnu Pomoć i Komšije, da povežete ono što se mora uraditi hitno: povezati braunila sa venom vaše majke s jedne i, dragocenom tečnošću infuzionog rastvora sa druge strane, da bi se isprao organizam teške bolesnice od doze leka koji je za nju bio skoro smrtonosan.

Tome služe hospis centri!

Tada mi je postalo zaista jasno da radim jednu ogromnu stvar: ovoj zemlji su neophodni hospis centri, jer je naše zdravstvo diglo ruke od vas onog momenta kada je vaša bolest postala nelečiva.

Ako više nema šta da se leči, pacijent postaje ničiji slučaj, ali svakako slučaj koji više nije u nadležnosti službi za lečenje. Vaša nelečiva bolest postaje vaša lična stvar i problem samo vaše porodice.

Vi više nemate pomoć i podrazumeva se da završite tri fakulteta ako ste bolesni, ili još pet ako hoćete da preživite. I da imate puno para da biste umrli dostojanstveno.

A mi, profesionalni trkači, ozbiljni rekreativci i vedri amateri, mesecima smo radili i obezbedili nekome tamo u Beogradu, nekome koga ne poznajemo, da ne prođe kroz ovaj horor kroz koji je prošla moja porodica, tražeći pravo na najobičniju infuziju na vreme i pravo da ne probamo sami, u nevolji, da bodemo iglu u mršavu ruku bolesne majke. BELhospice to radi besplatno. Zato je važno podržati njihov rad.

U nedelju trčim za BELhospice tim i delim sa vama neopisivo zadovoljstvo što sam bila deo ovog tima. I počastvovana sam što je nekome palo na pamet da u timu nosim simboličnu zastavu  i preuzmem simboličnu ulogu onoga ko će u ime BELhospice tima voditi ljude prema cilju.

OK. Budimo iskreni. U timu su sve ozbiljni maratonci i polumaratonci. Najmanja konkurencija je bila za trku na 5K i, onda, šta, hajde Mooshema 🙂

[divider]

Deljenjem ovog teksta pomažete da što više ljudi čuje za važnost izgradnje hospis centara u Srbiji. Danas gradimo jedan takav u Beogradu, ali ćemo sutra graditi takve i po celoj Srbiji.
[divider] [icon_check]Nekoliko napomena i molbi prijateljima:

1. Ako poznajte moju majku, nemojte joj reći da ste pročitali ovakav tekst.

2. Ako mene poznajete, uradite RT umesto fejva na na Twitteru.

3. Ako znate ili slutite šta mi se dešava sa Mooshemom na Facebooku, kliknite like ili share. Ja obećavam da ću uskoro pisati veoma iscrpno i ne suviše sentimentalno o tome. Pre nego što sednem da napišem, skinuću rukavice.

[icon_check]Napomene znatiželjnima:

Prijavi se na Newsletter

Saznaj šta je projekat Moo’riginal.

[lightbox_btn]Danas je 11. dan od kako me grupa ljudi onemogućava da koristim ime Mooshema na Facebooku, koje na Internetu postoji od 2007. godine.[/lightbox_btn]