Da li zaista sva deca na svetu vole slatkiše i slane grickalice?

16

Deca iz različitih kultura vole različite količine masne i slatke hrane i pića, sugeriše jedno istraživanje koje ruši moderan mit da su sva deca na svetu predisponirana da vole slaktiše i masan i slan junk food.

U istraživanju ukusa kod evropske dece, istraživači su posmatrali 1705 dece, uzrasta između 6 i 9 godina, iz Italije, Estonije, Kipra, Belgije, Švedske, Nemačke, Mađarske i Španije. Koristeći metodu poređenja različitih ukusa po parovima, deca su imala zadatak da ocene koliko im se dopada različit nivo šećera u sokovima od jabuke, ili različiti nivoi masti i soli u krekerima.

dete-lizalica

Pokazalo se da su razlike u kulturama iz kojih dolaze, kao i njihov uzrast u snažnoj vezi sa preferencijama jedenja slatkog, odnosno, masnog u hrani.

Rezultati su iznenađujući, kažu istraživači. Suprotno uvreženom mišljenju da sva deca vole slatkiše i masne grickalice, utvrđeno je da su razlike u preferencama veoma različite poređenjem po zemljama iz kojih deca dolaze.

Tako, na primer, čak 70% malih Nemaca voli što slanije i masnije grickalice, za razliku od kiparske dece, gde takvu hranu voli samo 35%. U isto vreme, većina dece iz Nemačke voli sok od jabuke bez dodatnih šećera, za razliku od Šveđana, Mađara ili Italijana, koji vole zaslađene sokove.

U istraživanju su učestvovali i roditelji koji su izvestili o prethodnim navikama i vaspitanju svoje dece u ishrani, od dužine dojenja, do trenutnih navika u porodici (jedenje uz TV, nagrađivanje hranom).

Iako  postoje značajne razlike u testiranju ukusa kod dece iz različitih država, utvrđeno je, takođe, da se te navike menjaju sa uzrastom, i da deca, odrastajući, sve više naginju ka slađim ili slanijim i masnijim jelima.

Zašto je to tako, ovo istraživanje to ne kaže.

[divider]

U našoj kući

Moj sin ima 13 i po godina. Do svoje druge godine života nije probao nijedan industrijski slatkiš ili grickalicu, ne računajući ono kada su mu prodavačice u komšijskoj radnji dale čokoladnu bananicu dok ja nisam gledala. Bio je oduševljen njome, ja sam se razbesnela na prodavačice. Prodavačice su me posle ogovarale da sam nenormalna mama, uskraćujem detetu čokoladu.

Od druge, pa narednih nekoliko godina, u kući nikada nije bilo slaktiša niti slanih grickalica, niti smo to ikada kupovali. Prvih šest-sedam godina njegovog života, ja nisam pravila kolače, jer nisam znala (da znam).  Ja sam oduvek volela slane grickalice ali sam se uzdržavala (ranije više zbog linije nego zbog zdravlja), žmu nikada to nije voleo niti bi se zbunio pa to jeo, pa, recimo, to su uslovi u kojima je naše dete odraslo: jedenje kašikom, pet obroka, obavezno voće i povrće, češće kuvano nego pečeno, u kući nema grickalica…

Ako bi za ručak bilo prženo meso ili prženi krompir, on ne bi ručao, tako da takvu hranu, jednostavno, nisam pravila. Sve do pre par godina. Kada je počeo da želi pomfrit! Gde ga je zavoleo, kad ga nikada nije bilo u kući?! Zavoleo ga je tako, čini mi se, što je čuo da sva deca vole pomfrit i kečap.

Kako je vreme odmicalo i kako je dete saznavalo i tuđe navike, na primer, kada idemo na druženje s drugom decom i njihovim roditeljima, oni drugi uvek kupe na desetine kesica i kutijica različitih slaniša i slatkiša, šuštave natrijumske bombe i  čokoladice koje u nazivu kriju reč dijabetes, postale su i njegova omiljena hrana za “usput”. Sendviči koje bih mu ja spremila, bili su–  blamiranje. O torbama koje jednom godišnje donese Deda Mraz i u kojima je nekoliko kilograma takvih džankova, da ne govorim.

Nismo mogli ništa protiv toga. Za užinu se to kupuje. Kad se ide na ekskurziju to se traži. Kad se ide na bazen to mora da se obezbedi…

Tako da danas, izvan kuće, naš sin jede masne grickalice i razne industrijske slatkiše. Ide s društvom u Mek, ili na picu, pije koka kolu… I na to ne možemo da utičemo. Ne možemo da sprečimo. Ne sprečavamo. Još i pare za to dajemo.

Jedino što mi za utehu ostaje, to je da u kući jede zdravu hranu. I što znam da je osnovne navike u ishrani stekao takve, da će celog života u kući jesti svu hranu, da se neće kreveljiti oko ukusa i da će uvek više voleti crni hleb, integralni pirinač, puno salate i obroke u kojima ima povrća i koji se jedu kašikom. To, dok je u kući. I dok nije džigerica u tanjiru.

A, kako da se odbranimo od džanka izvan kuće, nemam rešenje.

A, vaša deca? Kakva su vaša iskustva?
[divider]

Da li ste već našli ovaj blog na Facebooku?

About Author

Osnivač, autorka i urednica Mooshema.com. U slobodno vreme ovde, negde s porodicom, u kuhinji, u teretani ili na stazi, u radno vreme bilo gde odakle može da se radi kopirajting, analitike, strategije i konsalting na društvenim mrežama, kao i društveni aktivizam.

16 Comments

  1. Ista situacija. Imam dva dječaka, stariji na feštama jedva dočeka da si dadne oduška, mlađi rijetko i još održi predavanje drugima da to nije hrana i da će od toga biti bolesni 🙂 Stariji ima 9,5 godina a mlađi 8 godina. Znam se nekada naljutiti na neke roditelje kojima se ne da napraviti najosnovniji zdravi sendvič kada idu na neke izlete i onda moram objašnjavati zašto oni mogu nositi uz zdravu užinu samo jednu čokoladicu i jedan smoki (više nego dovoljno). Ali shvatila sam da ne želim i ne mogu uticati na druge. Radim na svom mikrokosmosu a onaj tko hoće sam će početi tražiti informacije i djelovati. Kako si i sama rekla od doma će ponijeti zdrave navike i sada već vidim da čak i stariji sin zna nekad sebi na nekoj fešti nešto uskratiti što je za njega borba nad borbama i reći mi: “Mama neću više da me ne boli trbuh i da ostanem zdrav.” I kako budu odrastali i više će dolaziti pod utjecaj brze hrane ali vjerujem u ono osnovno koje će ponijeti s kućnim navikama. Još jedna bitna stvar je kuhanje s djecom. Kad kuham oni pomažu čistiti i rezuckati povrće i sad su u fazi smišljanja recepata za sokove u blenderu. Sami biraju od kojeg voća će si zblendati sok i čak ako im se i ne da popiti, popiju ga jer su ga sami napravili. Ne treba im ni striktno sve braniti jer onda bude kontraefekt, već ih učiti i pustiti da i sami nekad odluče. Više puta će vas iznenaditi pozitivno nego negativno. Ostane u tim malim glavicama sve ono što im mi mame kažemo na lijep način 🙂

  2. Moje dete, iako još jako malo (3 godine) me je pre mesec dana pitao šta je čips (ja sam se onesvestila od sreće i ponosa) jer ga sva deca u okruženju tamane kao blesavi. On radije bira orahe ili bademe kao grickalice i naravno voće obožava, čak je i limun grickao kao manji i to dobrovoljno… Ni čokoladu ne jede rado (ali babe i dede su se potrudile da je ipak jede). Ono što definitivno ne uspevamo da izbegnemo jesu gumene i tik tak bombone koje obožava 🙁

  3. Analia92 on

    Pa logicno je da voli,sva deca vole.Ja mislim da si ti samoj sebi napravila medvedju uslugu sto si toliko bila iskljuciva prema slatkisima .Ne kazem da si trebala da imas tone u kuci,ali uskratiti detetu cokoladicu je stvarno grehota.Zato sad jede i trazi.I pripazi barem da bude umeren,da ne ide iz krajnosti u krajnost.Ja licno slatkise obozavam bez cokolade ne mogu i ne zelim da zivim jer necu sebi nista da uskracujem zivot prodje za tren,ali znam da stanem,znaci pojedem red ili dva,nikad nisam pojela celu cokoladu odjednom ili pleh kolaca ili 10 palacinki sto je cesto obicaj kod ljudi.Smatram da su krajnosti uvek pogubne i da je umerenost kljuc svega

  4. Katarina on

    Ja sam zavisnik od slatkisa a nekad bila i od fast fooda tako da smatram uspehom to sto moja deca (tinejdzeri) vode racuna o ishrani i da ne preteruju sa konzumacijom nezdrave hrane, nego prave neke komprimise pa imaju najmanje dva, a kad mogu i tri zdrava obroka kod kuce, tako da se junk (obicno slatkis, izuzetno retko cips ili smoki) svede na jedan obrok dnevno sto mi se ipak cini kudikamo podnosljivim. Kad je postao blam da se nosi uzina u skolu (peti razred) napravili smo dogovor sta je nekako prihvatljivo da se uzina a sta nije, pa iako nisam mogla da kontrolisem, verujem da su u vecni slucajeva ipak kupili bademe ili cokoladicu pre nego masnu picu. Kad im se jela pica pravili smo sami kod kuce, a kad su rodjendani.. pa ne moze se bas sve kontrolisati. Gledajuci mene kako se borim sa zavisnoscu od slatkisa dosta su korigovali u hodu svoje navike i mislim da ce samo ici na bolje od toga jer imam utisak da danasnje generacije imaju daleko vecu svest o zdravoj ishrani i uopste zdravom zivotu nego mi u njihovom uzrastu.

  5. ja imam ćerku od 11 meseci. stalno dobija krem bananice. od prodavaca, rodbine.. vidjam bebe koje tamane čokoladne napolitanke. ja njene šećerne poklone pojedem, a kako će biti kad bude starija, videćemo:)

  6. Ajmo sad malo iz drugog ugla – ja sam bila dete cija je majka stalno insistirala na kuvanoj hrani, da se jede kuci, domacoj ishrani i cesto branila cokolade (imali smo ih u kuci, al ih je ona krila od nas da bi mogla da ih “dozira”. Prema njenim recima, sestra i ja bi verovatno pojele sve i od jednom). Recimo, nikad nisam volela slane grickalice, niti sam bila toliko luda za slatkim. Volela sam na odmoru da kupujem u pekari, sendvice, palacinke, pice, ali moze se reci da sam citavo odrastanje bila mrsava i zdrava. Mama je naravno uvek imala negativan stav o tome. Uprkos njenom zalaganju, ja danas pojedem vise slatkog i kupovnog nego domaceg, iako volim da kuvam. Samo da napomenem, sada zivim sama i nemam decu. Hranu iz kesice ne volim i ne kupujem, svesna sam sta je dobro za mene, ali i dalje obozavam slatkise, picu, palacinke i ostalu hranu iz zabranjene zone. Ne mora svako biti kao ja, ali moram da priznam jednu stvar – uzasno me je nerviralo to sakrivanje cokolada i stalno zvocanje oko hrane. Nekad imam utisak da sam ostala zeljna svega, iako to nije slucaj. Mogu reci da me je vise vaspitalo drustvo po pitanju ishrane nego roditelji 🙂

  7. Analia92 on

    Da to stvarno moze da kontradoktorno,to je maltene kao tinejdzeru zabraniti da izlazi
    Ja mislim da cokolada i nije toliki problem dok dete redovno jede dosta povrca i voca,unosi dovoljno proteina,ima uvek obrok sa kasikom,zna da trreba da doruckuje ima uzine.Jer deca dok su mala lakse ih je kontrolisati.Ja sam se dok sam bila u srednoj skoli katastrofalno hranila.Ne bi jela do kasno popodne ili navece,a onda bi se prejela jer bih pregladnela.Dorucak nije postojao za mene,samo vecera i rucak.Pila sam puno kafe,pusila nisam ali vecina tinejdzera danas pusi.Najvise sam volela cips i cokolade,ali sam volela i kuvano kao sto i danas volim.I tako sam zivela dok nisam lupila u zid,dobila anemiju pa krvarenje na debelom crevu i posle godinu dana jedva se izlecila.A dok sam bila dete jela sam redovno i jela sam sve,sad sam jako probirljiva.Tako da jako je tesko kontrolisati dete kad odraste pa udje u neki tinejdz period,dok ti radis po ceo dan a on menja smene pa neredovno jede,jer ponuda u skoli su pice i sendvici,na bademima ne mozes ceo dan da prezivis,a nosenje hrane je blam vecini tinedjzera,to je meni sasvim normalno,u Americi svi nose uzinu u skolu,samo je nas napredne blam.Ili da uvedu kantinu u skole
    Ne mozes dete spreciti da proba nesto lose,danas su to slatkisi,sutra su kafa i cigare to prosto ide sa tim godinama,govorim ti kao neko ko je skoro prosao te godine.Ali mozes da ga usmerevas da pratis da li ima redovne obroke,moja mama nije obracala paznju dok se nisam razbolela.
    I danas imam neke lose navike,npr ne volim voce,iako obozavam povrce,draza mi je cokolada od najsladje jabuke,ali redovno jedem dorucukujem svakog dana,ima uzine,pet obroka dnevno,uvek kasikom
    Ja sam se u onom periodu pored zdravstvenih problema i ugojila preko 20 kg,to je bio grozan period,ali sa vremenom vratila liniju
    Takodje upisi decu na neki sport,ja sam trenirala 6 godila odbojku dok zbog povrede nisam prestala.Tad sam stvarno puno jela to je bilo pre puberteta,ali sam zbog sporta imala super figuru,bila sam bas mrsava ali sam se tad i lepo razvila.I dan danas ima zbog toga prednosti jer se na meni kile toliko i ne vide,i kad imam neki visak ne izgledam debelo,naravno ako visak nije prevelik
    Dok god tvoja deca imaju zdravu ishranu i redovno se hrane,jedna cokoladica im nece naneti mnogo stete
    Izvinjavam se na predugackom postu

  8. Imam dvoje male dece. Trudimo se da jedemo zdravo, nisam toliko radikalna. Dam deci i po cokladu, i po grickalicu, ali sve pod uslovom da pojedu svoju porciju redovnog obroka. Vrlo često , nakon što se zasite od ručka, iako im dam posle čokoladu, oni pojedu jednu kockicu i ne mogu više. Slatkiš nudim samo posle ručka i SAMO ako su pojeli kuvani obrok. Ja se najviše ježim na sokove i konstantno “cevčenje”. Pa ima dece koja ne piju vodu već samo sokove?! Čist šećer i ko zna šta još.
    Nisam zagovornik preterano radikalnog stava – kao tvog. Trebaju deca sve da jedu ali umereno – zna se kada, i koliko. Inače, mogu postati veoma željna svega toga, pa će početi nekontrolisano da trpaju kada mi nemamo nadzor nad njima. A ne možemo ih sprečiti da probaju – probaće kad-tad.
    Još jedna velika greška je ta da su, iako u kući, grickalice lako dostupne deci. Grickalice se moraju skloniti van njihovog domašaja, i kontrolisano im davati, a roditelji gde na stolu uvek stoji činija sa bonbonima za mene – nisu normalni 🙂

  9. Otisla sam na slavu kod brata,na stolu sve redom,ujedno i torta i sitni kolaci..uzimam bratovog sina od pet godina u krilo i od svega na stolu trazi mi da mu dodam nesto.Prvo ga nisam razumela jer je rekao na madjarskom jeziku.Njegova majka madjarica ustaje i dodaje detetu voce.Sve mi je palo na pamet samo to ne.Kaze ona da ni jednom do sad nije dala detetu slatkise i sad ih ni ne zeli uopste.Baka je pokusala da mu da i to je bio jedini put da su se svekrva i snajka umalo posvadjale.Da mi pokaze,dodaje mu tanjir sa kolacima i on gura zacudjeno i skoro ljutito slatkise i trazi da mu ocusti bananu.Kako dete da zna da je cokolada ukusna ako mu je mi ne damo? Da,sa istim uzivanjem je pojeo tu istu bananu kao da je bilo koji slatkis…

  10. I naravno kad tad ce probati tu cokoladu ali do tad bez osecaja zabrane dete ce stvarno nauciti i voleti da jede zdavu hranu..

    • @Miro, tako je i meni nešto pošlo za rukom: naučila sam dete da jede svaki dan voće, zbog njega pravim salatu kao za 12 ljudi, uz svaki obrok obavezno povrće… to su njegovi prioriteti. To što ipak sada, kada je van kuće, jede ono što jede i njegovo društvo, mene ne brine toliko, jer znam da je u kući jeo normalno. Verujem da će, kad odraste i sazri, umeti sam da pravi pametne izbore.

  11. Sad je samo trebalo linkovati onaj čuveni tekst sa jednog portala po kome sve devojčice rastu u predebele žene jer po ceo dan jedu slatko; i bilo bi savršeno. Imam problem s tim tekstom.

    Decu nemam, a meni su moji do četiri-pet godina starosti davali samo po dve bombone dnevno, i voće. Dok nisam počela sama da zarađujem novac, sokovi su se pili samo na odmorima i na praznike.

    Kao i neko pre mene, nisam zagovornik preterano radikalnog stava, jer sam zbog radikalnog stava svoje porodice bila pomalo izolovana od druge dece zbog ove i sličnih stvari, ali da treba paziti, treba.

    • @Iva, ne znam koji je to tekst u kojem sve devojčice rastu u predebele žene 🙂 Moj nije, sigurno :-))

      Da, zanimljivo je to koliko roditelji utiču na nas. Ja bih sada nastavila sa off topicom kako danas sačuvati dete, a da ga ne izoluješ, i slične stvari koje me more…

  12. Jedino to što si rekla, nada da će u nekom momentu početi da misle svojom glavom i prave ispravne izbore.

    Ali mislim i da si se ovde malo zaletela 😉

    “I što znam da je osnovne navike u ishrani stekao takve, da će celog života u kući jesti svu hranu, da se neće kreveljiti oko ukusa i da će uvek više voleti crni hleb, integralni pirinač, puno salate i obroke u kojima ima povrća i koji se jedu kašikom. To, dok je u kući.”

    Verujem da će tim ispravnim stavovima kojima se nadamo uticati na životnu mu saputnicu, ali ipak, šansa da naleti na ženu kojoj je zaista stalo do dobre i zdrave hrane je tužno mala. Kažem to, ne da baksuziram, nego što to nekako nije u top 3 kriterijuma pri izboru partnera. Srećno svakako! 🙂

    Zanimljiv tekst i teška tema.

  13. novosađanka on

    Kao što sam ti u prvom komentaru rekla, ja sam tebe u skorije vreme otkrila, pa otud ovoliko kasnim sa textom. Tema mi je posebno zanimljiva pošto imam bebu od deset meseci i muka me hvata od pomisli da će uskoro početi da jede bez moje kontrole u jaslicama. Pretpostavljaš onda šta mu i kako spremam 😉 Jednom je pojeo kupovnu kašicu kad smo bili van kuće i to bi bilo to. Citam na netu jelovnik u Radosnom detinjstvu: pašteta, sok, margarin…čudi me da nema viršli za doručak u decembru. Ne znam, ne bi da mi dete bude okarakterisano kao neki čudak a ja lujka, da sam u manjini u svom okruženju – jesam, ali kao što i ti misliš, od spoljnog uticaja se ne može pobeći. Ostaje nam da se nadamo da će se trud ipak jednog dana isplatiti kad nauče da misle svojim glavama. Pozitivan primer iz prve ruke: desetogodišnja ćerka iz prvog braka mog supruga nikada nije probala gaziran sok. Prvo joj je majka zabranjivala, a sada ona sama ne želi. Pozdrav, eto mene u nekom sledećem komentaru na nekom opet zanimljivom textu.

    • Ne samo Radosno, već i privatni vrtići. Hleb i margarin, mekike petkom i slične dečije radosti. Ali, to je borba s vetrenjačama, sve dok se ne donese neka nacionalna strategija i generalna preporuka.
      Dotle nama roditeljima preostaje samo da damo sve od sebe kada je reč o onome što pravimo u kući, šta ćeš 🙂

Šta ti misliš? Reci! [Komentarisanjem na ovom blogu, saglasni ste sa Uslovima korišćenja]

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.