Spremam se i moj muž pita, – To je večeras?
– Večeras, nego kad?
– Mislio sam sutra ujutru, nisi li pominjala da ideš da trčiš sutra ujutru?
– Sutra ujutru ne može da bude Noćni maraton, spremaj se da me dočekaš u cilju.
(razumem. za sutra ujutru je bilo zakazano neko drugo trčanje, ne može on to sve da pohvata)
Posle smo se čudili da je prošlogodišnji Noćni maraton tek prvi na kojem sam bila. I da je ovo tek drugi. Valjda od toliko priče o trčanju i toliko razbacanih patika oko vešalice u predsoblju, i zaostalih trikoa na veš-mašini u kupatilu, čovek ima utisak da je trčanje nešto što se dešava vekovima u našem životu i podrazumeva stoletno nerivaranje što mi se rasparuju čarape i razvedene nestaju negde na putu između kupatila, prljavog veša i mašine za pranje.
Ipak, kad pogledaš, za tih godinu dana, sa sve povredama i mirovanjem, u trčanju sam provela puna 3 dana i prešla 685 kilometara. Možda vam ne zvuči kao nešto, ali, verujte mi da nije ni za baciti.
Noćni maraton,
divna trka koju svi učesnici shvataju ozbiljno, ali na jedan neodoljivo opušten način.
Nice & Easy (Foto: Sasha Tucaković)
Najlepša trka u Novom Sadu, nepravedno zapostavljana u lokalnim i nacionalnim medijima, stvarno ne znam šta još treba da se desi osim 750 ljudi na stazi, iz cele zemlje i celog sveta, da bi neki tamo radio ili dnevni list primetio da će se desiti ili da je bila.
I tako mi krenemo. Meni muž treba na trci jer ima glavnu ulogu prilikom mog prolaska u cilj, sa scenskom radnjom raširenih ruku u koje ulećem, gde me snažno ali pristojno ljubi, u prizoru koji je dozvoljen i za mlađe od 12 godina.
I, treba da me slika.
I ovog puta, prvi zadatak je ispunio savršeno, besprekorno, ali drugi, eh. Aparat je bio namešten na neki pitajbogakako i pitajbogazašto mod u kojem objektiv nije istrpeo niti treptanje, a ne trčanje i utrčavanje kroz cilj, trenutak trijumfa koji treba ovekovečiti za privatni album mog klimakteričnog ludila. Tako da sada imam gomilu mrljavih slika sa raspršenim svetlom pomešanim sa dubokim mrakom i siluetama, koje mogu da okačim mačku o rep.
Kud sam i trčala, kad nemam dokaza za to. Imam jedan.
Foto: Mihailo Bogdanović
Anyways. Ovaj izveštaj bez izveštaja nema poentu, jer se ništa spektakularno nije dogodilo u mom učešću. Nisam se izgubila, nije mi se odvezala pertla, nije mi spao broj, nisam se saplela ni svoje ni o tuđe noge, nisam čak ni ukapirala da sam stigla na cilj i gde je kapija. Ne znam, deco, ni koje mi je vreme prolaska kroz cilj.
Ovo je samo moj mali doprinos najlepšoj trci u Novom Sadu i šire, u kojoj sam učestvovala kao deo tima Mooshema’s. To smo mi, posle trke i, da, koje god da je vaše pitanje, odgovor je — sjajno smo se provele:
Gordana, Tanja, Tanja, Biljana, Agneš, Dragoslava, Dragana
Vidimo se i sledeće godine. Noćni maraton je jedna lepa i zdrava novosadska stvar. Nadam se i da će mediji jednom to prepoznati.
